После брзог успона језуити/исусовци су вековима били изложени посебним непријатељствима. – Средином 18. века благонаклоност краљева је престала. – Од 2013. године, први пут у својој скоро 500-годишњој историји, ово монашко друштво је дало Предстојатеља Католичке цркве, папу.
Њихов успех је често био њихов пад. Од када су основани у 16. веку, око језуита су настајале многе предрасуде, од којих су неке опстале до данас. У смислу, они сплеткаре и предност свог реда стављају изнад свега другог: политички противници и завидници су били у стању да повремено дискредитују столетни успешан језуитски ред.
У Латинској Америци, на пример, језуити су били толико ефикасни и мисионарски и економски да су изазивали завист. „Нови свет“ је привлачио авантуристе и витезове среће, чија је освајања шпанска круна величала као ширење хришћанства, док су староседеоци били приморани на принудни рад. Испомоћ су биле такозване редукције језуита, у којима су мештани заједно живели и радили с језуитима како би их пви заштитили од поробљавања и експлоатације од стране световних освајача.
Почевши од 1610. године, Тед је успоставио самоуправне редукције у данашњем Парагвају, Аргентини, Бразилу и Боливији ради заштите људи од трговаца робљем. Организовани су у селима од око 400 до 7.000 становника.
Око 140.000 људи живело је само у 30 редукција народа Гуарани 1730-их. Кажу да је тамо до 1768. године крштено више од 700.000 Индијанаца – а према краљевском декрету, крштени Индијци више мису могли бити поробљени. Језуити су били пастири, лекари, економисти и инжењери, учитељи и просветни радници, градоначелници и судије у својим областима. Поред производа за сопствене потребе, убрзо се производи и извозна и луксузна роба: памук, индиго, дуван и мате. На приходе су плаћани порези шпанској круни.
Изузетан успех редукција – са избалансираном мешавином приватног и друштвеног власништва – изазвао је завист на све стране. Војници, трговци и продавци, крупни земљопоседници, понекад чак и бискупи, стално су се жалили на овај монашки ред – и нису се устручавали од неправедних средстава. Током 1630-их читава индијанска села су била спаљена, а становници побијени или поробљени.
Завидљивци у Лисабону и Мадриду
Узалуд су језуити тражили заштиту од владара. Међутим, они су били и трн у оку у Лисабону и Мадриду. Краљеви су све више слушали клеветања и инсинуације и наредили неколико истрага, чији су резултати увек обмањивали тужиоце. Најзад, први министар Португала, Себастиао Маркес де Помбал (1699-1782), отворио је Пандорину кутију 1759. године. Остале земље су са захвалношћу прихватиле лопту.
За неколико година језуити су протерани из светских империја Португала, Француске и Шпаније. Године 1767. Ред је протеран из свих шпанских колонија, па и редукције у Парагвају и Латинској Америци. И коначно, 21. јула 1773. године, пре 250 година, папа Клемент XIV је - под притиском колонијалних сила Француске, Шпаније и Португала - потпуно забранио Ред и наредио његово распуштање.
Многе владе су протестовале, пошто су се добро познавали изванредну улогу језуита у школском и универзитетском образовању. Међутим, само је царица Катарина II трајно одбила да спроведе забрану. Русија је постала њихво уточиште, а Петроград седиште генерала Реда.
Преокрет на Бечком конгресу
Папа Пије VII (1800-1823) и кнежевске куће, потресене последицама Француске револуције, препознали су грешку коју су њихови претходници направили у потискивању овог стабилизационог чиниоцаа против тадашњег либерализма. У августу 1814. Пије VII је искористио прилику на Бечком конгресу и званично укинуо забрану. У Швајацарској је основана нова провинција немачког говорног подручја.
Нови почеци нису били нимало лаки, пошто је регионална расподела „нових језуита“ била веома неуједначена, а порекло хетерогено. Међу њима је било ветерана од пре 1773; такође у Русији и касније на Сицилији или Парми примљена су нова лица, па и бискупијски свештеници као новајлије. Тежиште тих година ообнове реда, према речима историчара Реда Клауса Шаца, било је очигледно на Италији и француском говорном подручју. Са око 600 чланова на почетку, Ред је 1830. г. порастао на преко 2.000, да би до 1847. године постигао врхунац од 4.757 исусоваца, уочи нових револуција у Европи.
Забране у Немачкој и Швајцарској
Наравно, реадмисија није значила трајну карт бланш: већ 1820. године језуити су протерани из Русије под царем Александром I – из земље која је омогућила да ред опстане преко 40 година. Тек 1992. године, по паду комунизма, језуити су се вратили у Русију. Реду је 1848/74. забрањен рад у Швајцарској, што је номинално трајало до 1973. године. И у Немачкој је забрана издата 1872. у оквиру пруског Културкампфа (до 1917).
Језуити су изнова и изнова морали да подносе драматичне фазе. У некима је напукло чак и толико хваљено јединство „Друштва исусоваца“, које се састоји од толико високоталентованих појединаца. Постојале су разлике унутар Реда, на пример, у споровима о „модернизму“ и „интегрализму“ почетком 20. века или у годинама преоријентације после Другог Ватиканума (1962-1965). Тада се и Ред укључио у дебату о првенствено латиноамеричкој теологији ослобођења и прошао кроз једну од својих најозбиљнијих криза.
Данас је међународно организован као што је био у време језуитских мисија у Кини и Јапану или језуитских редукција у Парагвају. „Друштво исусоваца“ има око 15.000 чланова. А са Фрањом, први пут у својој скоро 500-годишњој историји од 2013- године, дало је поглавара Католичке цркве, папу.
Александер Бригеман
Превод с немачког редакција портала "Ризница"
Извор: Кathpress.at
