Традиционално у недељу пред празник преподобног Сисоја Великог храм у Гаврићима код Добоја прославља своју храмовну славу. Тим поводом данас је евхаристијским сабрањем началствовао Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г.Фотије.
Иако је температура већ од раног јутра била висока велики број вјерног народа предвођен својим свештеником протонамјесником Златком Загорцем окупио се да дочека Преосвећеног владику Фотија.
Епископ Фотије се у току Свете Литургије обратио архипастирским ријечима поуке и утјехе вјерном сабраном народу:
Часни оци, драга браћо и сестре увек када долазимо овде у Гавриће имам потребу да говорим о томе како је дивно кад су храмови Божји на високо на брдима. Таква је била древна традиција и то није случајно. Жеља је била да сви људи из неког места и његове околине виде свети храм и тако се сете Бога и светиње.
Тако и кад долазимо и видимо из далека овај свети храм, сетимо се светог Сисоја Великог, ученика светог Антонија Великог. Древни оци Египатске пустиње који су живели, за нас данашње људе слободно можемо рећи, натприродним животом. Живели су тако аскетски у подвигу поста и молитве и таквој духовној борби да су достизали духовно савршенство. Када кажемо духовно савршенство, онда мислим на божанска својства. Изгонили су демоне, лечили болесне, ходили по води и многа друга чуда су чинили. А на почетку су били исти људи као и сви ми, али су подвигом поста и молитве, послушања, смирења и монашког трпљења достизали такве врлине. То је било не само у Египатској пустињи, него и у Синајског, пустињи Свете Горе. Било је то и у Србији, поготово кад су стигли монаси Синаити који су се раширили по брдима и планинама где су оснивали своје манастире као свети Ромил Раванички, Зосим Тумански и други који су пренели Исихазам са Синаја и Свете Горе у Србију. Дивно је сећати се таквих отаца који су од обичних људи постали богови по благодати што је смисао нашег живота. У тој борби ми можемо рећи достигли смо 5, 10 или више процената. У јеванђељу се каже до 30, до 60 и до 100. То значи да смо своје дарове крштења умножили до тих мера. Значи да су постали слични Богу у тој мери. Ето, то је наше Православље.
Ових дана смо читали у штампи како на Западу имају проблем са молитвом ''Оче наш'' због родне теорије. Јер зашто би говорили да је Бог Отац, да је мушког рода. То може неког да увреди. Запад иде ка томе да промени све у хришћанству почевши од молитве ''Оче наш'' па ко зна докле ће то ићи да би прилагодили себе новој ''вери'' која надолази. Али свето Православље то неће прихватити, него ћемо и даље да се држимо учења светих отаца 7 васељенских сабора који су нас учили истини Православља да догматски верујемо и православно живимо. Ортодоксија у вери, ортопраксија у животу. То је наш пут. А западно хришћанство, да не спомињемо друге религије, иде широким путем. Нама остаје само да им проповедамо реч Божију као било коме другоме не намећући никоме ништа. Православље није агресивно. Православље није религија која каже морате сви постати православци или вам оде глава са рамена. То никад нисмо чинили за разлику од других. Нажалост, кад читамо историју срећемо много другачијих примера од онога што је православна пракса. Православље у себи носи Христову љубав. Чува самога Христа у себи. Ових дана смо имали неколико рукоположења за свештеника у нашој епархији. Кад млади свештеник добије ''Залог'' Агнеца, самог Христа, Епископ му каже: ''Прими залог овај, тијело Господње, у руке своје и чувај Га! Јер ћеш за Њега дати одговор приликом другог и страшног доласка Господа''. Бићеш испитан за служење Цркви и Христу. То значи да свештеници чувају оно што им је предано. Не можемо то да мењамо по својој вољи и прилагођавамо према духу времена. Него морамо да чувамо аутентично како смо добили од светих отаца Васељенских сабора. Друге религије, чак и хришћанске, тешко се носе са временом и покушавају да у духу овога века и света мењају поједине догмате. Већ су многе променили а сад је на удару оченаш како рекох. Ми смо позвани да чувамо и за њих веру једном предану светима како је говорио свети апостол Павле да би могли они који долазе из тих религија, имати аутентичну веру и своје прибежиште. Да имају где бити заиста прави хришћани. Зато је велика одговорност на нама православнима да сачувамо Православље аутенентично како смо га примили од светих апостола и светих отаца.
Ето почешмо о светом Сисоју и дођосмо до одбране Православља јер су свети оци управо то и чинили. Они су нам својим животом и учењем показали како од смртнога човека постати бог по благодати како је говорио свети Атанасије Велики. ''Син Божји је постао човек, да би људе учинио синовима Божјим. Он је постао Бог да би се ми обожили и постали богови по благодати (Против Аријанаца, I, 40).
Оно што је за нас веома битно у земаљским оквирима јесте да чувамо поред наше вере чувамо и наше православно предање, културу и нашу Републику Српску која све то заједно чува са нама. Са Црквом, државним и просветним институцијама јер је сада Република Српска нападнута. Нажалост, јуче сам гледао, да и једна телевизија са седиштем у Београду напада Републику Српску и то најгорим речником који није прикладан да га на овом месту изговорим. Ми немамо само спољне непријатеље него их имамо и међу онима за које мислимо да су нам пријатељи. Али и то је крст и страдање. Зато нам треба снага да се очувамо. Оно што нам увек недостаје то је јединство. Да не будемо подељени између себе, а поготово партијски. Ако нисмо јединствени не можемо се одбранити. То је као нека грађевина која има пукотине. Она није постојана. Потребно је да се ујединимо јер нас на то позива наша света светосавска Црква. Свети Сава је дошао са Свете Горе у Србију да измири завађену браћу а преко њих и народ. Да их измири међу собом, са Црквом и са Богом. Ето, то је мисија наше Цркве и ми то радимо овде у Републици Српској. Боримо се да имамо коректан однос према земаљским властима, а са друге стране и они су најчешће коректни. Труде се да помажу око светиња и то заиста морамо рећи да градимо тај немањићки дух који је добар који је био изражен у време светог краља Милутина у Србији, аовде на овим просторима у време светог краља Драгутина.
Ето, ту се ми крећемо браћо и сестре. Зато је добро на овим висинама да се сетимо тих високих захтева које је историја поставила пред нас. Да будемо боготражитељи. Да тежимо да се уподобимо Богу и његовим светитељима. Са друге стране, у историјском контексту, да чувамо оно што је наше предање – немањићко и светосавско. Да чувамо нашу државу која је гарант нашега опстанка и овде у Републици Српској и наравно у Србији и на свим местима где живе православни Срби. Кад год нисмо имали државу били смо лака мета свим освајачима и осталима који су хтели да нас поробе.
На крају, честитам данашњу славу светога Сисоја. Ово је диван храм који се тренутно осликава и украшава трудом оца Златка кога смо данас одликовали чином протојереја, заслужено. Труди се, бори се заједно са вама а сада ће имати и духовни мач да иде даље у своме труду. Хвала на лепом појању. Нека сте Богом благословени да се што чешће виђамо, да стремимо Богу и заједници за ближњима. То нам је призив и молимо се да га остваримо у своме животу ми православни Срби. Живели и Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Преосвећеном епископу данас су саслуживали протојереј-ставрофор Мирко Николић, архијерејски намјесник добојски; протонамјесник Златко Загорац и протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон.
Благољепију богослужења допринела је Етно група ''Дар'' коју предводи православна сиријка Хилда (крштено име Хелена) Хрекес.
У току Свете Литургије владика Фотије је одликовао свештеним чином протојереја оца Златка као награду за досадашњи труд и рад на њиви Господњој, али и као подстријек за даље радове.
Након Литругије уприличен је трократни опход око храма са крстом, литијама и иконама, затим резање славског колача, а онда трпеза љубави за све присутне.
Кума овогодишње славе храма је госпођица Сања Вулић из Добоја, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Кум за следећу годину је господин Никола Николић из Добоја.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
