Јеромонах Григорије светогорац: Епископ седи на Горњем, Божијем месту
За најсветијега патријарха (или високопреосвештенога митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо.
Приликом првог вршења Тајне Евхаристије, чинодејствовао је [био је Литург] Сам устројитељ [промислитељ] нашег спасења, Владика Христос. Након Његовог Вазнесења, Његово место при вршењу свете Евхаристије примила су Дванаесторица апостола, а потом епископи које су апостоли хиротонисали. Када су се, током времена, умножиле помесне Цркве, епископи су почели презвитерима да дају заповест да свештенослуже божанствену Литургију. Како то без прекида још увек траје, то је следствено томе литург [свештенослужитељ] Христов наследник.
Епископ седи „на престолу Христовом како би се старао за побожност своје Цркве и управљао њоме“ (Свети Климент Римски). У његовој личности гледамо Христа: „Епископа треба да гледамо као да је Сам Господ“ (Свети Игнатије Антиохијски). Присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне: „Тајна Евхаристије коју врши епископ, или онај коме он допусти, има се сматрати ваљаном.“
Када је у првим годинама византијског царства божанствена Литургија почињала Малим входом, прва литургијска свештенорадња био је улазак епископа у храм. Потом се епископ одевао у архијерејске одежде у средини храма, као што је и данас често пракса. Епископово одевање символише ваплоћење Логоса Божијег. Као што се „Логос Божији, будући бестелесан, оденуо светим телом Свете Дјеве“ (свети Иполит Римски), тако се и архијереј одева у свештену одежду, која „указује на ваплоћење Христово и на (обележја) ваплоћења“ (Св. Симеон Солунски).
Архијереј је послан од Господа „кога шаље домаћин Христос да управља Његовим пословима“ (Св. Игнатије Антиохијски). Долази у храм Господњи да врши дело Христово: да врати изгубљену овцу у стадо Цркве. Омофор, епископски део одежде, символише „спасење и повратак залутале овце“. Зато док је одева говори: На рамена, Христе, узевши заблуделу природу, вазнео си се и привео је Богу и Оцу.
Епископов улазак у храм, његов дочек од стране верног народа који се већ сабрао, његово одевање у средини храма, све то истиче изузетни значај епископовог присуства на божанственој Литургији. Литургијска пракса нам открива да је епископ жива икона Владике Христа, Благословен који долази у име Господње (Мт. 21,9). Верни народ који се сабрао у храму је по благодати Израиљ који дочекује Месију.
Током трајања божанствене Литургије епископ „седи на горњем, Божијем месту“, а презвитери [свештеници] „на месту сабора апостола“ (Св. Игнатије Антиохијски) Божанствена Литургија је она иста Тајна Вечера којој, заједно са апостолима (које видимо у личностима епископа и свештеника), присуствује и сабрани верни народ.
Верници осећају величанственост свештеног служења и опасности кроз које пролазе литурзи. Будући да добро знају колика је моћ заједничке молитве, моле Христа за епископа. Свештени Златоуст каже: „Ако би неко из вашег сабраног мноштва затражио да се појединачно молите за спасење епископа, свако ће гледати да то избегне верујући да тај терет превазилази његове моћи. Али када сви заједно чујете ђакона и његов возглас За… преосвештеног епископа нашега… Господу се помолимо, не избегавате да извршите заповест, већ ревносно узносите молитву, јер знате колика је моћ вашег сабрања.“
У велику моћ заједничких молитава уздају се сабрани верници и одважују се да замоле Господа за оне који стоје „поред блажене и непорочне природе“ (Свети Златоуст): Господе, помилуј нашег оца епископа, свештенике и ђаконе Твоје.
Јеромонах Григорије светогорац
