Зло је извртање и замена истинског садржаја лажју. Оно као природа, као супстанција, не постоји, међутим, са правом се може говорити о томе да је зло активна сила демона. Њихов се пад не састоји само у духовној грешки и неправилном избору пута, већ и у свесном супротстављању вољи Божијој, која је највише добро. Због тога, ако је са једне стране зло недостатак добра, оно је с друге стране реална сила која је усмерена против добра и која се са њим бори.
Човек се састоји од душе и тела, човек је по својој природи сложен. Природа Анђела је једноставна. Због једноставности природе у њима не може бити поделе између добра и зла. Они се или потпуно руководе вољом Божијом и добром, или пак у потпуности стају на страну зла и супротстављају се вољи Божијој. За палог анђела нема покајања. Човек има непрекидни низ искушења, непрекидни низ падова, и истовремено сталну могућност да устане. Анђели су били искушани једном за време свог космичког бивства и ово једино искушавање и искушење - искушавање гордошћу је заувек, засвагда одредило њихово стање. Садржај демонског бивства и његов циљ је непрестано супротстављање вољи Божијој. Сама реч "сатана" означава "противник". Овај дух је постао противник Бога. Унутрашњи садржај демона је мржња према Богу, мржња гигантске снаге, напетости и димензија. Ниједан човек нема представу о демонској мржњи према Божанству.
Зашто се демон бори са човеком? Зато што у човеку постоји образ и подобије Божије, које он мрзи. Демон се бори са човеком, зато што Господ воли човека. У људском срцу су пали духови нашли поље за борбу са Богом. Демони утичу на човека преко извртања његових мисли, буђења похоти и греховних страсти у њему, навођења његове воље на зло и грех. Међутим, човек је слободно биће и може сам да бира. Демон не може да веже човекову вољу. Тамна сила само искушава и нуди. Али да прихвати или не прихвати демонске импулсе, да их следи или да им се супротстави - то је већ лична ствар, могућност сваког човека. У духовном животу човек спознаје реално супротстављање зле силе; нарочито су је често осећали монаси и пустињаци који су унутрашњи свет могли да созерцавају као што ми видимо предмете спољашњег света. Управо они су на основу свог унутрашњег искуства борбе са демонима, свог виђења људске душе и саставили аскетске поуке које су нам толико потребне, као што су на пример преподобни ава Доротеј, Јован Лествичник, Симеон Нови Богослов, Исак Сирин и многи други. У њиховим делима нема демонологије као теорије, већ је описана борба са демоном, код њих је, ако могу тако да се изразим, тактика и стратегија духовне борбе.
Дакле, у човековом срцу се одвија непрестана битка са злом. Међутим, како се рађа грех? Обично демон човеку нуди неку греховну слику или греховну идеју; то је прилог. Међутим, прилог не везује човекову душу; она може да га прими, одбаци или да остане равнодушна према њему.
Прилог - греховна мисао или слика - на првом стадијуму се човеку још не рачуна као грех. Други стадијум је спајање са греховном мишљу или сликом, када их човек анализира, не покушава своју свест да ослободи од греховне слике или лажне мисли, већ улази с њима у везу. Затим следи пристанак воље на прихватање греховне мисли или слике. Ове фазе су већ греховне за човека, оне оскрнављују његово срце. Међутим и овде човек може да пресече демонски утицај. Само што је дубљи тај процес то му је теже да то учини. Затим се код човека јавља жеља, односно емоционална солидарност са грехом; а после жеље - одлучност да се зла сугестија испуни на делу, сазрева известан план за остваривање. Након тога следи само дејство.
Грех који се почини делом постаје издаја Бога и савез са демоном. Због тога сваки грех мора бити очишћен покајањем, јер у себи самом носи плату и казну; неокајани грех човека отуђује од Бога. Када се понавља грех прелази у навику. Код човека се стварају одређени комплекси, затим навика прелази у сам карактер, у природу човека. Грех не постаје човекова природа, али ураста у њега као рђа у гвожђе. Свети Оци говоре да је на почетку греховна помисао слаба као новорођенче, али да затим израста у џина - од греха који је прешао у навику човек може да се избави само уз помоћ других (пре свега - духовног оца) и по молитвама Цркве. Тумачећи речи псалма кћери Вавилонска, крвницо!.. благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен (Пс. 137, 8-9), свети Оци у њима виде указивање на начин духовне борбе. Вавилон је пакао, символ пакла. Вавилонска деца су греховне помисли; благо ономе ко их разбије о камен односно благо ономе ко одмах одбаци греховну помисао. Под каменом се у датом случају подразумева Господ Исус Христос и сила Његовог имена. Разбити вавилонску децу о камен значи умртвити греховну помисао молитвом, која у себи садржи име Божије.
Свети Оци говоре о томе да сатана на зна наше мисли и намере, међутим, он је вешт психолог и проучавајући живот сваког човека са већим или мањим степеном вероватноће он погађа шта човек мисли и шта ће да уради. Ђаво сам убацује греховне мисли у наше срце, учествује у сваком греху и зна шта ће да сугерише нашој души. Он не зна тачну будућност, али има огроман број информација и са великом вероватноћом претпоставља и досећа се шта ће бити. Многа сатанска предсказивања се остварују, али не сва. И човек који је искусан у свом послу може да претпостави и погоди како ће се овај или онај догађај завршити, како ће се окончати овај или онај посао. А ум сатане умногоме превазилази могућности човековог познања. Зато сатана преко својих лажних пророка може да говори о будућности. Међутим, то опет није виђење Светог Духа, пред Којим је будућност откривена исто онако јасно као садашњост, већ су то само више или мање вероватне претпоставке палог духа.
Сатана је отпао од Бога кроз гордост, односно умислио је да је он центар бића и саблазнио се својом тварном лепотом, лепотом Првоанђела, али свеједно лепотом створеном и битијем ограниченим. Он се сам обоготворио и зато је изгубио Бога и изгубивши Бога постао је дух таме и зла. Демон се налази у стању борбе са човеком; у томе је садржај његовог живота, у томе је његова мрачна паклена злурадост. Саблазњавајући човека на грех он себе сматра победником. За сатану су, као што је већ горе речено, покајање и устајање немогући, зато што они претпостављају борбу доброг и лошег у самој суштини и победу доброг. У сатани и демонима нема ничег доброг, што би могло да ступи у унутрашњу борбу са злом.
Сатана и демони, с обзиром на то да су анђели, личили су на пламен који гори, али се пламен неповратно угасио. Што се тиче човека, он није био пламен већ само угаљ који гори. И у томе је после пада у грех његово спасење, јер су у угљу који догорева остале искре и ове искре се поново могу разгорети; оне и даље горе испод пепела. Пред човеком је пут покајања отворен до саме смрти. Међутим свети апостол и Јован Богослов пише да и човек може да падне у такво стање када више не може да устане и када молитве за њега немају моћ (1 Јн. 5, 16). То је случај када се грех дубоко уселио у саму човекову природу и када га је човек свим својим срцем заволео. Ово ужасно стање погубно по душу ће се нарочито јако испољити у антихристу који треба да дође и који ће, иако ће доћи на земљу као човек, бити под потпуним утицајем сатане. Он ће бити човек, али ће његовом вољом толико завладати сатана да ће он живети у њему као душа у телу.
Демон је дух гордости; где је гордост - тамо је и демон. Зато је гордост толико страшна. Она човека предаје у руке палих духова. Свети Оци пишу: "Ђаво искушава страстима, али ономе ко је горд ђаво није потребан, он је сам себи постао ђаво." Хришћани највише од свих грехова треба да се чувају гордости тајне и јавне, у свим облицима и под било каквим маскама, треба да се чувају гордости и под најбољим изговорима. Сатана се побеђује само смирењем; ван смирења нема победе над њим. Међутим, смирење не схватају сви правилно. Неки сматрају да је смирење некаква покорност пред злом. Нипошто! Сви истински подвижници су као главну врлину имали управо смирење, међутим они су више волели да умру него да згреше, односно да пређу на страну зла и потчине се греху. Због тога смирење за нас не претпоставља неку капитулацију пред силама таме. Смирење је човекова правилна унутрашња духовна оцена себе, виђење својих грехова и мана, стално осећање потребе за Божијом помоћу. Смирење је поштовање сваког човека као образа и подобија Божијег; чак и ако је овај човек наш непријатељ, ипак он је створење и образ Божији. Смирење је умеће човека да у свим животним ситуацијима и конфликтима налази своју кривицу. Смирење надомешта оскудне људске силе Божанственом помоћи.
А горд човек је увек задовољан собом. Он као да говори: "Ништа ми не треба; својом силом, својим врлинама могу сам да достигнем Небеско Царство; ја сам могу да победим сатану." И тако понавља грех палог првоанђела: код њега нестаје осећај снажне зависности од Бога и почиње дивљење себи самом, односно нарцизам. Постоји мит о прелепом младићу Нарцису, који је видео одраз свог лица у води и није могао да одвоји поглед од сопственог лика. Суштина гордог човека је тајно дивљење себи самом, дакле - тајно одступање од Бога.
Горди човек не може бити хришћанин, чак и ако себе назива таквим, јер је горд човек емоционално и духовно стран Христу. Као пример могу да нам послуже старозаветни фарисеји. Уопште, Јеванђеље је књига у којој можемо да нађемо одговоре на сва питања ако је будемо пажљиво читали. Фарисеји су очекивали Месију, али када је Он дошао на земљу, они Га нису препознали. Зашто? Зато што им Он у суштини, није ни био потребан. Фарисеји нису осећали свој општељудски пад, нису били свесни да им је потребно покајање. Управо због тога је Христос као Проповедник љубави и покајања у њима изазивао само осећај раздражености, који је затим прешао у злобу и љуту мржњу.
Горд човек није способан за покајање. Дакле, он није способан за препород. Покајање је осуђивање себе пре Свеопштег Суда над човечанством. Фарисеји су били задовољни собом и својим правилима, која су сами саставили, прихватали су као дужно свеопште поштовање и веома су волели да их људи називају учитељима. Они су се изузетно поносили својим плотским пореклом од Авраама и изгубивши осећај своје греховности апсолутно нису схватали о каквој слободи им Христос говори, и одговарали су Му: Ми смо сјеме Авраамово, и никоме нијесмо робовали никад (Јн. 8, 33). Међутим, Свето Писмо говори: Кога ко надвлада онај му и робује (2 Петр. 2, 19). Онај кога грех победи роб је греха. И то је најмучније, тиранско ропство.
Обично светски људи не схватају да су робови - у смислу потчињавања духу света, паганском духу - света са његовом страсном уметношћу, философијом, идејама, условностима, бон-тоном. Већина њих, напротив, сматра могућност да испуњава све своје каприце и жеље знаком слободе. Међутим, унутрашњи хришћански живот нам открива да бивамо слободни само онда када испуњавамо вољу Божију. Зашто? - Зато што испуњавајући своје каприце и страсти ми потчињавамо дух - души, разум - чулности, односно боље - горем. Страсти, уколико их човек не савлађује, осећања, уколико их човек не контролише, постају човекови тирани. Њему изгледа да је слободан, да остварује своје жеље, а заправо он је роб своје горе стране; ако се тако може рећи, он је роб своје сопствене болести. Човек добија истинску слободу тек када живи у хармонији са Божанственом вољом. Само испуњење заповести Светог Писма јесте истинска слобода. Зашто? Зато што ове заповести човеку нису туђе и нису спољашње; оне су у суштини најдубље, најбоље испољавање његовог истинског "ја". Због тога испуњавајући заповести човек живи истински достојанственим људским животом. Тада је он заиста слободан.
Горд човек никада не може да буде ни миран ни срећан. Горди се налази у конфликту са целим светом који га окружује, јер сматра да је управо он центар света, а пошто је немогуће да натера друге да верују у то он се изнутра осећа увређеним и погођеним. Чак и ако горде људе на извесно време везује нека заједничка идеја то је свеједно лабав савез. То је савез који ће се распасти и завршити непријатељством свих против свакога и свакога против свих. Надмен човек не може имати ни мира ни спокоја. Он је стално нерасположен, стално је раздражен, никад није задовољан.
Горд човек не може да поштује другог човека, јер је гордост лажна свест о свом умишљеном превасходству. Горд човек у дубини душе сматра да сви остали могу да буду само његови робови и да врше његову вољу. Горди људи су увек насилни према другима. Ово насиље може да се испољава у различитим облицима и различитим размерама. Веома често поприште таквог насиља опстају односи између супружника. И у томе је један од разлога лабавости савремене породице: уместо савеза љубави она се претвара у непрестану борбу за власт између својих чланова, од којих је сваки уверен да ће бити добро ако он у својој породици постане наредбодавац и цар.
Горди човек наизглед може бити религиозан, али то је само наизглед, зато што срце гордог човека никада неће моћи ватрено и покајнички да се моли. Горд човек личи на болесника који је убеђен да је здрав. Такав човек ће се дубоко увредити ако му кажу да му прети смртна опасност од болести, иако ће се истовремено жив распадати од неког унутрашњег чира или рака.
Да, свака страст, свака лаж, свако зло су од ђавола. Али је гордост најстрашније од свих зала за духовни живот, највеће уподобљење демону. Горди чак и своје способности претвара у зло. Зато је за гордог добро да нема никаквог талента. И Господ их често одузима од гордог управо ради његовог спасења. Постоји духовно стање које се назива прелест, када гордост доводи човека до помрачења ума и он себи приписује способности чудотворца, пророка, духовица, прозорљивца итд.
Људи који су пали у прелест споља личе на безумне, али сваки горди човек у суштини и јесте безуман, зато што је ван Бога - област таме и безумља, а горди излази из центра живота, удаљава се од Бога. Зато свештеник који има задатак да буде проповедник Јеванђеља, вршилац тајни и духовни отац највише треба да се брине о томе да код своје духовне деце искорени гордост.
Горди човек је отрован човек. Највише су, вероватно, људе волели Пророци и Апостоли, међутим, и они су сматрали да је за њихове ближње добро да разобличавају њихове недостатке и пороке и најчешће су због тога страдали. Управо у томе се и испољавала њихова љубав. Они су желели да се други спасу, волели су човека и због тога су мрзли грех у њему.
Духовни отац који подстиче, или макар не искорењује код своје духовне деце осећање надмености, гордости, уображености, таштине у сваком облику, личи на човека који трује бунар, који тајно баца отров у бунар, и ко пије из њега бива отрован и умире. Због тога свештеник мора бити веома опрезан у похвалама. Човек се може похвалити у случају када пада у униније и очај - како не би изгубио наду. Али ласкати човеку значи правити од њега духовни леш. Уколико човек поверује у своје наводне врлине преостаће му само да се радује што је "тако добар". А када пресуши покајање, више нема напретка, тада се појављује друга - центрифугална сила и човек клизи наниже, не подозревајући да је то тако.
Свети Јован Лествичник пише да ће у смртном часу многи проклињати своје духовне оце због тога што нису били строги према њима. Истинска љубав се не огледа у похвалама и слатким речима. Истинска љубав се огледа у жељи да се сви спасу. Сав земаљски живот је време испитивања, избора између добра и зла и борбе са грехом, бојно поље, где може бити остварена или победа или пораз. Човека стварно воли онај ко жели да се човек ослободи својих порока и грехова и ко је спреман да му у томе помогне. Уколико се духовни отац равнодушно односи према пороцима своје пастве то значи да је он не воли.
Наш живот је борба са мрачним духовима. Јерма пише да поред сваког човека постоји тамни и светли дух; поред сваког од нас стоји демон-кушач. Сви се ми налазимо у страшној духовној опасности, сви ми као да стојимо на ивици провалије. А горд човек на то заборавља. Он личи на пијаног; пијаном изгледа да је најјачи, да ће ако пожели - прећи море, ударити зид и зид ће се срушити. А са стране гледано он је јадан и смешан. Тако је и са гордим човеком. Међутим, не само да је горд јадан и смешан. Сва трагедија је у томе што он пада у власт гордог духа - демона - и постаје његов покорни слуга.
Хришћанин пре свега треба у свом срцу да стекне смирење. Смирење и грешника уздиже из бездана, а гордост је и првоанђела свргла са неба. Свети Оци су имали различите дарове, и они су смиривали себе овим даровима приписујући их само Богу, а не себи. Што им је Господ више давао, они су тим више постајали смирени и говорили су: "Ми нисмо достојни такве милости Божије," и себе су сматрали чуварима туђег блага. А ми и најмање добро приписујемо само себи самима. Ево и у Цркви сада нема тако очигледних дивних чуда као што су исцељења, појаве натприродних сила као у привим вековима. Зашто? Ради нашег спасења. Зато што ни то нећемо приписати Богу, већ себи самима и обавезно ћемо пасти у надменост, хвалисавост и умишљеност. Данас Господ одговарајући на наше молитве и творећи чудеса непрестано то чини скривено знајући да можемо да постанемо надмени и због самих Његових милости.
Архимандрит Рафаил (Карелин)
Приредила редакција портала "Ризница"
