Многи се људи питају зашто невини људи страдају свуда по свету? Толико је жртава непотребних ратова, срушених авиона, саобраћајних несрећа или умирања по болницама у неиздрживим мукама... Ако постоји Божији план, Божије управљање светом и судбином свега постојећег, како је онда могуће да Бог који је Љубав допушта страдање? Ево одговора на оваква и слична питања.
Окружени смо страдањем. Са свих страна, одасвуда оштри тонови страдања проваљују у наш живот. Дневни лист доноси саопштења о страдањима – чудним, непотребним, рекло би се ужасним: срушио се авион, у њему толико и толико путника, толико и толико људи су живи изгорели, толико и толико је повређено у саобраћајној несрећи, неки у мукама умиру у болници… Господе, зашто је то потребно? А оне жртве, које су пале у рату, унакажени, растргнути лешеви, или они који су остали међу живима, али осакаћени богаљи? Не желимо то да слушамо, али нас то са свих страна окружује.
А та разарања по читавом свету? Половина Европе била је у рушевинама; угљенисани лешеви извучени из подрума разорених кућа. Велика дела европске уметности, катедрале и замакови из средњег века и епохе ренесансе, дворци из XVIII века, музеји, библиотеке, велике руске националне светиње и споменици старине – плод труда и рада десетина поколења – претворени су у гомилу отпадака и рушевина. А изругивања над људима у концентрационим логорима – бољшевичким и хитлеровским, а тортуре и тамо и овде. Како то све може да буде? Наравно, човек је сам крив, али то плаћају они који су можда најмање криви, невине жртве туђе мржње и мрачних сила које су освојиле власт у свету.
Шта је то? Слепи случај? Али тада нема Провиђења Божијег. А ако постоји Божији план, Божије управљање светом и судбином свега постојећег, онда, можда, као да је Бог у свом знању о коначној судбини света и читаве творевине занемарио све претходне стадијуме нашег постојања, сва страдања наша, што, рекло би се, превазилази снагу наше издржљивости и трпљења, и гледа само на коначни добри смисао свега што се десило, као да нас оставља саме у страдању и несрећи? Али, за наше религиозно осећање и наш религиозни опит ово је неприхватљиво. „Близу је Господ онима уцвељеног срца и спасиће смирене духом.“ Не можемо се ипак ограничити на милосрђе и свемоћ Божију да бисмо објаснили загонетку страдања.
Бог је благ/добар, али није апсолутно свемогућ; Бог је свемогућ, али гледа само на крајњи општи резултат и равнодушан је према нашем страдању – обе представе једнако су неприхватљиве и приближавају се безбожништву, или искривљавању лика Божијег. „Бог је Љубав“ – ето основног, средишњег хришћанског догмата. Он је једини, свемогући Бог, Створитељ и Владика света. Он је допустио страдање. Како то измирити?
То се не измирује расуђивањем нити тананостима богословља и философије, већ чињеницом Његове близине, Његове близине чак у страдању нашем, Његове близине нама посебно у страдању нашем.
Близина Његова у страдању није објашњење нашег страдања, већ је она преображење страдања. Нешто се ново отвара, нешто ново успева, нека врата се пред нама раскриљују у дубину, у дубинску суштину бића, у дубини Божијој. Преображење страдања, освећење страдања. За хришћанина су корен и основа овога дати у добровољном страдању Сина Божијег.
Страдања јесу врата, али страдања нису само врата: она могу да буду и нешто више. Она могу бити израз близине Божије нама већ сада, могу бити почетак присуства Божијег у нама: кроз Крст Господњи.
Огромна је вредност у страдању, у немаштини и беди, које се смирено и послушно примају из руку Божијих. Постоји радост у огољености од сваког личног имања, у губитку сваког земаљског власништва, тиме се јаче осећа и разумева да Бог јесте благо моје и богатство моје, да је Он оно што једино остаје од свих блага света и што их више губимо то нам је Он ближи, тим пре Га можемо задобити.
Тешко је то, како изгледа, при физичким страдањима, ту померање из нашег „ја“ мора, по свој прилици, да буде још јаче, ту још теже бива, и својом снагом често не можемо та страдања да превладамо: напросто недостаје снаге. Али се дешава просветљење и тог страдања, преображење и тог страдања. Чак се и Син Божији молио да Га мине та чаша. Али ју је испио и победио, висећи на Крсту, и ужас страдања и самоће и саму Смрт.
„Да буде воља Твоја!“ – у томе је померање, у томе је кључ за другу, нову раван на коју прелазимо или, тачније, у коју урастамо: преко свесног и слободног потчињавања наше воље вољи Божијој. У томе је тајна и благословеност и средишњи смисао страдања. Зато Крст Христов, који смо прихватили, за нас постаје источник живота.
У Крсту Христовом изразила се неизмерна љубав Божија. Крсту Христовом нема паралеле, ничег у духовној историји света нема сличног њему. У физичкој стварности он је био окружен двама крстовима – двама сараспетим разбојницима. У духовној равни он виси усамљено, ни са чим није упоредив. Он једини је пут помирења између Бога и света. То јесте потпуно изузетан догађај, парадоксалан, запањујући, збуњујући и радостан, ни на шта налик. У томе и јесте ствар што је он – изузетан и непоновљив.
„И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи.“ Ово је рекао Он, дајући да се разуме каквом смрћу Он има да умре (Јн. 12, 32–33). И у истом том Јеванђељу говори се да је последња реч Распетог на крсту била: „Свршило се“ (Τετέλεσται – Јн. 19, 30): оно одлучујуће се свршило.
Пробој Божији у свет свршио се до краја – до смрти. Нема се куда даље ићи, не може се више учинити: веће љубави нема. Ето, у томе је смисао распећа на крсту. Нема веће дубине до које би могла да сиђе љубав Божија. „На земљу сишао си да спасеш Адама и на земљи не нашавши га чак до пакла си сишао да тражиш“ – ускликује Црква на јутрење Велике Суботе. Крст јесте „свет наш“, који је помирио свет, човека са Богом, ближње са даљним. Све се привлачи: преграда, „дијафрагма“, која нас дели, скида се.
Свршило се! До краја се излила Љубав, до краја се пројавило послушање Сина Божијег – Он је пак и Син Човечији. Зато су се у њему једном на крсту, у Крсту Божијем, среле – Љубав Божија која се до краја даје ради спасења света („тако је волео Бог свет да је дао Сина Свога…“) и послушање до краја, предавање себе до краја вољи Оца, чак до смрти крсне. Среле су се Љубав Божија и пуноћа предавања себе, пуноћа послушања човечијег – у лику Сина Божијег.
Путеви од Бога ка нама и од нас ка Богу срели су се на Крсту, слили су се у једно – у распеће Богочовека. „О дубино неистражива! О чудо незамисливо!“ – тако то Црква созерцава. „Свако знање надилази Љубав Христова“, каже апостол Павле.
Несхватљиво, али је чињеница. Тешко је себи представити, али покорава душу, оживљава душу – животвори и осмишљава чак и страдање наше. Зашто се и како наше страдање животвори, освештава и преображава Крстом Христовим? То је једна од највећих тајни хришћанског живота, не уџбеника богословије, већ баш живота у Христу, који је већ сад у Њему скривен, са Њим састрадава и који је са Њим и у Њему већ сада скривено прослављен.
Састрадавати са Христом – шта то значи? То се не може објаснити теоријски, то је далеко изнад свега теоријског. То је суштина и смисао читавог Новог живота. У томе је његова радост, његова слава, у томе је његово благо. „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим Крстом Господа нашег Исуса Христа“ (Гал. 6, 14). „Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама“ – пише исти тај апостол Павле (Кол. 1, 24). Како је чудно! Шта то значи? И уједно како је разборито, одважно, уравнотежено, херојски! У томе је загонетка и корен хришћанског живота: у општењу са Крстом Христовим, у општењу са послушањем Христовим, штавише – у учествовању и у једном и у другом. Овде се завршава „религиозна књижевност“, овде се треба зауставити. Овде је место само сведочанству, таквом какво је код апостола Павла.
А ми треба само да учимо: улазити у ту дубину – подизања својом вољом, подизања читавим својим животом Крста Господњег. Али је то такође и онај јарам Христов, за који је речено: „Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт. 11, 30). Другим речима, већ у самом овом страдању очишћења своје воље ради Њега, у име Његово, у овом потчињавању своје воље Његовој, даје се радост. Радост која проистиче из служења Њему, из давања себе Њему, из општења са Њим, чак – не, не чак, већ нарочито – у страдању и смрти, који се примају у име Његово.
„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео“ (Рим. 8, 35–37).
Каква снага! Шта може да је савлада? Чак смрт постаје радост. Чак је смрт испуњена, преображена и превладана „силом Онога који нас је заволео“. Несхватљиво нам је али је тако и ми смо сви призвани на учествовање у овоме – у овој бујици љубави, која небо и земљу сједињује на Крсту Христовом кроз давање Себе од стране Сина Божијег.
И тада разумемо речи Апостола Павла: „Љубав Христова обухвата нас који овако расуђујемо: ако је Један умро, онда су сви умрли, да они који живе не живе више за себе, већ за Умрлог за њих и Васкрслог.“
Николај С. Арсењев
О Жизни Преизбыточествующей, Брюссель, 1966, 76–79.
Приредила редакција портала "Ризница"
