На празник Светог мученика Емилијана, у понедјељак 31. јула 2023. године, Њихова Преосвештенства Епископи захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије и будимљанско-никшићки г. Методије служили су свету архиерејску Литургију у манастиру Светог великомученика Георгија – Бијела код Шавника.
Саслуживало је свештенство и монаштво обје Еапрхије, а у молитвеном сабрању учествовао је вјерни народ овог краја.
Литургијском проповједи после читања светог Јеванђеља обратио се Преосвећени Епископ Методије, бесједећи о прочитаном јеванђељском зачалу у којем Господ привија дјецу уз себе и одговара на постављено питање: Ко је највећи у Царству небеском?
„Шта све човјек, од кад се роди овдје на земљи па док га гроб не прими, не чини како би положај, статус у друштву, у заједници у којој живи, већи постигао и стекао и заслужио бесмртно име, како би се на неки начин овјековјечио. Кроз ту земаљску логику овога свијета Га питају ученици ко је горе највећи, каква ће горе јерархија, хијерархија и статуси да буду и како се горе постиже и достиже до значајних и великих мјеста. Онда Господ привија дијете уза се, говорећи оно што је ушротно логици овог свијета, оно што је безазлено, добро, незлопамтљиво, чедно, пристојно и њежно, крхко и слабашно за силе овога свијета, отворено и искрено да приступа свему, све прима објеручке и прихвата, све вјерује и свему се нада, све воли наивно за овај свијет, а тиме и најугроженије, каже: Таквих је царство небеско и ко такав буде биће највећи у Царству небеском“, казао је Владика Методије.
Додао је да ништа друго Господ, у вријеме свог проповједања народу и ученицима, није говорио него то да их навикне на посебну, небеску логику која је у супротности са стилом и логиком овог свијета, гдје су добри само они за које свијет сматра да су моћни и који су кадри згазити све испред себе да би доспјели до неког циља, задовољства или положаја.
„Људи занемарују и не узимају у обзир трећег у свим својим односима и дјелима, својим мислима, жељама, стално у нашим међусобним односима заборављамо да укључимо у њих Бога, да се сјетимо како би Он на то гледао и како би се Христовим очима гледало на све што мислимо, радимо, дјеламо и како се понашамо у овом свијету. Ако укључимо трећег, моћног Бога Створитеља неба и земље и ако имамо увијек на уму шта би Господ рекао и какав бисмо одговор на то добили и препоруку за свако наше дјело, ријечи или мисли мало бисмо гријешили, залазили у странпутице и нарушавали наше међусобне односе, правећи од овог дивног свијета који је Господ створио и за све је рекао да је добро, правећи од њега лоше мјесто за живот, неподношљиво правећи пакао“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Увијек морамо имати на уму, поручио је Владика Методије, и тиме се утврђивати у вјери, Бога, никад Га не изузимати из наших послова, мисли, ријечи, из цјелокупног живота.
„Ако успијемо да сваки наш удисај и издисај буде у Његовом присуству и свака наша мисао, ми ћемо то Царство небеско о коме Господ говори у Јеванђељу већ овдје предокусити и том добротом, истином и правдом за којом ћемо слиједити, створићемо атмосферу Царства небеског. Гдје је год Господ, ту је царство небеско, гдје је Он присутан, а гдје Га нема, одсуство Његово то је дефиниција пакла. Стање у коме пребивамо је у ствари Царство небеско, то је стање не да будемо дјетињи умом, као што каже апостол Павле, да будемо умом савршени, да не будемо наивни, да будемо мудри као змије, како Господ каже, али да будемо безазлени као голубови, као дјеца да бисмо задобили Царство небеско и у њему вјечно живјели, у сабору светих“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Бесједио је и Владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, захваливши Епископу Методију на позиву и архимандриту Исаији, игуману манастира Бијела на гостопримству.
„У оваквим светињама човјек се подсјети Онога јединог нам потребног, Христа Господа, Његовог Јеванђеља, Његове благодати, молитве, милости, сјети се да треба да дамо мјеста Богу у нашем животу, простора за Бога, да се Бог дотакне нашег живота. Сјећам се све више Владике Атанасија, који нам је причао како се код о. Јустина се исповједала једна монахиња Гркиња, заправо није била монахиња, била је студент медицине, а испоставиће се да је постала монахиња, тада је била студент медицине са много великих проблема. Каже Владика Атанасије: Ја кад сам то преводио оцу Јустину, пошто је он био заборавио мало новогрчки иако је знао добро старогрчки језик и преводио Свете оце, и онда ја преводим то и мислим се шта ли ће он рећи овом младом чељадету како да се извуче из тих својих проблема“.
„Отац Јустин је све то саслушао и само је рекао: А, дијете моје, јеси ли ти оставила простор за Бога у свему томе о чему говориш? Имаш ли негдје простор у срцу, у души, у свом времену, у својим навикама за Бога? Тако овај данашњи човјек и ми сви, чини ми се, то стално заборавимо, да оставимо простора за Бога, да оставимо времена за Бога, а вријеме нам је данас некако најдрагоцјенији и најугроженији ресурс. Све га мање имамо, сходно томе како живимо, како смо повезани на интернету, преко телефона, све мање времена имамо, а вријеме је драгоцјено и оно треба да се посвети Богу, да у том времену нађемо простор, један дио, па, ако Бог да, и све онда да се закваси, вријеме нашег живота живим Богом. Битно је данас то рећи и битно је рећи једноставне ствари“.
„Није тешко живјети јеванђелски живот, душа је по природи хришћанка, кажу Свети Оци, треба се вратити оним најосновнијим стварима, да нађемо времена за молитву, за читање Јеванђеља, за милостивост према ближњима, за добро расположење, за благодушје, за добру вољу према онима који нам долазе, за Христове заповјести. Треба се вратити тим основама и онда ће Бог, као оно зрно јеванђељско горушичино као квасац, тако Господ говори о Царству небеском, као она мрежа која ухвати много риба, као драгоцјени бисер који кад човјек нађе све остави, такво је Царство небеско, таква је благодат Божја, такав је Христос наш Спаситељ и таква је благодат Духа Светог у нашем срцу“, поучавао је Епископ захумско-херцеговачки и приморски Г. Димитрије.
