Манастир Стањевићи се налази изнад Побора, на надморској висини око 550 м. Манастир je подигнут испод огранка Ловћена на страни приморја. Због близине мора клима je блага, иако у подручју Ловћена и на знатној надморској висини.
Одавде je широк видик на Грбаљ, Будву, на море и приморје. На једној и другој страни земљиште око манастира je голо и кршевито. Откада je манастир запустио, нешто вријеме, a нешто људска рука уништили су сву културу око њега. До манастира се долази тешко; путеви, који воде к њему, незгодни су и за пјешака. Стањевићи су били метох Цетињског манастира. Манастир je имао једну цркву посвећену Светој Тројици, и грађена je у виду лађе. Има и припрату. Црква je изнутра дуга са олтаром 10, a широка 5.50 м, a припрата je дуга 11, a широка 4 м, и нижа je од главне цркве за двије степенице. Са запада и југа од цркве, у непосредној близини, биле су манастирске куће, укусно распоређене. Цијело приземље манастирских кућа je на сводовима. Са лица су три велика полукружна окна, изнад којих се пружа доксат од камена. И данас се познаје пећ и огњиште. Улазна су се врата затварала тешким дрвеним вратима, a иза ових су била друга врата, која су се затварала гвозденим капцима. Манастирско двориште je било малено. Иза од манастирског темеља извире добра и снажна вода, изврсна за пиће, a мало ниже био je манастирски млин. Ha мјесту манастира била је у доба млетачке владе касарна, чијa је посада одржавала ред на граници према Црној Гори и у пограничним племенима: Поборима, Мајинама и Браићима.
Кад су Турци порушили манастир Цетињски 1714 г., млетачка влада je ову касарну уступила владици Данилу и овај се заједно са цетињским калуђерима ту настанио. Данило je имао намјеру да овдје подигне манастир и цркву, зато je дао одмах подићи неколико ћелија за калуђере. По једном запису владике Данила, овдје je Данило држао први скуп црногорских главара ради истребљења потурчењака, и ту су углавили, да ударе на њих на Бијеле покладе, али су га Црногорци изневјерили.
Пошто се тaj скуп одржао одмах у почетку 18 вијека, владика Данило je имао Стањевиће много раније, a не послије 1714 г. У ту сврху он je 1733 г. купио у једног Каписоде нешто земље, али није доживио да подигне и цркву; њу je подигао митрополит Сава 1736 г. Сава je увећао манастирско имање куповицом; он je 1741 г. купио у неких Побора повеће комплексе шуме, земље и испаше, a прикуповао je и доцније, пa je манастир постао врло богат. Сава je овдје проводио већи број година и Стањевићи су му били главна резиденција. Његови момци држали су стоку, пa je манастир бивао све богатији. Прича се, да je сир од једне муже био велик као млински камен. Сава je овдје и сахрањен 1782 г., пa je тек владика Раде пренио његове кости на Цетиње.
Нико Ђаконов из Побора приложио je 1606 г. све своје имање манастиру на Цетињу, a ово се имање налазило близу Стањевића, зато je Данило и намјеравао да у Стањевићима оснује цркву и манастир, гдје би се могао склонити испред Турака. По списку купљених и даровних земаља манастиру Стањевићима, који je владика Сава сачинио 1752 г. дознаје се, да je неки Шћепан Каписода из Побора продао владици Сави 1737 г. мјесто гдје je Сава подигао манастир. Исти Каписода je даровао цркви пред душом својих умрлих два дана орања. Митрополит Петар I радо je проводио вријеме на Стањевићима. Он je одавде упутио много писама на поједина племена, главаре и појединце, подједнако на Приморце као и на Црногорце. За вријеме борбе са Французима у Боки Которској, Стањевићи су му била главна резиденција, a кад je Бока припала Аустрији, он га je напустио, a оставио у манастиру једног свештеника да га чува. Овај је манастир био миран све до доласка Шћепана Малог у Стањевиће, a тада je претрпио много и проживио тешке дане. Због Шћепана Малог који je нашао уточиште и потпору у Поборима, Мајинама и Браићима, нападали су манастир 1769 г., пo наговору млетачке владе, Андрија Мацедоновић и кнез Марко Љубатовић, a исто тако и 1786 г. иза похаре Црне Горе од стране Махмут-пашине. Иако je манастир одбрањен, претрпио je знатне штете; a кад je Шћепан утекао из Стањевића 1769 г., млетачка влада je на вјеру похватала десет виђених Побора и девет њих објесила пред Котором, и само je један Зец умакао и спасио се.
Честе су биле зађевице на граници Црне Горе према приморју, пa je владака Раде због тога имао тешких часова. Зато je 1839 г. продао Аустријанцима Стањевиће за 17.000 фор. Он je још 1837 г. продао Аустрији манастир Подмаине, a Стањевиће je хтио да задржи јер се надао да ће остати у црногорској граници; али кад се извршило разграничење и кад су Стањевићи остали на земљишту Аустрије, продао je и њих. Од манастирског имања у Стањевићима владика je био нешто даровао дотичним комшијама, a остатак продао Аустрији заједно с манастиром. Аустријанцима je било много стало да добију Стањевиће, јер им je манастир служио као згодно стратегијско мјесто. Сем тога они су жељели да истисну уплив црногорског митрополита на православне у Боки Которској. И чим су добили манастир надоградили су на цркву један кат, a на осталим кућама подигнули су пo један и два ката, цркву су претворили у тврђаву и на њој испробијају пушкарнице; a са запада су уза зид дозидали округлу стражару. Посада je овдје била јака и бројила je чету људи, a био joj je задатак да Поборе и Мајине држи у шкрипцу, док je тврђава на Космачу имала да пази на немирне Браиће. Због тога што су Аустријанци затражили од Боке Которске да даје домобранце, Побори, Мајине, Браићи и Грбљани састану се у манастиру Подмаинамa, договоре се да дигну устанак и закуну се да се неће изневјерити. Побори и Мајине имали су да ударе на Стањевиће, Браићи на Космач, a Грбљани на тврђаву Горажду. Побори су први почели. Једне јесење вечери 1869 г. њих 30-40 друга ударе на Стањевиће. За тај посао згодно им је послужила једна жена из Побора, која о завјери није ништа знала, a која je гонила на коњу таин за посаду. Кад су joj у неко доба ноћи отворили врата од тврђаве да приме храну, Побори запуцају и убију официра и 23 војника, улете унутра и ухвате унутрашња гвоздена врата.
Послије кратког пушкарања нападачи завладају приземљем гдје je био таин, муниција и вода. И посада од 50 војника сјутрадан се предала и била одведена пред Будву, гдје je и ослобођена. Браићи су напали Космач пo дану, a и Грбљани Горажду, али без успјеха, јер кад су посаде чуле за борбу на Стањевићима, биле су опрезне. Грбљани су јако испогибали; они су своју за клетву одржали јуначки, иако je њихова улога била најтежа. Побори и Мајине борили су се с аустријском војском за читав мјесец и успјели су да омету Аустријанце да поново заузму Стањевиће, али кад су видјели да их неће моћи одбранити, запале их. Стањевићи од тада нијесу поправљани. Данас они и не личе више на манастир, него на неку разорену тврђаву. Зидови су у многоме порушени, a само се чврсто држе сводови од цркве и подрума, који je подигао владика Сава. У Стањевићима je био кратко вријеме патријарх Василије Бркић.
*Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића
Извор: Ин4с
