Александријски патријарх Теодор је писмом одговорио на апел Његове Светости Патријарха српског Порфирија у којем се Његова Светост патријарх Порфирије заузима за митрополита Павла из Украјине који је неправедно затворен док су верници у Украјини изложени прогону, а њихова људска права се свакодневно крше.
Овај племенити, дубоко хришћански и заиста хумани гест Његове Светости патријарха Порфирија, да апелује на савест светских верских лидера у име оних који су прогоњени због своје хришћанске вере и припадности јединој канонској Православној Цркви у Украјини (Украјинској Православној Цркви) одјекује у срцима свих верујућих. Али, на жалост, изгледа не баш толико у срцу александријског патријарха.
Просто је запањујуће да је александријски патријарх искористио овакву прилику, апел који се односи на страдање верног народа Украјине, само да би скренуо пажњу на себе и закукао због наводне инвазије Русâ на његову јурисдикцију. Он упоређује стварно страдање верника у Украјини са наводним страдањем своје духовне пастве, само зато што је део његове пастве прешао под руску јурисдикцију, потпуно добровољно и самоиницијативно.
Александријски патријарх је први нарушио територијалну јурисдикцију Руске Цркве признавањем нелегитимне црквене организације за легитимну Цркву у Украјини. Због тога су се нека његова духовна деца побунила, сматрајући његове поступке неканонским, и затражила да буду примљени у Руску Цркву. Руси су чекали две године пре него што су примили свештенство и народ који су из горе наведеног разлога напустили јурисдикцију Александријске Патријаршије.
Невероватно је да се један православни предстојатељ тако високог ранга, као што је патријарх александријски, спустио на ниво јефтиног покушаја да најсветију Српску Православну Цркву увуче у спор који он лично води са Руском Православном Црквом – спор изазван и покренут, треба додати, управо лично његовим поступцима – и да све ово покуша да постигне користећи праведно заузимање Патријарха српског за брата епископа који је у затвору насупрот свим нормама које владају у цивилизованом свету.
Зар је институционално Православље заиста нарушено до те мере да може да толерише егоизам ових размера и потпуно одсуство било каквог осећаја за правду, па да се изјаве, као што је ова Патријарха александријског, шаљу широм света без трунке стида? Како се могу упоредити пљачка и паљење храмова, премлаћивање и терорисање свештенства и верника, лишавање грађанских и људских права па и држављанства, депортације, рације, затварања и слично у Украјини, са добровољним преласком једног броја свештеника у другу јурисдикцију?
Ако александријски патријарх жели да разговара о страдању своје пастве, можда би могао да наведе примере како је управо његово свештенство забранило „својој пастви“ приступ једином извору воде за пиће као казну за прелазак у другу јурисдикцију. Или, можда, да каже како су неки узимали антиминсе који припадају Руској Цркви само да би их фотографисали и исмевали се или како су његови епископи на разне начине вршили одмазду над свештенством и паством и да наведе многа слична кршења њихових права, па чак и основног људског достојанства.
Али не, александријски патријарх је уместо свега овога изабрао да јавно прозове и скоро осуди Његову Светост Патријарха српског због његовог позива да се поштују људска права неправедно осуђеног брата у Христу, свештенства и верника, страдајућег Тела Христовог у Украјини. На велику жалост и срамоту, александријски патријарх је искористио ову прилику да на најсрамнији и најнепристојнији начин каже: what about me?
Ведран Гагић
Извор: Инфо-служба СПЦ
