Једном је песник Александар Пушкин оштроумно приметио: „Мислим да нећемо људима икада ишта боље дати од Библије... Њен занос бива јасан када почнете да читате Свето писмо, јер у њему налазите сав људски живот...” Сав људски живот... Међутим, увек је било оних који непрестано траже да „усаврше“ богонадахнуту Реч – да је изнова напишу, допуне или да јој дају своје тумачење, док се, на први поглед, држе „најплеменитијих циљева“.
За коментарисање
Хришћански мислилац Еразмо Ротердамски (1466–1536), који је покушао да изнађе новотарије у Католичкој цркви и назвао јеванђељска учења „философијом Христовом“, ушао је у историју као аутор исправљеног грчког текста Новог завета са опширним коментарима (1517) и као „отац хришћанског хуманизма”. Већину поглавља Новог завета узео је из рукописа из 12. века, из латинске Вулгате превео испуштене стихове, а у својим коментарима објаснио је тешко разумљиве одломке у којима су католички теолози видели мистички призвук. По мишљењу овог теолога, свако ко има чисто срце и бистар ум може постати тумач Речи Божје, иако је признао да су Свети Оци били најбољи учитељи: „Од тумача Светог писма најпре бирајте оне који најдаље одступају од слова. После Павла, то су пре свега Ориген, Амвросије, Јероним и Августин. На крају крајева, видим да су савремени богослови веома вољни да се прилепе слову и уложе више труда у све врсте суптилности него у откривању тајинстава— као да Павле није рекао да је наш закон духовни.“ Због критике Цркве, списи овог претече европског просветитељства су одлуком Тридентског сабора уврштени у Индекс забрањених књига.
За гравирање... за људе
Године 1692–1696. белоруски резбар и гравер Василиј Корен, имитирајући западну католичку и протестантску Библију сиромашних (четрдесет страница слика-табела са причама из свештене историје), створио је прву гравирану илустровану Библију у Русији са натписима на теме из књига Постања и Откривења. Ово стваралаштво без текста било је намењена неписменим људима. Због неканонског приступа сликама, у којима се појавио млади голобради Исус, по налогу Цркве уништено је скоро свих 1.000 штампаних примерака. Сачувани примерак књиге, штампане на холандском папиру, налази се у Националној библиотеци Русије у Петрограду.
За забаву
Француска 1882. године. Писац и новинар Лав Таксил (Leo Taxil,1854–1907) почео је као противник Католичке цркве, а онда се изненада покајао и почео да разобличава слободно зидарство, чиме је добио наклоност папе Лава XIII. Временом је Такил објавио „Забавну Библију“ и „Забавно јеванђеље“. Циљ ових књига је био да покажу да Свето писмо нема никакве везе са светим, да је Библија пуна фалсификата, противречности и погрешака. Пародирајући библијске приче, тврдио је да је Библија позајмила из разних митова, легенди итд. Тако, на пример, говорећи о Нојевој лађи, Таксил је био збуњен: „Каква је то била лађа? Ако саберемо све временске периоде наведене у овом и наредним поглављима, открићемо да су Ноје, његова породица и све животиње које је спасао остали у лађи 393 дана. Богослови не објашњавају како је осам људи могло да храни и напоји цео овај зоолошки врт више од годину дана и да одржава торове чистим. Такође би морали да воде рачуна о младунцима животиња! Колико је меса било потребно! Каква изузетна количина хране! Какав изванредан посао за Ноја, његову жену, њихове синове и снахе да очисте ковчег од животињске балеге!“ А таквим примерима, пуним ироније и сатире обилује његов текст. Године 1897, говорећи у Паризу, смело је изјавио да је дванаест година заваравао Католичку цркву, због чега је папа анатемисао Таксила, називајући га „блудним сином отпалим од Цркве“.
Без Васкрсења Христовог
Лав Толстој (1828–1910) је 1881. г. објавио своје „Јеванђеље укратко и предговор њему”, а 1884. своју расправу „Моја вера. У шта верујем”. Себи је поставио задатак да изложи своје религијске ставове и да из Јеванђеља одабере речи које је Христос рекао и разлучи их од оних које су му наводно приписали митотворци: „Ове мисли и осећања нису моја, већ су заједничка свим људима боготражитељима”. Писац је, одобравајући Христове заповести које „искључују свако зло из живота људи“, негирао сва Исусова чуда, тврдећи да је Он имао обичну људску природу, осуђујући „необичност црквених догмата“, прихватање и одобравање прогона од стране Цркве, учење о светим тајнама итд. Како се завршава „Јеванђеље по Толстоју”? На свом крају Исус умире на Крсту. Писац није веровао у загробни живот и лично васкрсење Исуса Христа или човека, приписујући то ограниченом човековом разумевању Створитеља.
Искључиво за жене
Пример чина упереног против традиционалних погледа било је објављивање бестселера „Женска библија” 1895. године. Њен аутор је била ревносна активисткиња и предводница покрета за права жена Елизабет Кејди Стентон (Elizabeth Cady Stanton, 1815–1902), која је веровала да жене не треба да слушају мушкарце. Одбор од двадесет шест феминистичких активисткиња, који је предводила Елизабет, одлучио је да „исправи“ библијска тумачења која су наводно била усмерена против жена. Међутим, Стентон је била сведок тога да је свештенство осудило њену књигу као „Сатанино дело“.
Са Богом... и Фирером
Године 1940. Адолф Хитлер је објавио преко 100.000 примерака своје верзије Светог писма. Ханс Јогбас, стручњак за религијску историју Трећег рајха, рекао је у интервјуу: „Хитлер је 1939. окупио групу теолога који су требало да преиначе Нови завет и докажу да Исус није био Јеврејин. Чак је основан институт за истраживање и елиминисање јеврејског утицаја у Црквама Немачке. Овај институт је 1940. објавио књигу ‘Немци са Богом', што је препричавање Новог завета према Хитлеровој верзији. Претпостављало се да ће ово дело постати приручник за Немце у рангу са ‘Мајн Кампфом'.” Аутори ове књиге су тврдили да је име Бога „Спаситељ страдалника“, да су Јевреји преко апостола Павла искривили Христово учење и да је Исус био аријевац, а не Јеврејин. Наравно, у Хитлеровој верзији су недостајале заповести: „Не убиј“ и „Не кради“, а прва заповест је гласила: „Поштуј свог Фирера и Бога“. О овој књизи се дуго ништа није знало, јер су верници уништили све примерке.
Без Бога
У жељи да децу упозна са Библијом, под строгим надзором совјетске милитантне цензуре, познати совјетски писац за децу Корнеј Чуковски (1882–1969) у својој књизи „Вавилонска кула и друге древне легенде“ (1968) заменио је реч „Бог“ са „мађионичарем Јахвеом“, библијске приче је назвао „легендама“ и уопште није помињао Јевреје, Јерусалим или анђеле. Писац је признао: „Трудили смо се да библијски наратив, који је понекад веома сложен и замршен, учинимо разумљивим деци, а да истовремено, колико год можемо и умемо, сачувамо једноставан и несофистициран стил узвишеног оригинала…”. Ипак, књига је забрањена, а примерци уништени.
Упркос овде описаним покушајима да се изново напише и реинтерпретира Библија, од којих је већина, наравно, пропала, Библија предводи у рангу популарности дуже од 2000 година; и, гле, спаљивана је, протеривана, клеветана, па чак и крадена чешће од других књига. Ако је упоредимо са писаним споменицима античке књижевности, до нас данас дошло је више рукописних примерака Светог писма него било које друге књиге. Од 1931. г. продаја и увоз Књиге над књигама био је забрањен у атеистичкој совјетској држави, а њено растурање је кажњавано репресијом и изгнанством. Иначе, људе и даље кажњавају због држања Библије, на пример, у Северној Кореји, где се, према извештају о прогону вере, наводи случај јавног погубљења тако што је неко био везан за дрво и стрељан.
Међутим, без икаквих промотивних или рекламних слогана, број штампаних примерака ове најцитираније књиге премашује 6 милијарди. Цена рукописа Библије 1300. године била је једнака цени замка, а у совјетско доба — месечној плати. Библија је преведена на више од 2500 језика: „Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка света“ (Мт. 28,19-20). Јединствена је способност Светог писма да кроз све векове издржи све врсте изобличења, напада и критика. Писац Николај Гогољ је с правом рекао: „Не можете измислити ништа више од онога што већ постоји у Јеванђељу. Колико пута му је човечанство окренуло леђа и колико пута му се поново вратило!” Заиста, сви искрени трагаоци за Истином увек су је налазили, и могу је наћи само у Речи Божјој.
За портал "Ризница" са енглеског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
