Ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Драгана Крушића, пароха никшићког, посвећен свештенику Василију Стевановом Килибарди (1910-1967).
Овај свештенослужитељ Светиње Божије, би рођен 28. децембра 1910. на Велимљу, у средишту тадашње бањске капетаније, од оца Стевана Маркова и мајке Госпаве рођ. Пејовић из Петровића.
Из свог завичаја, који је био колијевка гусала и српске народне поезије, гдје се вјековима његовао култ чојства и јунаштва, млади Василије је однио све неопходне душевне и моралне претпоставке на којима ће се формирати као истински православац, светосавац, а потом вјерни слуга Христовога стада.
О каквом је духовном пастиру ријеч говоре сљедеће чињенице.
Прије уписа у Богословију Василије је са лакоћом полагао све разреде гимназије и постизао одличан успјех. Као одличан ђак уписује Богословско-учитељску школу у престоном Цетињу и исту завршава са одличним успјехом. Био је најбољи ђак у својој генерацији са петицама у дипломи за сваки од 25 предмета. За свих пет година школовања у Богословији учествовао је у обради светосавског темата и стално освајао прву награду.
Би од Творца обдарен са више духовних дарова и таланата и са урођеном мудрошћу и разборитошћу. Имао је тзв. „фотографско памћење“, јер је могао из било које књиге, само једном да прочита читаву страницу и да је потом изрецитује од ријечи до ријечи, са назначеним интерпункцијским знацима. Увидјевши ту његову богомдану интелигенцију, честитост, скромност и жртвену љубав одмах по завршетку Богословије Патријарх српски Гаврило Дожић, тадашњи митрополит црногорски га постави за службеника на пословима вођења црквене епархијске администрације. На тој дужности у митрополији цетињској остаје двије године.
Због ратних заслуга у Балканским и Првом свјетском рату и учешћа у славној мојковачкој епопеји, регент и врховни командант југословенске војске Александар Карађорђевић, Василијевом оцу Стевану додијели имање у Метохији. Такође је добио земљу у Метохији и Стеванов брат Стојан. Тако да су се ове двије бројне породице 1929. одселиле са Велимља у Метохију, у село Сврке близу Пећи.
Василије се 1934. жени са Даницом Митровом Вукчевић и ступа у светињу хришћанског брака. Пошто би рукоположен у презвитерски чин Василије је тражио да му се као свештенику додијели пећка парохија, како би био ближи и помагао својој фамилији. Тој његовој молби би удовољено и патријарх Гаврило га постави за пароха пећког и одмах га унаприједи у протојерејски чин.
Због ревносне и Богу угодне службе свештеник Василије би у 24. години живота одликован црвеним појасом.
У Пећи је отац Василије за врло кратко вријеме постигао велики углед и поштовање код својих парохијана, а и од оних који то нијесу били, од стране Шиптара, који су га такође поштовали и уважавали. Као пастир свога духовног и словесног стада остао је до краја одан оном свештеном геслу које гласи: „Добар пастир штоно каже ином и сам својим потврђује чином“.
Оне двије највеће заповијести на којима стоји закон и пророци: Љубав према Богу и ближњему своме, укључујући ту и љубав према непријатељима својим и праштање истима, свештеник Василије је дословце испунио а самим тим и усвојио као начело свога духовног и моралног живота. Као потврда томе је и чињеница да се послије рата није хтио светити шиптару Сали Бериши, који га је шпијао и отјерао у затвор.
Позната светоотачка максима: „Што већа љубав према Христу, то и веће страдање се дословце испунила у личности овог служитеља Божијег олтара.“
Наиме, Василијевог рођака и братственика Јована Шпировог Килибарду, на самом почетку 1942. Италијани заробише и послаше у затвор у Кукс, у Албанију. Отуда је Јован побјегао преко Проклетија, стигао до Пећи и нашао уточиште код свештеника Василија, који га је сакрио у тајни подрум куће. Једног дана изиђе Јован из овог подрума на свјетлост дана са жељом да се надише свјежег ваздуха и одмах би примијећен, а самим тим и прошпијан од већ поменутог шиптара Сали Берише. На дојаву Сали Берише се одмах појавише карабињери италијански и балисти, њих 30 који претресоше кућу и нађоше Јована. Одмах га стријељаше. Свештеника Василија и цијелу пунољетну фамилију стрпаше у затвор.
Попу Василију натоварише пуну врећу књига на леђа и на врх тога му закачише пушку са великим натписом: „Поп комуниста“, па га тако поведоше кроз град и најзад га одведоше у злогласни затвор Шерметовачу. Ову етикету „Поп комуниста“ му прикачише због Василијеве браће и браће од стричева који су били високе старјешине Народно-ослободилачке војске Југославије. Али се засигурно зна да овај епитет никако није могао стајати уз његово велико и часно име јер је свештеник Василије био вјерни Христов служитељ. У затвору је провео двије године и два мјесеца. У таквим условима је добио локално запаљење мозга тако да је изгубио моћ говора и отежано се кретао. Од свих мука и тортура, најтеже му је било, како је и сам говорио када су му стављали врела јаја испод пазуха. Члан Покрајинског комитета Србије, Крсто Филиповић, причао је да ту није било ни једног затвореника који је имао боље држање од свештеника Василија.
Таман што је изишао из затвора у септембру 1944. од савезничког бомбардовања пала је бомба посред његове куће. У подруму куће било је закопано неко оружје и муниција, које нијесу пронашли када су претресли кућу и нашли Јована, тако да је експлозија, што одозго, што одоздо разнијела цијелу кућу. Погинуло је ту њих шесторо и промислом Божијим остадоше живи свештеник Василије и његов син Миодраг, који је био најмлађи члан фамилије. Ту су погинули: отац Василијев Стеван, двије Василијеве сестре, Василијева супруга Даница и двије Василијеве кћери.
У ранијим временима институт побратимства имао је велики значај и поштовање у народу. То је била за народ светиња која долази одмах послије светиње кумства. Била су четири свештеника побратими, и то: свештеник Василије, парох Пећке Патријаршије, отац Виталиј Тарасјев, старјешина Подворја Московске Патријаршије у Београду, Лукијан Зечевић, игуман манастира Острог и отац Макарије игуман манастира Високи Дечани.
Ко је добро познавао свештеника Василија не би могао лако да се одлучи која је људска врлина сажета у њему јаче испољена. Једнако је бриљирао памећу, скромношћу, поштењем, а надасве жртвеном љубављу и спремношћу да помогне ближњему своме и да на тај начин буде користан члан своје Отаџбине и друштва у цјелини.
Свештеник Василије је знао и говорио 6 страних језика и то: руски, француски, њемачки, италијански, грчки и шиптарски. Када би неко хтио да о некоме и нечему истинито каже, да изнесе неко вредоносно мишљење позвао би се на свештеника Василија. Говорило се: „Добар, бољи, најбољи и поп Василије Килибарда“.
У октобру 1945. свештеник Василије се са сином пресељава у Београд и запошљава се у Удружењу свештенства, гдје ради до 1952. када се пензионише, јер му је здравствено стање било све горе. Од 1960. био је потпуно парализован а упокојио се у Господу 1967.
Миодраг је најмлађе дијете свештеника Василија и једини је поред оца преживио то ужасно савезничко бомбардовање у којем му је страдала скоро сва породица. 1968. године ступа у брак са Милом Максимовом рођ. Бјелица и Господ му подарује троје дјеце, 2 сина и кћер. Један му син носи име по оцу Василију, а кћерка носи име по мајци Даници. Синови су завршили Машински факултет, а кћерка поред Правног факултета, гдје је проглашена студентом генерације, паралелно студира и завршава и Богословски факултет у Београду. Као студент генерације са Правног факултета добија стипендију из Оксфорда гдје и докторира правне науке. Миодраг до сада има 8 унучади, 5 унука и 3 унуке. Нада се и моли Богу да му Господ подари још потомства.
*Објављено у часопису "Свевиђе", бр. 107.
