Као заједнички издавачки подухват Епархије сремске и Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима из штампе је изашла монографија Пола века од почетка: Богословци и Карловци – генерација 1973-1978 коју је приредио протојереј-ставрофор Стојадин Павловић.
Богато илустрована монографија обухвата историјат Карловачке Митрополије, детаљан хронолошки преглед њених патријараха, митрополита и епископа, животописе сремских архијереја после Другог светског рата, као и поглавље Сремски Карловци кроз векове које представља својеврсни водич кроз седиште Епархије сремске. Следе поглавља о историји Карловачке богословије, њеним знаменитим професорима и ректорима, а затим и поглавље о генерацији 1973-1978, њеном школовању, одрастању и каснијим подвизима у корист Цркве и рода српског православног.
У свом уводном слову Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, са чијим благословом је штампана монографија, наводи:
У истини да се догађај након 50 година има сматрати историјским, смештена је и ова јубиларна годишњица од поласка у Богословију Светога Арсенија у Сремским Карловцима генерације чији су ђаци у исту закорачили први пут пре пола века. Ова књига представља дневник временски педесет пута увећан у односу на сваки дневник који у једном петогодишту понаособ у свакој школској години поред имена ученика записују оцене из знања и владања, а све потписано руком наставника, разредног старешине и ректора. Књига дневник сместила је између својих корица вишевековно дрво живота Карловачке богословије, његов корен, стабло и крошњу. Корен чине Карловачка Патријаршија, Митрополија, Епископија са свим својим јединицама, као и Сремски Карловци, духовно и културно средиште наше цивилизације, а све неумрлог трајања. Стабло Богословије чине њени професори и сви запослени, одолевајући стамено свим смењујућим недаћама, хранећи Божјом речју и новим знањима и сазнањима генерације ученика који у овој школи сабирају семе за сетву на Господњој њиви. Крошња Богословије, насликана и у овој књизи, сваке године се обогаћује новим младицама, ученицима који у току школовања израстају у чврсте гране и стубове наше Свете Цркве у отаџбини и расејању. Највећи број оних који заврше Богословију, што потврђује и ова генерација, облачи се у мантију која у себе увија Божју благодат. Управо та благодат преко парохијских свештеника – пастира доспева до њених крајњих корисника, до верног народа наше Цркве. Господу хвала да се књига са овом тематском садржином родила у Сремским Карловцима трасирајући и осветљавајући пут монографијама будућих генерација наших Богословија.
Уредник издања протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, између осталог, пише:
Године 1978, након завршетка школовања у Сремским Карловцима, са благословом професора којима смо могли да оставимо само благодарност што су нас сачували и знатно животно отесали, кренули смо из ове предивне варошице и трга Бранка Радичевића кроз домове из којих смо дошли пре пет година на 28 различитих животних путева. За почетак била нам је довољна једна од Југославија у којој смо рођени и завршили средњошколско образовање. За појединце су у родном крају били одштампани позиви за служење војске са издвојеним деловима већ формираних досијеа од стране комунистичко-безбедносних служби о неподобним младићима и потенцијалним државним непријатељима. Није била реткост у то време да су ученици Богословије по војном позиву прекидали школовање, јер им није било омогућено одлагање служења војске, те би се након тога враћали и настављали даље школовање. И после 50 година од поласка у Богословију ево нас опет у Сремским Карловцима, у Саборном храму Светога Николаја Мирликијског, у Богословији Светог Арсенија Сремца. Полувековни рапорт настојали смо заједнички да упакујемо у корице ове књижице. Између јубиларних 50 година од поласка и 45 година од завршетка Богословије нема тако велике временске разлике. Колико је то петогодиште кратко толико је тај петогодишњи распон између поласка у Богословију и завршетка исте био много дужи и за нас итекако значајнији. У Сремске Карловце смо те 1973. године дошли испраћени од својих родитеља као голобради, малолетни и сасвим незрели дечаци дочекани стиховима химне Бранка Радичевића: „Дете мало – голуждраво тиче – дође тиче па се ту навиче“. Већина родитеља није ни изблиза знала под каквим условима ћемо наставити живот, а камоли узрастање. Међутим, знали су оно што ми нисмо, знали су и веровали да нас предају Божјим људима. Професори којима смо били поверени на образовање и васпитање били су Јеванђеље на делу. Изузетно образовани, без звучних звања, састав професора и наставника, од којих је већина живела скромније од многих монаха, сејао је, пресађивао и исписивао своје знање по празној табли дечачких умова и срца, чинећи то несебично, пријемчиво, стручно и са пуно љубави. Из школе смо отишли као пунолетни и са положеним испитом зрелости.
У генерацијском саставу није било монашких опредељења, а није да није било стидљивих и (не)озбиљних најава у оно време. Неколико класних другова после завршене Богословије наставило је учење студијама на Богословском факултету. Неки нису били у могућности или нису били вољни да то учине, а највећи део је био у категорији потребних за рукоположење и постављење на парохијску службу, где је и после више деценија од Другог светског рата било адекватно непопуњених парохија. Највише времена у протеклих више од четири деценије, уз богослужење и директан парохијски рад, апсолутна већина је посвећивала грађевинској делатности попуњавајући недостатке храмова градњом нових, реконструкцијом девастираних, подизањем црквено-парохијских домова и других инфраструктурних садржаја неопходних за нормалан живот црквене заједнице. Радило се предано на мисионарском пољу, подмлађивани су састави црквеноопштинских одбора, формирани хорови, певачки састави, држани повремени и редовни часови верске наставе, формиране заједнице омладине у оквиру парохијских формација, организована ходочашћа. Вођена је духовна брига о затвореницима, болесницима и рањенима у рату. Трибине, концерти, промоције, едукације путем штампаних формата и други духовно-културни садржаји били су редовне активности већине свештенослужитеља ове генерације. Божји дарови биолошког потомства били су уз све црквенопарохијске послове брига очева, а нарочито свештеничких супруга, оних које су „пола попа“ (усуђујем се рећи и више од тога), које су као истинске брижне мајке подизале своју децу. Деца рођена у породицама чији су стубови класни другови генерације 1973-1978 и њихове супруге успешни су потомци својих родитеља, добри следбеници и личним примерима проповедници Речи Божије у различитим професионалним опредељењима.
Из реално, чини ми се и скромно, приказаних биографских садржаја види се један плодан и марљив рад свешетенослужитеља, а надасве частан, поштен и радан животни пут оних који нису обукли мантије. Полувековни осврт на наш пут сведочи да у овом периоду није било ни мало једноставно живети ни педесет дана а камоли педесет година. Већина свештенослужитеља имала је своје почетке у парохијама које су се налазиле најпре на територији бивше Југославије, а потом у државама насталим деобом поменуте државне заједнице. Појединци су ради потреба Цркве свештенопастирски рад, повремено, или у већем делу живота обављали, а неки то још увек чине, изван граница бивше Југославије; у Европи, Канади, Америци и Аустралији. Најтеже је било онима који су са својим народом живели у подручјима које је захватио несрећни грађански рат. Неки су са својом паством били принуђени да избегну са територије на којој су рођени и где су службовали. Поједини од избеглих дочекани су индиректно или непосредно и од класних другова на територији Србије. Они који су били у могућности, нарочито из позиције расејања где су живели и служили, делили су судбину страдалог народа на њиховом огњишту, несебично помажући угрожене.
Извор: Инфо-служба СПЦ
