Преподобни Пајсије светогорац: У келију ми је дошло непознато маче.
… Јадно је, изгледа да је појело нешто што му је сметало и тражило је помоћ. Ухватио га је бол и превртало се као хоботница кад је ударају о камен… Било ми је жао што га видим у оваквом стању, али нисам могао ништа да помогнем. Закрстио сам га знамењем крста и поново сам га закрстио, али ништа!
“Бре, јадниче, тад рекох сам себи, зар не видиш своју беду? Толико година као монах, не можеш помоћи ни мачету!”
Чим сам се смирио, гле, маче које је требало да умре, одмах се опоравило. Дошло је до мене, лизало ми стопала и радосно правило прелепи салто… Какву моћ има смирење! Зато каже Писмо: „У понизности и смирењу нашем сетиће нас се Господ“.
Преподобни Пајсије Светогорац
Извор: Епархија зворничко-тузланска
