У недељу, 8. октобра 2023. године Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и немачки на светој архијерејској Литургији у Диселдорфу произнео је беседу коју доносимо у целости:
Драга браћо и сестре, чули смо данас причу о догађају чудесног улова рибе. Радња се одвија на два места, у плићаку и у дубини. У плићаку су рибари цијелу ноћ ловили и ништа нису уловили. Они уморни чисте и повезују своје мреже. Затим долази Господ и моли Симона Петра да своју лађу одмакне од обале, да би могао ући и одатле проповиједати људима. Послије проповиједи Господ каже Симону хајде, сада отиђите у дубину и баците ваше мреже дубоко. Ми када читамо, било да читамо књигу или Свето писмо, некако нам измакну те кључне ријечи. Овде су кључне ријечи баците мреже у дубину. Петар му рече цијелу ноћ смо ловили рибу и ништа нисмо уловили. Вјероватно је Петар помишљао рођен сам овдје на Генисаретском језеру и знам како се лови риба и сада ми се говори да послије цијеле ноћи, када се иначе лови, бацим мрежу дубоко. Петар ипак каже учинићу по твојој ријечи, послушаћу те, јер су твоје ријечи другачије а дјела велика. Потом бацише мреже у дубину и улов бијаше толики да од тежине поче цијепати мреже. Ако ову причу, браћо и сестре, пренесемо на наш живот видјећемо да се много нашег простора и времена губи у плићаку. Стално нешто крпимо, стално нешто плетемо, стално нешто причамо, стално нешто мутимо као што се мути вода у плићаку, стално смућујемо себе и једни друге и говоримо зашто онај оно или овај ово, зашто је неко такав или овакав и на то трошимо силно вријеме, другачије речено, трошимо свој живот. Онда понекад, Господ дође и каже одмакните мало ову лађу од обале. Лађе је увијек симбол Цркве. Ми смо сада у лађи и проповиједамо у лађи али проповиједамо и из лађе цијеломе свијету. Браћо и сестре, ако не одемо у дубину нећемо никада осјетити тишину, нећемо никада схватити да тај плићак, у коме често и дуго боравимо, требало би да буде само први корак нашег уласка у живот. Позвани смо на много више или, другачије речено, у много дубље, и није нам добро да цијелог живота останемо у плићаку, ни топли ни хладни, ни сухи ни влажни. Треба да идемо у дубоко, да бисмо у дубини и тишини ослушнули тајну која се у дубинама и тишинама скрива. Тајне велике нема у плићаку, у плићаку се све види и све је јасно. У плићаку постоји нешто веома незгодно за нас људе а то је осјећај сигурности. Сви се ту осјећају сигурним, добри и лоши пливачи, јаки и слаби. У дубини и тишини, гдје нема много расправа и разговора и гдје пажња није посвећена сувишним стварима, ту човјек мора да буде пажљив ако не жели да потоне и ако жели да изрони као онај коме се открила тајна из дубине и тишине. Зато ће се ово Јеванђеље завршити једним неочекиваним обртом. Петру, који је био срећан због огромног улова као човјек који размишља хоризонтално, Господ каже добро, послушао си Ме, отишао си на дубину, бацио си мрежу, извукао си мноштво рибе али од сада ви више нећете бити прости рибари, учинићу вас ловцима људи. Морамо признати да је много теже ловити људе него рибу, неупоредиво је теже бринути се људима него о риби. Нема ништа узвишеније, нема ништа сложеније, нема ништа важније од тога да будемо ловци људи, да будемо они који људе сабирају као што се риба, из ове јеванђеоске приче, сабрала на једно мјесто. Да их ловећи сабирамо и сабирајући спасавамо. Како ћемо то постићи ако само боравимо у плитком, ако, не ловећи, препустимо људе самима себи? Научићемо људе да буду свјесни шта значи живјети у заједници само ако их позовемо и учимо да иду у дубину и тишину да би тамо ослушкивали себе и промишљали, кроз нашу науку којом смо их уловили, о спасењу. Не треба само да слушамо шта нам каже телевизија, новине и други људи. Све то можемо чути али ако не одемо у дубину и ако тамо у тој тишини дубине не будемо сами са собом и са Оним Који је Господар над дубином и над тишином, ако се не одважимо на тај корак онда нећемо никада моћи да схватимо ни то ко смо ми. А ако се вратимо из дубине онда ћемо схватити колико нам је важан онај који стоји на обали, колико нам је важан сваки човјек, колико нам је важна та заједница, колико нам је важно да љубимо другога, јер тамо док смо били у дубини и тишини могли смо научити колико нам је страшно ако се не вратимо ономе који нас воли, тамо једино можемо научити колико је страшно ако се изгубимо и ако нас више не буде. Ту можемо да научимо колика је страхота небића, колика је страхота бити сам. Тек када се вратимо из те дубине и те тишине, моћи ћемо друге људе да гледамо као своју радост, као свој мир и своју срећу, али ако само живимо у плићаку ми ћемо увијек друге гледати као опасност, увијек ћемо их гледати као проблем, увијек ћемо их гледати као не-брата, не-сестру, него ћемо их гледати као бесловесно биће које жели да нам науди. У том случају бићемо несрећни и бићемо тако тужни у плитком на обали и само ћемо гледати на дубину са једном чежњом и никада нећемо достићи ту радост да схватимо колики је дар живот и колики је дар сваки човјек који је поред нас. Браћо и сестре, ово је само једна проповијед из лађе и вама који стојите на обали. Морамо макар један час током дана замислити ту дубину не бисмо ли схватили колико смо важни једни другима и шта то Господ хоће од нас. Он хоће од нас да начини ловце људи али људе не можемо, нити смијемо, уловити мрежама, људе не можемо заробити оружјем као што људи безумни раде, људе не можемо заробити, људе не можемо покорити новцем, моћима, властима. Људе можемо уловити само у једну мрежу а та мрежа је саткана од љубави, од љубави која подразумјева да волиш и оне који тебе не воле и да будемо заједно у тој мрежи, сатканој од те љубави, баченој из брода којим се сви спасавамо. Дај Боже да ову причу, дубоку као морска дубина, разумијемо на спасење, амин.
