Свети синод Цариградске патријаршије донео је одлуку на свом заседању 3. октобра 2023. да канонизује, одн. приброји сабору светих Герондису Гаврилију (Папајанис).
Мајка Гаврилија (†1992) је била грчка православна монахиња позната по старању о сиромашнима и болеснима. Због такве љубави позната је као „подвижница љубави“.
Одлука о канонизацији свете Гаврилије дошла је на предлог патријарха Вартоломејс, а објавила ју је Митрополија Лероса, Калимноса и Астипалеје, која је упутила одговарајућу молбу Синоду, преноси Ромфеа. Митрополија је дала у налог митрополиту родоском Кирилу да састави службу у част свете Гаврилије, која се упокојила у Леросу.
* * *
Њено житије објављено на Orthodox Wiki гласи:
Герондиса Гаврилија је рођена у Константинопољу (Цариграду) 15. октобра 1897. у породици Илије и Викторије Папајанис. Била је најмлађа од четворо деце. Одрастала је у овом граду све док се њена породица није преселила у Солун 1923. г. У Енглеску је отишла 1938. и тамо остала током Другог светског рата. Школовала се за кироподисту и физиотерапеута. Ценећи њене заслуге услед помоћи својим суграђанима током и после рата, енглеска влада је почастила понудом држављанства, коју почаст је љубазно одбила.
Године 1945. вратила се у Грчку, где је у раним послератним годинама радила са Мисијом за избеглице Friends и Америчком пољопривредном школом у Солуну. Касније је отворила сопствену терапијску ординацију у Атини која је радила до 1954. г. У марту те године њена мајка је умрла и ординација је затворена. Сестра Гаврилија је напустила Грчку и отпутовала копном у Индију, где је пет година радила са најсиромашнијим од сиромашних, чак и са губавцима. Радила је са Бабом Амтеом и његовом породицом која је изградила и организовала сеоске заједнице за губавце у Индији. Није прихватала никакву награду за своја залагања, увек се уздајући у Божји промисао.
Године 1959. отишла је у манастир светих Марије и Марте у Витанији, у Палестини, да постану монахиња. Када је тамо стигла, замолила је о. Теодосија, духовника, за молитвено правило. О. Теодосије је био помало изненађен када је видео да она чита богослужбени грчки језик и рекао: „Велики старци о којима чујемо више не постоје. Ја сигурно нисам један од њих. Дошла си овде да спасеш своју душу. Ако почнем да ти дајем правила, ти ћеш изгубити душу, а и ја ћу. Али овде је о. Јован. Он ће зи бити старац.” Зато јој је прве године у манастиру одредио да чита само Јеванђеље и Лествицу светог Јована Лествичника. (Треба напоменути да у то време „Лествица“ није била објављена на савременом грчком.)
У Витанији је остала три године. У априлу 1962. године дошло је сазнала је да цариградски патријарх Атинагора жели да пошаље једног православног монаха у Тезе у Француској. Сестра Гаврилија је отишла преко Тезеа (од детињства је течно говорила француски) у Америку.
До 1963.г. вратила се у Грчку. У малу схиму постригао ју је свети Амфилохије (Макрис) на Патмосу у пећини светог Антонија испод манастира Благовештења, непосредно пре него што су она и монахиња Томасина поново отишле у Индију. Старац Амфилохије је био одушевљен идејом да монахиња буде готова за активно деловање у свету. Једном у Индији провела је три године у Нани Талу у Утар Прадешу, где је о. Лазар (Мур) био свештеник и где је консултовао Геронтису док је преводио Псалтир и свете Оце. Између 1967. и 1977. г. путовала је по мисионарском пољу источне Африке, по Европи, и притом обавила и посету старим пријатељима и духовним оцима Леву Жилеу и Софронију Есекском. Поново се вратила у Америку и накратко на Синај, где је архиепископ Дамјан покушавао да поново уведе женско монаштво.
Много је путовала, са много бриге и широке љубави према народу Божјем. Нека њена духовна деца нашла су је у Јерусалиму поред Христовог Гроба; други су је нашли на мисионарском пољу источне Африке. У 50-им и 60-им годинама била је духовни водич и утеха хиљадама људи широм света. Молила би се за све њих поименце према свом свакодневном молитвеном правилу.
Годинама, почевши од 1977. године, живела је скривена у малом стану, „Кући анђела“ у Патисији, усред буке, смога и збрке централне Атине. Овај скромни стан био је уточиште за све оне који би је посетили тражећи реч утехе.
Године 1989. преселила се у Светопокровску испосницу на острву Егини, у близини храма светог Нектарија. Тамо је позвала последње две духовне кћери да се замонаше у њеној близини, и ту је наставила да прима многе посетиоце. На почетку Великог поста 1990. хоспитализована је због рака лимфе. У болници је провела четрдесет дана, одлазећи на богослужења током Страдалне седмице и причестивши се на Васкрс. На изненађење њених лекара, даљи тестови су открили да је рак чудесно нестао.
Герондисса се најзад повукла у самоћу. Са само једном монахињом као сапутницом, преселила се последњи пут у животу, на острво Лерос. Ту су установили исихастирију светих Архангела. Тек у овој последњој години живота примила је велику схиму од о. Дионисије из скита Мале Свете Ане на Светој Гори. Дошао је да јој да схиму у капели Панагије у Кастру на врху Лероса.
Герондиса Гаврилија је отишла са овог света 28. марта 1992. године, никада не саградивши манастир. Током више година шесторо њених духовних чеда је замонашено, али никада више од једне или две није било са њом истовремено. Само су анђели могли да изброје животе које је Бог дотакао и њоме променио. Њено житије и сабрани списи објављени су на грчком 1996. године, настојањем њене последње монахиње кћери и доприносом многих, многих других којима је Геродтиса била драга.
Свако ко је познавао Геронтису схватио је да нас Бог није оставио без својих светитеља, чак ни до данас. Неколико речи које су овде забележене, једва да могу предочити чистоту и љубав њене душе. Речи су само оруђе овог света; чудо Геронтисе било је умотано у мистерију тишине будућег света.
Никада није тражила славу. Никада није дозволила да се било шта о њој објави током њеног дугог живота, а својој деци дозволила је да је фотографишу само у њеним последњим годинама. Они које је Бог њоме дотакао звали су је Геронтиса; међутим, она је себе звала једноставно монахиња Гаврилија.
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић де Граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
