За време свог боравка у Републици Туви/Тиви дописници портала Монашки билтен разговарали су са архиепископом корејским Теофаном. Архијереј је 2011. године хиротонисан за епископа кизилско-тувинског, а 2019. године, одлуком Светог синода, постављен је за архијереја корејског с тим да привремено администрира Кизилском епархијом. Много тога се променило у животу Кизилске епархије у протеклих 12 година. Један од запажених плодова залагања архиепископа Теофана био је први мушки манастир у епархији. Овај разговор с владиком Теофаном тиче се посебности проповедања Православља у Туви, првог манастира у тој републици и парохијског живота у Кизилској и Корејској епархији.
— Ваше Високопреосвештенство, реците нам нешто о Кизилској епархији на чијем сте челу. Колико дуго она постоји и зашто је било неопходно да се издвоји у посебну јединицу?
— Кизилска епархија је основана 2011. године, после посете Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила Абаканско-кизилској епархији. Управо тако се тада звала наша епархија, која је обухватала парохије које се налазе у републикама Хакасија и Тува. Ово је била трећа година патријарашке службе садашњег Предстојатеља Цркве, а тада се интензивно спроводио програм арондирања епархија. Основни принцип је био да свака обласна целина, свака република, треба да има свог епархијског архијереја. Током посете Абаканско-кизилској епархији Његова Светост је посетио и Туву. Тува је, као што видите, удаљени регион, авиони су овде почели да слећу релативно недавно. Овде нема ни железничког саобраћаја. Из тог разлога архијереј није имао прилике да често посећује ову републику.
У време оснивања Кизилске епархије у Туви је постојало архијерејско намесништво у коме су служила четири свештеника, а у граду Кизилу била је само једна црква, Свете Тројице, подигнута 50-их година прошлог века. А биле су и две парохије. За протеклих 12 година изградили смо више од десет цркава, отворили нове парохије, а у епархију је дошло свештенство, мада их још увек нема довољно. Сада су у просеку две-три парохије по свештенику. Због чињенице да је Кизил постао центар православног живота у републици и разлога да је то сада посебна епархија, скоро сва насеља удаљена од града обухваћена су мисијом, па смо, штавише, током овог периода задобили смо приличан број верника Тувинаца.
Ако недељом присуствујете богослужењу у Саборној цркви, не можете а да не приметите да су половина верника Тувинци. Све су то људи који никада раније нису ишли у цркву. Када сам стигао у ову новоосновану катедру, сместа сам схватио да ако не будемо имали сарадњу са локалним становништвом, врло брзо бисмо се могли наћи у празним црквама. Стога је једна од приоритетних области рада епархије постала мисионарска делатност. И, како се видело, људи су овде углавном пријемчиви за хришћанско проповедање. Сада у републици има много православних Тувинаца који се по духу и по својем настројењу не разликују од нас. Наша епархија је у суштини мисионарска, тако да шта год да радимо у Туви – социјални рад, информативни или просвени, све ће то бити мисионарске природе, јер ми заправо живимо у нехришћанском окружењу.
— Познато је да у тој републици, поред традиционалних религија за Русију — хришћанства и будизма — постоји шаманизам. Да ли он има подршку на државном нивоу и да ли постоје сукоби на верској основи између верника и незнабожаца?
— Наравно да немамо међурелигијске сукобе, па ни зато што представници структура власти сматрају да је важно подржати традиционалне религије. У Туви су то православље и будизам. Шаманизам нема моралну основу, па стога не може претендовати за државну подршку. Тувинци се обраћају шаманима да реше свакодневне, породичне или здравствене проблеме. Будизам је религија која је способна да унесе у себе друга веровања, тако да је у Туви у извесном смислу испреплетен са шаманизмом.
— Реците ми, да ли склоност Тувинаца према традиционалним вредностима и прилично конзервативном начину живота помаже или омета прихват хришћанске проповеди? Шта је најчешће покретачки мотив да Тувинци приме хришћанство?
— Тува је област која је ушла у састав СССР-а прилично касно, 1944. године, тако да су овде, заиста, сачуване многе националне традиције. Ако обратите пажњу, Тувинци говоре свој језик, прослављају националне празнике и сачували су скоро сву своју народну културу. Многочадије је нормално за туванску породицу, па многе породице имају од троје до петоро деце. Ипак, чини ми се да је Тувинцу прилично тешко да постане православан. Овде је много тога везано за породичне односе, постоји одређено кланско устројство у друштву. Ова особина је углавном карактеристична за већину источних народа, а ако се једна особа издвоји из општег устројства и промени веру, онда се за једну велику породицу, која обично има много сродника, такав поступак доживљава као својеврсна новина. Нису сви спремни да то поднесу. Тувинац који прихвата православље, чини својеврстан подвиг, јер долази у сукоб са традицијама своје породице, што му је прилично тешко...
Наше традиције су можда привлачне Тувинцима, али мислим да су више импресионирани лепотом богослужења и храмова. Али најважније је, ипак, учење Христово и Христова личност, који је дошао у овај свет и примио смрт на Крсту за тебе и мене. Нико не може остати равнодушан на догађаје из јеванђељске историје. Али свако од нас мора имати свој сусрет са Христом. Само тада остајемо верни и Спаситељу и Цркви. То се сасвим тачно односи на наше Тувинце.
Начелник мисионарског одељења Кизилске епархије Антони Дулевич забележио је много различитих, па и чудесних, обраћења Тувинаца Христу. Један такав случај је исцељење девојчице која је била нѐма од рођења. Није проговорила до своје седме године, ако се не варам, све док њена мајка није одлучила да пође са њом у Москву пред мошти свете Блажене Матроне. А на повратку у возу девојчица је питала: „Мама, зашто плачеш?“ — и почела да говори. Таквих невероватних случајева има много. Постоји безброј начина да се приђе Богу и Цркви, сви су јединствени, и не могу се систематизовати. Наши мисионари, који овде раде дуги низ година, стекли су тако занимљива запажања. Када људи уложе неки мисионарски напор, изађу на улице, опште са локалним становништвом, ретко кад ће се човек одмах одазвати на проповед, мада су у исто време приметили да Господ на неке друге начине, у одговор на ова њихова залагања, приводи људе Христу.
— Може ли се рећи да Тувинци често прихватају православље?
— Пред оне који одлуче да се крсте постављамо прилично високе захтеве, због чега се тренутно не обавља много крштења. Било је периода, око 2000. године, када су многи били крштавани у Туви. Међутим, као што знате, одлуке су донете на нивоу целе Цркве у вези припреме за тајну Крштења, и ми се трудимо да их се држимо, тако да у наши мисионари углавном деле мишљење Цркве да сваки човек мора проћи обавезну припрему за тајну Крштења. Мислим да сада већина људи Цркве схвата да је прошло време када је било довољно крстити човека, пустити га да га следећи пут види само на сахрани. Ако бисмо овако приступали овом питању, више не би било никога у цркви. Међутим, дужни смо да пре савршавања тајне Крштења научимо човека основама вере и црквеног живота. Знам да постоје епархије које се држе ових прописа. У Корејској епархији, на пример, катихеза пре крштења може трајати и годину дана или чак и дуже. За то време човек мора проучавати основе православне вере, Свето писмо и, што је најважније, почети да присуствује богослужењима. У Туви је ситуација једноставнија, па, ипак, такође тражимо да присуствују богослужењима и похађају катихетску наставу, а то због чињенице што Тувинци често не знају ништа о православљу. Стога се човек мора постепено уводити у црквени живот, и тада Крштење за њега постаје нека врста завршне фазе уласка у живот Цркве и полазна тачка његовог даљег духовног живота. У почетку смо морали да се боримо са људима који су били другачијег мишљења, али сада сви деле наше гледиште да сви треба да присуствују часовима верске наставе пре свете Тајне Крштења.
Први манастир у Туви
— Владико, сада у Вама повереној епархији постоји дејствујући манастир. Пре колико времена је настао и како бисте описали његов значај за регион?
Можемо рећи да је идеја о устројству манастира била буквално у ваздуху. Тува је најмање насељена руска област — густина насељености је веома ниска: на једном квадратном километру површине живи 2,0 човека. Постоје потпуно пусте степе, које по свом пејзажу веома подсећају на египатску пустињу. Има тајги, планина..., па сам увек имао осећај да је ово подручје специјално предодређено за монашки живот. Монаси су и иначе одувек настојали да напуштају велике градове, што је вероватно разлог за устројство манастира. Друго, оно што сам и лично увек разумео: монаси су светлост свету. Хришћани морају имати оријентир који ће постављати одређени стандард за духовни живот. Већина наших верника посећује своје парохијске цркве, јер не могу себи дозволити финансијски посету духовним центрима Русије, чак и тамошњим светињама. Зато мора постојати место које би нас надахњивало и подстицало на извесно више расположење. И сам сам, као монах, увек осећао жељу за личним подвизавањем.
Околности су биле такве да градњу манастира светог Владимира у Турану у почетку нисмо ми планирали конкретно као изградњу манастирске цркве. Све се десило према промислу. У овом граду је још пре Револуције постојала црква светог Инокентија Иркутског, што је била прва православна црква на територији републике. Деведесетих година подигнута је нова црква брвнара светог Инокентија, али је и она оронула. Тада сам замолио нашег неимара да поправи храм. Међутим, после саветовања одлучили смо да би било лакше подићи нови. Изградња Владимирске цркве трајала је три године, и тада се поставило питање да ли је потребно подићи још неке зграде, нешто попут парохијског дома. И по неком надахнућу подигнут је манастирски комплекс.
Затим, када смо поправљали Инокентијеву цркву, полако су се почели окупљати људи који су желели монашки живот. У ствари, већина свештених лица у Туви је у монашком чину. И некако се сама по себи родила идеја о устројству манастира на овом месту. Одлуком Светог синода наш манастир је озваничен тек прошле године, али је устројаван током неколико претходних година. То се збивало природно: прво је почело да се савршавају посведневна богослужења, почела је да се формира братија... Када је број братије достигао десет душа, предали смо документа за регистрацију манастира.
— Која послушања има братија?
— Исто као и свуда, вероватно. По мом мишљењу, веома је важно да послушања и рад којима се баве манастирски иноци буду традиционални, црквени, монашки. Због тога се трудимо да сами себи обезбедимо свеће, угаљ, тамјан, настојимо да овладамо овом производњом. Све то братија чини не само за манастир, већ и за саборни храм републике. Постоји и мала економија коју монаси обрађују.
Мислим да је најважнија ствар због које људи уопште треба да иду у манастир, да се усредсреде на свој унутарњи живот. Ја охрабрујем нашу братију да чине управо то. За монаха би сви обични послови требало да буду у другом плану, мада, наравно, пошто живот не може да стане, не напуштамо ни економске, друштвене и све друге послове. Али охрабрујем братију да схвате да је за нас најважније богослужење, оно око чега се изграђује монашки живот. Сви морају учествовати у богослужењу. Све остало се томе подвргава.
Пратим братију како се развијају, и налазим да уз правилан начин монашког живота заиста настају приметне промене. Наши монаси се, заправо, не разликују од житеља, на пример, Свете Горе и немају мању благодат него на Светој Гори ако живе хришћански и монашки. Није место које спасава човека, јер Дух дише где хоће. Све зависи од наших залагања. Уз мало труда можете стећи потпуно исту благодат као на светим местима.
У Грчкој сам, на пример, приметио овакав облик манастирске организације: манастир целе недеље постоји као манастир затвореног типа, а недељом и празницима братија отвара манастирске капије, а грађани или сељани имају прилику да дођу на богослужења да се моле. Чинило ми се да би у нашим условима такав начин живота могао бити идеалан за братију. Током целе недеље живе веома сами. Као и у сваком другом манастиру, овде се служи полуноћница, јутрење, Литургија, а увече вечерње и мало повечерје, па верници имају прилику да се одређених дана моле у манастирским црквама.
— Који задаци стоје пред игуманом манастира у Вашем случају? Да ли је могуће општити са братијом? Да ли је владика игуман приступачан монасима?
—Имамо малу епархију и свако ко жели, има прилику да општи са епископом. Свако може доћи да разговара са мном и решити свој проблем. Ово се односи и на мирјане и на браћу.
Недељно посећујем манастир, а после оброка обично водим разговоре са братијом. Понекад су теме наших сусрета монашки устав или светоотачка дела, заједно читамо духовну литературу и разговарамо о њој. Када постоји потреба за тим, разговарамо о насушним питањима. Разумем да као игуман морам чешће бити са братијом да бих осетио како живе, да бих знао за њихове проблеме, мада у садашњим околностима не успевам баш у томе, јер постоје епархијски послови, постоје ствари које су везане за Корејску епархију, иако се трудим да урадим све што је у мојој моћи. Надам се да сви разумеју моје тешкоће. Када сам одсутан, са братијом општим путем видео линка.
Да би се имао ауторитет међу манастирском братијом, мора се настојати да се са њима буде „један организам“. Ако не одговарам ономе о чему читамо од светих Отаца, и о чему причамо на исповести и при духовним разговорима, све ће ово бити празна фраза. Оно што је за мене данас изузетно важно јесте то што и ја лично учим неке ствари од сабраће. Кад дођем у манастир, видим како им то полази за руком. И разумем: да бих био пример, и сâм морам водити духовни живот с њима. Манастир је у овом смислу као породица. Ако сабрат има неку врсту духовног проблема, највероватније то погађа све остале иноке манастира. И обрнуто, духовни успех једног од нас има утицаја на сав манастир. Зато бринемо и патимо, као у породици. И мислим да је то исправно и да тако треба да буде.
— Представници којих народа живе у манастиру?
— Сва сабраћа су Руси. Имали смо једног искушеника Тувинца, али није остао дуго; свет га привлачи, иако се чинило да му је у манастиру било занимљиво. Данас много зависи од тога да ли ћемо успети да устројимо прави манастир. Ако успемо, онда ће нам, уверен сам, и сâм Господ послати оне који желе да се спасавају, оне који траже нешто више од живота у свету. Такви ће се свакако појавити, али морају да угледају светлост у нашем манастиру, да осете да је овај живот виши и бољи, да оплемењује човека, уздиже га. Тада ће међу манастирским житељима, мислим, бити и Тувинaца.
— Које оријентире за савремено монаштво бира Ваша братија? Чије су поуке, по Вашем мишљењу, данас најближе иноцима?
—Према мојим запажањима о томе шта се тренутно дешава у монашком окружењу, монаштво је сада више заинтересовано за опит савремених подвижника, на пример, Јефрема Аризонског, који је основао неколико манастира, старца Јосифа Исихасте (Молчалника) и његових ученика, мада се види да је у ствари дух наших савременика исти као и древних отаца, само што нам је њихове поуке вероватно лакше прихватити. На пример, језик Светогорца Пајсија, ако говоримо о томе чиме се руководе монаси, разумљивији је савременом човеку. Али у Русији постоје и подвижници, на пример, такви познати старци као што су Николај Гурјанов, Кирил (Павлов), Јован (Крестјанкин). Они су несумњиво имали значајан утицај на руско монаштво. Има и других људи који се скривају од јавности, и мислим да управо они не дозвољавају да се монашки дух угаси. У великој мери захваљујући савременим подвижницима, људи и данас долазе у манастире, иако је, мора се признати, човек све ређе способан да се одважи на такав подвиг.
Данас нам постаје доступно искуство духовног живота савремених египатских манастира. Света Гора Атонска остаје за монаштво неспорни духовни оријентир. И ја лично црпим снагу и позајмљујем неко искуство из светогорског предања. Међутим, када посетим Русију, увек се трудим да посетим манастире. Недавно сам посетио Валаам, зимус сам био у Валаамском подворју у Москви. Трудим се да разговарам са братијом, да разумем чиме они „дишу“.
„ЈЕДАН ОД ПРВИХ КОРАКА БИЋЕ УСПОСТАВЉАЊЕ МОНАШКОГ ЖИВОТА У КОРЕЈСКОЈ ЕПАРХИЈИ. ОВО СВИ ИСТИНСКИ ЖЕЛИМО."
— Данас сте корејски архиепископ. Шта се променило у Вашем животу и служењу у вези са променом титуле?
– Корејска епархија обухвата две земље – Северну и Јужну Кореју. У Северној Кореји постоји једна парохија са локалним свештеницима школованим у руским богословским школама, али међу локалним становништвом готово да нема парохијана. Православне храмове посећују углавном запослени у нашим дипломатским представништвима и други странци. У Јужној Кореји имамо две парохије у Сеулу, који је главни град. Оба духовника су монаси. Један од њих је јеромонах Павле. Својевремено је посетио Русију, Петроград, јер га је привукла лепота руског православног богослужења, руског богословља, руских традиција. Студирао је у Русији, рукоположен је за свештеника, вратио се у отаџбину и сада служи у Кореји. Други је јерођакон Нектарије (Лим), примио је монашки постриг и гаји велику љубав према монашком животу. Отац Нектарије много настоји на томе да имамо манастир. И сам се труди да живи по манастирским правилима, и захваљујући њему свакодневно вршимо богослужења, иако нам је то тешко. У Кореји све треба да почне од нуле, па, ипак, мислим да ће се заиста направити један од првих корака ка успостављању монашког живота у Корејској епархији. Сви стварно желимо ово. У том циљу почео сам да учим византијско појање. По мом мишљењу, управо једногласно певање највише одговара монашком предању. У византијском, као и у знаменом напеву, нагласак је на речи, на молитви, а не на спољашњем облику певања.
— У Јужној Кореји сте до 2018. године служили у цркви Цариградске патријаршије, зар не?
— Да, пре више од тридесет година успостављени су дипломатски односи између наших земаља. Отворена је руска амбасада и појавило се много људи који говоре руски не само из Русије, већ и из других земаља постсовјетског простора. Године 2000. послат сам на службени пут у Јужну Кореју, где сам служио као парох једанаест година. Године 2019. основана је самостална Корејска епархија Руске православне цркве, која је ушла у састав Егзархата југоисточне Азије, установљеног 2018. године.
— Како су парохијани примили прекид евхаристијског општења између Руске православне цркве и Цариградске патријаршије?
—Била је то велика трагедија за многе. Храм у коме сам служио био је једини у целом Сеулу, у њему су се молили православни свих народности и сви су се, наравно, навикли. Један део парохијана, будући да су чеда Руске православне цркве и стојећи на начелима канонске истине, послушали су Његову Светост Патријарха и без речи прешли у нашу нову парохијску заједницу, а један део верника остао је у цркви на коју је навикао. Постоји и емоционална везаност једних за друге и за само место, што се посебно осећа у иностранству. Људима који говоре руски језик важно је да су и даље у прилици да буду у својој заједници. Верници се навикавају на своју заједницу и свештенике, па напуштање своје парохијске заједнице за многе може бити веома тешко.
— Да ли је могуће усагласити службовање у двема епархијама, од којих једна обухвата две земље?
—Могу рећи да ми је понекад веома тешко. У сваком случају, наравно, архијереј је позван да буде са својом паством. Руковођење епархијом мора постојати на сталној основи, тако да за сада покушавам да некако искомбинујем оба послушања. Данас је, захваљујући савременим средствима комуникације, задатак постао нешто лакши. У Кизилској епархији имамо много послова који су поједностављени, људи знају шта треба да раде, тако да морам проводити више времена у Кореји. Али чак и у Туви настају проблеми који захтевају брзу интервенцију, а није их увек могуће решити на даљину.
Као игумана манастира, за мене, а вероватно и за све игумане, игуманије и уопште за све монахе, ова питања су сада прилично акутна. Како се може спојити живот у свету са испуњавањем монашких завета? Недавно сам прочитао житије старца Харалампија, једног од ученика старца Јосифа Исихасте, и једна ствар ме је запањила. Старац Јосиф му је рекао: „Иди у ту пећину, тамо ће ти бити рај“. Старац Харлампије је отишао у пустињу у коју га је старац Јосиф упутио, и тамо је имао божанско озарење и није хтео да се врати. А по повратку га је старац Јосиф упитао: „Па, да ли је тамо био рај?“ А он је одговорио: „Да, био је...“ Мислим да сви желимо богоопштење, и управо томе треба да тежимо. Међутим, овде живим у овом свету и стално себи постављам исто питање — „како?“ Савремени живот диктира човеку сасвим друге оријентире. Да бисте постигли она стања о којима говоре светитељи, заиста се треба свега одрећи. Али свет каже нешто друго. Каже: штеди, заради, постижи успехе... А све то противречи главном циљу монашког живота. Међутим, свет утиче на мене и ја почињем да га пратим. Када смо присутни на друштвеним мрежама, чини нам се да сви око нас постижу успех, а да и ми треба да успевамо, чак и у црквеном окружењу, јер се све то преноси на нас. Али вреди размислити о томе, и схватити да је тај пут лажан, и да ако идете тим путем, вероватно никада нећете моћи досегнути те висине духовног живота које су достигли подвижници. Свет преплављује монахе, и ако га се не одрекнемо, претрпећемо крах.
Данашњи монаси често размишљају чак и на овоземаљски начин. Али да би се нешто променило, мора се стварно изаћи из овога света. Иначе, све ће бити прецртано ако будемо живели као мирјани. Монаштво претпоставља аскетизам. Морамо тежити једноставности, сиромаштву, и само тада монашки живот може бити благотворан.
— Шта бисте пожелели људима који данас теже монаштву?
— Пре него што одете у било који манастир, прво уђите у ту обитељ да тамо неко време живите, погледате како братија живи, какав поредак постоји у манастиру. Рекао бих да наши најбољи манастири живе по светогорском уставу, типику. На пример, Валаамски манастир и још неки манастири много чега су преузели од Свете Горе и прихватили светогорско предање. Ако је манастирски живот усмерен ка духовном изграђивању, ако у манастиру говоре Исусову молитву и придржавају се типика, онда се у том манастиру може спасавати. Мада, као што сам већ рекао, Дух дише где хоће, а ко хоће да живи хришћански, монашки, свуда може наћи спасење.
— Руско монаштво је одувек било духовно оријентисано према Светој Гори Атонској. Али главна ствар за коју се монаси подвизавају је, између осталог, очување чистоте православне вере. За многе људе у Русији, и не само у Русији, нејасно је зашто се Света Гора уопште није изјаснио о одлуци Цариградске патријаршије да расколничкој структури ПЦУ подари аутокефалност. Како ово разумети?
—Да бисте ово разумели, морате бар мало познавати Грке. С друге стране, не заборавимо да је Света Гора под јурисдикцијом цариградског патријарха, а монаси сматрају да је важно да указују послушање своме патријарху. Свака непослушност се на Светој Гори сматра побуном. Мислим да њихов став, бар бих волео да верујем, карактерише оно чекај и види. Ваљда се надају да ће временом све ће доћи на своје место. Већ је постојао период у историји Руске православне цркве када је цариградски патријарх подржавао обновитељски раскол, а онда су обновитељи нестали као пара, а са њима и раскол. Чини ми се да ће се нешто слично десити и у случају ПЦУ. Овај раскол ће временом једноставно нестати и нико га се неће више сећати.
Разговарала Екатерина Орлова
Са руског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
