Успешно је завршена 1. биоетичка конференција Васељенске патријаршије, која је одржана у Ретимну на Криту, под покровитељством митрополита ретимно-авлопотамског Продрома, од 20. до 22. октобра 2023. године.
Архиепископ аустралијски Макарије је прочитао закључке Конференције, које су учесници прихватили. Вреди напоменути да су сви присутни изразили жељу да Конференција о биоетици Васељенске патријаршије сада постане годишњи догађај и да се сазива у Митрополији Ретимно и Авлопотамо.
После излагања и плодног размишљања донети су следећи закључци и предложени за даљу дискусију:
1. Најосновније начело које треба да разграничава, описује или усмерава православно веровање у вези са биоетиком јесте поштовање светости људских бића пре рођења, током њиховог живота и после смрти.
2. У области биоетике обично говоримо о правима, али ретко о одговорностима. У области богословља стално се наглашава одговорност, а скоро никада права, барем на начин на који се секуларно схватају. Одрицање од права је то када се неко надахњује примером Христа, који је био самоумањен, самопонизан и разапет добровољно, безгрешан да би спасао људска бића.
3. Појам „имати индивидуална права“ у православном богословљу огледа се у поштовању људских бића. То је аутентичан израз моралне одговорности, која може постати савезник и партнер Науци у заштити човека. Наша одговорност је несумњиво дух пожртвовања. Истовремено, требало би да постоји јасна разлика између појма „права“ и „овлашћења“ који се у савременом свету пројектује на начин који поништава првобитни циљ успостављања универзалних људских права.
4. Одбијање вакцинације, као што је то био случај у време пандемије, уз указивање на принципе „приватности” и „права”, супротставља се принципу „одговорности”. Болести као и здравље нису само ствари појединца, јер се тичу и утичу на људе око нас.
5. У православном Предању се истиче међузависност физичког и психичког здравља и стога наука и савремена медицинска пракса не могу превиђати филантропске вредности нашег Предања, као ни допринос и дугогодишње искуство Цркве у старању о онима који су у невољи.
6. Православно богословље не тежи да измишља аргументе који ће потврдити његове одредбе вере. За Цркву, за сваког човека и научника, нјважнија је заједница са Богом. У основи православне духовности је одрицање од индивидуалних права и њихова замена љубављу зарад других. То је, на крају крајева, смисао „истинскеслободе“, коју нам Христос даје у Цркви Својој.
7. Људима је Бог дао јединствено „право“, а то није ништа друго до створеност „по лику Божјем“. У исто време, свако је обдарен даром „богоуподобљавања“. Дакле, морамо се трудити да „уз помоћ Божју“ будемо доведени до „призива људи у вечност“, односно до „обожења“ (тхеосис). На основу таквог схватања наших права и одговорности као личности у Цркви, битно је да се концентришемо на „права Божја“, односно „да буде воља Твоја“ свакодневне молитве. У том контексту, биоетичка и друга питања постају јаснија.
За наш портал превод са енглеског приредио:
протођакон Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthodoxtimes.com
