Појање „дефинишемо“ као посебан начин певања у верске сврхе, које се практикује у Цркви. Тиме се оно разликује од сваког другог певања. Као установа, помиње се и у Старом и у Новом завету, али се за њега користе синоними: химна, похвала, величање, слављење Бога.
Као појање (ψαλμωδία) у данашњем смислу први пут се помиње крајем 2. и почетком 3. века код Јустина мученика (Посланица Зинону, PG 8, 444B), а термин се усталио у 4. веку (Јевсевије Кесаријски, Црквена историја, PG 20, 695А). Овај израз је у почетку имао значење „правило или поредак богослужења“, као и „литургијско сабрање“ (Теодор Студит, Посланице PG 99, 1056С).
Појање није аутономно, него је у служби човековог односа са Богом.
Појање је дар Божји анђелима и људима као начин заједничења са њим (Антиох Пандект, Беседа о појању, PG 89, 1749).
Појање се у Цркви изводи искључиво гласом. Предност појања гласом уместо инструменталног извођења састоји се:
– у већој могућности непосредног слављења Бога;
– у јединствености изражавања многоструких осећања;
– у бољој прилагодљивости, тј. може се остваривати под свим условима (стр. 31).
Појање је такође повезано са нашом дихотомном природом. „Христос је узео тело и душу јер је човек састављен из тела и душе; зато је и крштење дводелно, водом и духом; и заједница, и молитва, и појање (ψαλμωδία), све је из два дела телесно и духовно.“ (Јован Дамаскин, Апологетска слова против клеветника икона PG 94, 1336). Дводелну природу појања Дамаскин вероватно види у чињеници да је оно молитва и музика, реч и слушање, учење и педагогија.
БОГОСЛОВСКИ ЕЛЕМЕНТИ ПОЈАЊА
Појање се састоји из три елемента: реч, мелодија и ритам.
1. Реч
Једино је човека Бог обдарио речју, отуда он може произносити глас и тиме бити сличан свом творцу. Свети Јован Златоуст каже да се наша реч рађа из наше душе као што се Логос рађа од Оца (Посланица Евтропију, PG 52, 403).
Реч такође има и социјалну димензију. Она је начин комуницирања човека са другим људима. (Видети св. Јован Златоуст, Тумачење посланице Ефесцима, PG 62, 126).
Преко речи, човек комуницира и са Богом. Али, ми не можемо увек достојно изразити божанску тајну, те отуда прибегавамо појању (Видети св. Јован Златоуст, Беседа на Вазнесење Господње PG 52, 775). Слично мисли и св. Нил Синајски: „Бога треба славити речима, поштовати делима и обожавати мислима.“ (Поуке, PG 79, 1249с).
2. Мелодија
У православном појању реч и мелодија су нераскидиво повезани. Мелодија је допуна, „облачење“ речи. Реч изражена кроз мелодију говори много више од „голе“ речи. Али мелодија није вештачка допуна, него је, као и реч, произашла из људске природе, тј. она је дар.
3. Ритам
Бог је, стварајући свет, створио и одређени ритам кретања тог света, као и ритам времена (нпр. смена дана и ноћи, кретање планета итд.). Тако се ритам јавља као део божанске хармоније, одн. ритам открива присуство божанске лепоте у свету. Он има и етичку димензију: поштујући богоустановљени поредак и учествујући у њему, човек се саображава са божанским ритмом, тј. саображава се Богу.
Ритам је, такође, нераскидив са речју и са мелодијом.
ПЕСМА И ОТКРОВЕЊЕ
У Старом завету се разликују три врсте поезије: песма, псалам и химна.
Песма се у Старом завету први пут помиње у књизи Изласка, када Мојсије пева песму захвалности Богу што их је превео преко Црвеног мора. Ова песма има истовремено и славословни и карактер захвалности.
Свети Василије Велики назива песму „високом теологијом“. (Тумачење 49. псалма, PG 29, 305С), јер се кроз открива Божје дело (откривање Бога према свету, и човеков одговор на то откривање).
Псалам
Термин псалам се први пут помиње у 1. Књизи о царевима (16,18). Када је Саул био опседнут, Давид му је певао псалме и тако га ослободио „лукавог духа“ (овде имамо терапијску димензију појања).
Што се тиче садржаја, псалми су врло слични песми.
Химна
Химне су трећи саставни део појања, и срећу се веома често у Старом завету. Проблем код химни је што се тешко разликују од песми и псалама, па се понекад тако и називају.
Химне су описног и похвалног карактера, а садржај им је, углавном, догматски. Свети Атанасије назива и псалме химнама. (Беседа на страдање и распеће Господње, PG 28, 193А).
ПОЈАЊЕ И ЧУДО
Књига Изласка наводи да су Јевреји певали песму захвалности Богу после преласка Црвеног мора. Овакво изражавање осећања према Богу је догађај који често прати чуда у Светом Писму. Тако нам јеванђелиста Лука каже да је „небеска војска“ певала приликом Рођења Христовог. Исто се каже и за пастире: „И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога“ (Лк 2,20). Видимо овде да је појање преко анђела (небо) и пастира (земља) ујединило небо и земљу.Ово заједничко појање такође показује да су се у Христу ујединили небо и земља.
Јеванђелиста Лука највише од свих повезује чуда и појање: песме захвалности су певане и приликом исцелења слепог (Лк 19,37–38).
Исти јеванђелиста наводи и конкретан садржај песама Богу које сматра надахнутим од Светог Духа, нпр. песма Захарије, песма Богородице приликом сусрета са Јелисаветом (Лк 1,40–79).
Сличан догађај имамо и приликом освећења старозаветног храма: на молитве и појање народа, Бог одговара чудом Свог присуства у форми облака. (Друга књига Дневника 5–7).
Код пророка Авакума Бог такође помаже Израиљу као одговор на појање народа (3. гл.).
У Делима апостола (16,25), апостол Павле и Сила у тамници певају химне Богу, после чега се дешава чудо њиховог ослобођења. Свети Јован Златоусти сматра да су молитве биле те које су „покренуле“ Бога да учини чудо. (Тумачење посланице Ефесцима, PG 62,66).
И код пророка Данила, појање Богу има за последицу чудо спасавања из пећи (3,23).
И Откривење Јованово наводи мноштво ангелских певања приликом свршетка овог света.
Из ових примера у Светом Писму, видимо да су појање и чудо тесно повезани и да се међусобно допуњују. Чудо је одговор Бога на наше молитве (појање).
Оно што још треба рећи, јесте да реч и језик нису довољно способни да изразе не само Бога, него ни Његово деловање у свету, тј. чуда. Зато свети Јован Златоуст каже да „оно што говоримо о Богу, говоримо певајући“ (Беседа на Вазнесење ЕПЕ 36,234).
Вредна је пажње и догматска равнотежа коју произноси црквено појање. Наиме, у њему су заступљени и опевани (свако у свом делању) Отац, Син и Свети Дух. На „другом“ месту је божанска икономија, тј. Спаситељева богочовечанска делатност и домострој црквене заједнице коју одржава Дух Свети. Иначе је химнографија успешно пратила однос Бога и човека кроз историју, а нарочито од Оваплоћења и Педесетнице, преко мученика и Светих Отаца, па све до наших дана. Зато она може бити одговарајућа за тумачење историје спасења.
Према томе, као што одржава своју Цркву, Бог одржава и њено изражавање у времену и простору, а један од начина тог изражавања јесте и појање. У том смислу је разумљив савет светог Јована Златоустог: „Научи да појеш… јер они који поју пуне се Духом Светим“. (Тумачење посланице Ефесцима, PG 62, 129). Другим речима, појање „привлачи“ благодат Божју и чини нас учесницима божанског живота.
ЕПИЛОГ
Завршавајући овај рад, изнећемо наведене ставове у кратким цртама:
Термин „појање“ (ψαλμωδία) је био непознат у античкој Грчкој, а у употребу га уводи Хришћанство у првим вековима.
Појање као средство молитвеног и славословног односа разумне природе (људи и анђела) са Тројичним Богом, јесте вид догматско-етичког богословља, јер су у њему заступљене две стране: Бог и Његова творевина. У том контексту, кроз појање се показује однос Бога према свету и однос света према Богу. Појање је, такође, и тумачење, вредновање овог односа.
Овај однос има и своју видљиву страну: Бог показује своју љубав према нама, а ми своје душевно усхићење и расположење према Њему. Кроз овај однос, Бог нам открива своју реч коју ми остварујемо у вери и пракси Цркве (догма и морал). Кад је појање у питању, ова откривена реч је на првом месту, а мелодија и ритам су њени пратиоци, односно реч се пројављује кроз мелодију и ритам.
После првородног греха, појање се даје (јер потиче од анђела) и човеку као педагошко средство човековог повратка у заједницу са Богом. Појање се кроз историју развијало сходно времену, околностима и потребама, али је увек било у служби човековог спасења.
Кад су у питању божанска дејства, тј. чуда, појање је имало посебну улогу, јер је давало печат овим тајанственим и несхватљивим догађајима. Односно, човек је преко појања исказивао своје прихватање чудотворног божанског дејства.
Прослављање Бога кроз појање је заједничко и анђелима и људима, и показује захвалност створеног света Богу.
После Оваплоћења, појање постаје литургичка црквена установа. Нови живот у Христу отворио је педагошке могућности појању. Оно постаје фактор човековог преображења у нови живот, јер изражава нову веру, ново богослужење, нови начин постојања, и све то у васељенским димензијама.
Епископ Јован (Пурић)
