Текст предавања протојереја-ставрофора Славка Зорице, умировљеног дубровачког пароха, ”Улога и значај хорског певања у савременој мисији цркве”.
Пјевајмо Богу док постојимо
Умјетност је резултат човјекове тежње да се достигне апсолутна љепота, а музика је, рекао бих, мајка свих умјетности. Она се не може ограничити на одређену врсту, нити умјетности нити науке, те је зато добила своје име од именице муза, док остале музе имају своја посебна имена.
У свим овим људским активностима/умјетностима има музике. Кад бисмо из било које активности људске душе одстранили музику, чини се да би она осталa празна, сува, без сока, без живота. Чак и астрономија би била необјашњива без музике. Читав универзум је испуњен музиком коју изводе небеска тијела, која су Божија творевина. Како је Кеплер описао у свом дјелу Harmoniae mundi, свако небеско тијело својим кретањем производи одређену врсту музике, која се уклапа у универзумску симфонију, коју изводи, рецимо тако, универзумски оркестар. Зато он тврди да су и кретања планета обликована по хармонијским правилима, а њихова музика је представљање тих правила. Каже, на примјер, да планета Земља својим кретањем производи звук у оквиру нота g и as. Из овога се закључује да је Бог први композитор, као што је стварањем човјека и слањем Сина Свога у људском тијелу и први иконописац.
Скоро да бисмо могли рећи да је музика свудаприсутна, и у духовном и у материјалном свијету. По ријечима Платона, она означава сва умијећа која служе васпитавању душе, односно она је својеврсна гимнастика душе. Музика, по њему, спада у изучавање структуре и кретања небеских тијела (Ово је по свему судећи надахнуло и Кеплера), грађење стихова, ораторско умијеће, као и сценско извођење пјесничких дјела. Она је, дакле, у основи активности свих девет муза.
Музика је веома прецизна у својим законитостима, као и математика. Зато ми се свиђа мишљење да су музика и математика једно те исто, само што се једно види, а друго чује. Музику не можеш видјети, а математику не можеш чути.
А да је музика тијесно повезана са највећом врлином љубави, ту нема дилеме. Оно што је љубав међу врлинама, музика је међу умјетностима. Ако нема љубави, остале врлине нам не вриједе. Исто тако ако нема музике, остале умјетности су непотпуне. Зато Шекспир заносно каже: - Музика је храна љубави. Ако се љубав храни музиком, свирајте још, ту храну дајте мени.
Духовна музика
Будући да је музика првенствено активност душе, могли бисмо рећи да је свака музика духовна. Међутим, људи од заната дијеле музику углавном на духовну и свјетовну. Овдје бисмо још могли додати да под именом музика постоји и антимузика; музика која не оплемењије и не сабира човјекову личност већ је растура. Ми ћемо се овдје задржати на духовној музици, на оној која човјека уздиже од земље ка небу и од смрти ка животу.
Још у Старом завјету се наглашава да је музика и пјесма дата од Господа и намијењена Господу. Мојсије и синови Израилови овако су запјевали Господу: Пјеваћу Господу, јер се славно прослави... Сила је моја и пјесма је моја Господ, који ме избави; он је Бог мој, и славићу га; Бог оца мојега, и узвишаваћу га (2 Мој 15, 1-2). У Првој књизи дневника говори се о двадесет и четири реда пјевача и музичара. Ту се још каже да синови Еманови бијаху под руком оца својега пјевајући у дому Господњем уз кимвале и псалтире и гусле за службу у дому Божијем (1 Днев 25,6). О Псалмима и да не говоримо. Они су већином пророчке пјесме, па самим тим су од Бога, и намијењене људима да пјесмом славе Бога. Зато треба да покликне Богу сва земља, да запјевамо славу имену његову, да му дамо хвалу и славу (Пс 66,1). Могли бисмо слободно рећи да се кроз цијели Стари завјет истиче потреба да се слави Бог у пјесмама, дакле музиком.
Будући да је Стари завјет, по ријечима св. ап. Павла, педагог за Христа, у Новом завјету се још више наглашава потреба молитвене пјесме. Христос долази на свијет уз пјесму. Приликом његовог рођења анђели су запјевали: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2,14). Код еванђелиста се види да су Христос и апостоли пјевали молитвене пјесме. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску (Мт 26,30; Мк 14,26). Апостол Павле, пак, савјетује Колошане, а посредно и све нас, да ријеч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и пјесмама духовним, у благодати пјевајући Господу у срцима својим (Кол 3,16).
Чудесна је моћ молитвене пјесме. Она ослобађа и умирује човјека и у најтежим тренуцима живота. О снази пјесме/музике не треба пуно дискутовати. Постоје пјесме које су у биткама побијеђивале. Карактер нација обликован је пјесмама. Речено је да ако знамо ко неком народу пише пјесме, знаћемо и ко му прави законе.
То нам нарочито показује примјер св. ап. Павла и Силе када су били у тамници. Били су у тамници само зато што су исцијелили једну робињу. У тој тамници око поноћи Павле и Сила мољаху се и слављаху Бога; а сужњи их слушаху (Дап 16,25). Дакле, у тамници, кад је бол био најјачи, кад је напољу било најмрачније, кад је ноћ била најтамнија, они су пјевали. У најдубљем мраку њихови гласови приносе пјесму Богу, а резултат тога је био запањујући: изненада се земља затресла! Окови су им спали. Врата су се отворила. Чувар затвора се преобратио. Међутим, можда с правом, писац Дјела апостолских сматра да је поноћна пјесма била важнија од свега што се догодило. Она је условила да се све ово деси, јер је Бог чуо њихову поноћну пјесму. Ова њихова молитвена пјесма скинула им је окове, ослободила их, тамничар је повјеровао и ослободио се од окова многобоштва. Сужњи, слушајући их, су се такође ослободили.
Да је музика, коју Бог директно даје, узвишенија од сваке умјетничке музике, и да уистину смирује, свједочи нам сљедећи примјер: У једном родилишту болничко особље је имало велики проблем. Плач неких од новорођенчади сметао је другој новорођенчади. Тако је у просторији, гдје су били, био непрестани плач. Нису знали шта да раде. Неки су предложили да им се пусти тиха музика. Али шта бебама значи музика Баха, Бетовена, Брамса? Изгледало је ипак да им највише смета тишина.
Неко је савјетовао да треба снимити откуцаје мајчиног срца и пустити тај звук, као музичку подлогу у родилишту. То је било чудесно. Неутјешни малишани су се умирили и мирно заспали. Јер ово им је био близак звук – мајчини откуцаји срца. Ово су слушали прије него су се родили. Био је то звук сигурности и љубави.
Према томе, сви ми треба да пјевамо пјесме на животном путу – пјесме спасења, пјесме наде, љубави, радости, мира, пјесме вјечнога живота. Пјесма/музика се наставља. Никад не престаје, све до дана кад ћемо се придружити гласовима великог хора на небу, који пјева пјесму хвале Аганцу у све вјекове.
Свети оци су такође истицали значај музике, односно молитвене пјесме за човјеково хришћанско узрастање и морално усавршавање. Готово да су цијелу теологију преточили у пјесму, што свједоче богослужбене књиге. У њима је дато и упутство како да се пјевају.
По св. оцима, пјесмом се смирују страсти и слави Бог. Св. Григорије Нисијски каже да мелодија васионе настаје мијешањем ствари у свијету по утврђеној, неразрушивој хармонији.
О духовној користи музике јасно говори св. Јован Златоуст кад каже: „Научи да појеш... јер они који поју пуне се Духом Светим“. Другим ријечима, духовна, а нарочито црквена – богослужбена музика, тј. пјеније „привлачи“ благодат Божију и чини нас учесницима блаженог, божанског живота. Чак Златоусти тврди да оно што говоримо о Богу, говоримо пјевајући. Јер је снага моја и пјеније моје Господ, и би ми на спасење. И ових неколико мисли светих отаца јасно нам говори колики је значај музике у богослужбеном животу цркве, а на корист свих оних који прослављају Бога пјевајући.
Будући да музика не пита кад, и како ће, да уђе у наше биће треба бити опрезан у одабиру музике коју ћемо слушати или изводити. Напријед смо истакли духовну корист од добре музике, али има и разарајућих дејстава друге, што обично кажемо, анти музика или лоша музика. Међутим то је тема за себе.
Протојереј-ставрофор Славко Зорица
