Преподобни Јован Дамаскин: О памћењу
Памет је узрочник и ризница памћења и сећања: памћење је, наиме, уобразиља која је у нама остала од неког чулног доживљаја, који се делатно показује, или представља очување чулног доживљаја и умног поимања. Јер душа, посредством органа чула, опажа, односно чувствује оно што је чувствено, и тако настаје представа, а посредством ума опажа оно што се само умом може спознати, и тако настаје мисао; када душа, дакле, сачува оно што је примила као представу и оно што је замислила, каже се да она памти.
Ваља још знати да схватање умствених ствари не бива другачије него једино учењем, или појмовима образованим по природи, а не кроз чула. Јер оно што је чувствено остаје у памћењу само по себи, но ако смо спознали нешто умствено, задржавамо то у сећању, али немамо памћења о његовој суштини.
Присећањем се, пак, назива поновно стицање памћења о нечему што је заборавом изгубљено. Заборав је, опет, губитак памћења. Уобразиља, дакле, која материјалне ствари опажа помоћу чула, предаје стечене представе разуму или размишљању (јер ова два су једно те исто), а овај, примивши их и расудивши о њима, предаје их памћењу. Орган памћења је задња комора мозга, коју називамо и малим мозгом, и психички дух који је у њој.
