„Немојмо да имамо шизофрено унутрашње биће – да једно мислимо, друго радимо, треће причамо, него се трудимо да имамо јединство ума, срца и воље“, рекао је владика Кирило.
У недјељу 4. фебруара, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске служио је Свету литургију у Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, а саслуживало му је загребачко свештенство.
У литургијској бесједи владика Кирило је говорио о прочитаном одломку из Јеванђеља по Луки (Лк. 18, 35-43) у ком се говори о исцијељењу слијепог који је просио крај пута ка Јерихону. Владика је подсјетио на чувене слијепе људе које имамо и у нашем народу – старог Вујадина, кога су Турци мучили како би издао своје јатаке. „Сломили су му и ноге и руке и хтјели да му изваде ‘очи чарне’. Међутим, Вујадин им је одговорио: ‘Не лудујте Турци, нисам вам казао ништа за руке и ноге, нећу вам казати ни за очи варљиве које су ме наводиле на зло’, казао је.
Дакле, напоменуо је епископ Кирило, старац Вујадин је указао да би чула требало да нас наводе на добро и служе добру, али на често наводе на зло.
„Посебно често та саблазан долази кроз очи, јер ми, видјевши туђу љепоту, саблажњавамо се. Видјевши туђе богатство завидимо. Употребљавамо очи често сатима гледајући непотребне садржаје на интернету и телевизији. Дакле, очи нијесу увијек свјетлост. Ако човјек у срцу има таму, та тама помрачује сва његова чула, и она чула која би требало да буду свјетлост, постају тама. Имамо и другог знаменитог слијепца у свештеном чину познатог игумана Стефана из ‘Горског вијенца’. Он каже својим људима: ‘Ја сам слијеп много година, а они му одговарају: нијеси ти игумане слијеп кад си тако мудар, него су слијепи они којима очи требају за просте потребе’. Игуман Стефан, показује изузетну мудрост што говори о томе да без обзира на одсуство чула вида, он има духовни вид“, испричао је администратор Епархије загребачко-љубљанске.
Владика Кирило је рекао да се управо тај духовни вид први и пробудио у слијепом Вартимеју из Јеванђеља. Он је викао за Господом: ”Помилуј ме, Исусе, сине Давидов“ и када је Господ рекао: „Позовите га, нека приђе“, питао га је „Шта хоће да му учини“ иако је Господ врло добро знао шта Вартимеј жели од њега.
„Али зашто га је то питао? Питао га је прво да би нас научио да ми морамо знати тачно шта хоћемо са својом молитвом. Често смо у неком раскораку. Људи долазе и желе да им духовник каже шта треба да раде, у смислу пророчанства. Не смијемо двоједушно да приступамо Господу, него са чврстом вјером да је свемогућ и да може све да нам испуни, наравно ако су то наше спасоносне молбе. Господ нам неће испунити нешто што би било на погибао наше душе, рецимо ако помислимо зло некоме. Дакле, наше спасоносне молбе Господ ће испунити, али, ако чврсто вјерујемо у то, знајући да је та наша молба добра за наш вјечни план. Други разлог због којег је Господ питао Вартимеја шта жели, а према тумачењу Николаја српског, јесте да би се посвједочила његова вјера и то исцељење и пред другим људима који су ту били присутни, а ево и пред свим покољењима, јер је тај случај остао уписан у Нови завјет. Вартимеј одговара: ‘Господе, хоћу да прогледам’, дакле, он је већ прогледао духовним очима јер вјерује да је Христос Господ“, истакао је владика Кирило.
Његово Преосвештенство у бесједи даље додаје да је Вартимеј слушао о Исусу многе приче и чекао тренутак када ће Он проћи кроз Јерихон да би Га то замолио. Вартимеј је прогледао најважнијим нашим чулом, а то је чуло вјере. Оно је важније и од разума. Вјера је та која нас изводи из круга смрти у који смо затворени и зато вјеру морамо да подгријевамо у себи, и тај дух, а то је тај наш духовни вид. Вартимеј је заиста прогледао по ријечи Господњој и прво што је видио, видио је Бога у човјеку. То је најзначајније знање за сваког човјека – да зна да се Бог јавио као човјек и да нам је даровао вјечни живот.
„Та порука ове Јеванђељске приче се испунила посебно на духовном сину Светог апостола Павла, Светом Тимотеју ког данас славимо. Светог апостола Тимотеја, апостол Павле је назвао: ‘Мој истинити син по вјери’. Постоје три пастирске посланице Павла – двије о Тимотеју и једна о Светом апостолу Титу, које бих свима савјетовао да прочитају, посебно нашим оцима пастирима, јер су тамо поуке свима нама како треба један пастир да се понаша у цркви“, казао је епископ Кирило. Додао је да у једној посланици о Тимотеју апостол Павле каже „Исус је дошао да грешнике спасе од којих сам први ја“, чиме нас учи да Он који је био чудотворац, васкрсавао мртве, тврди да је највећи грешник на земљи.
Тиме нас је поучио како треба да приступамо Богу, посебно се то каже у молитвама пред причешће. ‘Вјерујем, Господе, и исповиједам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свијет да грешнике спасеш, од којих сам први ја’. Драга браћо и сестре, немојмо имати лицемјерну вјеру, јер морамо оно што говоримо да тако и мислимо и осјећамо. Немојмо да имамо унутрашње шизофрено биће – да једно мислимо, друго радимо, треће причамо, него трудимо се да имамо јединство ума, срца и воље. Односно, оно што говоримо да тако заиста и осјећамо. Са таквим осјећањем да сам ја грешник највећи на свијету треба да приступамо и светој чаши. Врло је важно да имамо покајни дух и да заиста сматрамо да смо ми највећи грешници на овом свијету, да не осуђујемо свог ближњега, него да носимо крст једни других и да помажемо једни другима. Ако видимо да наш брат нешто лоше ради треба да се помолимо за њега, а не да га осудимо, знајући да је Господ и нама опростио и много теже гријехе“, рекао је владика Кирило.
Бесједу је епископ Кирило завршио ријечима да је потребно да имамо духовне очи које се развијају само напредовањем у вјери, као и да не постоји никаква вјештачка интелигенција, интернет или телевизија који нас могу повезати са Богом. ”Само вјера је наша конекција са нетварним, нествореним енергијама божанства. То је спасоносно”, рекао је.
