Преподобни Пајсије Светогорац: Грех мучи човека
Очишћење срца
– Старче, да ли Христос може да се смести у срце сваког човека?
– Христос може да се смести, али људи не могу да сместе Њега у себе, јер се не труде да се исправе. Да би се Христос уселио у нас, срце треба да нам буде чисто. Срце чисто саздај у мени, Боже…
– Старче, зашто дивље звери нису дирале светитеље?
– Када се људи припитоме, припитоме се и дивље животиње, које онда признају човека за свог господара. У Рају, пре Адамовог и Евиног пада у грех, дивље звери су их са побожношћу лизале, а после њиховог пада почеле су да насрћу на њих да би их растргле. Када се човек врати у стање у коме се налазио пре пада у грех, животиње га поново признају за господара. Али данас можеш да видиш људе који су гори од дивљих звери, гори и од самих змија. Злоупотребљавају незаштићену децу, узимају им новац, а када се нађу у незгодној ситуацији сваљују на њих сву кривицу, зову полицију, затварају их и у психијатријске болнице. Зато и ја читам 147. псалам – који је читао свети Арсеније Кападокијски да би се укротиле дивље звери и да не наносе људима зло – али за укроћење људи, и да не чине зло другим људима и животињама.
– Старче, како се човек враћа у стање у коме су се људи налазили пре пада у грех?
– Треба да очисти срце, да стекне душевну чистоту, односно искреност, честитост, несебичност, смирење, доброту, незлобивост, дух самопожртвовања. На тај начин човек се срођује са Богом, и у њему тада почива благодат Божија. Ако неко има телесну чистоту, али не и душевну, у њему не почива Бог, јер у таквом човеку живи лукавство, гордост, злоба… Читав његов живот тада је једна велика обмана. Своју борбу отпочните од труда у стицању душевне чистоте.
– Старче, да ли једна рђава навика може одједном да се сасече?
– Као прво, човек треба да схвати да му та навика штети, а затим да пожели да се против ње бори не би ли је се ослободио. Да би се рђава навика одједном сасекла, треба имати јаку силу воље. Као што конопац мало-помало прави танак урез на ивици бунара па више не “бежи”, тако и свака навика мало-помало удубљује у срцу жљеб, из ког касније она тешко излази. Треба да будемо веома пажљиви да не стекнемо рђаве навике, јер касније је потребно много смирења и воље да бисмо успели да их се ослободимо. Отац Тихон знао је да каже: “Дете моје, добра навика то ти је врлина, а рђава навика – страст.”
Било како било, уверио сам се да је у егоизму, себељубљу и самовољи узрок ако се човек бори, па се и поред тога непрестано спотиче и никако не мења на боље. Недостаје му смирење и љубав, и то је препрека за Божије деловање. Сам човек не помаже Богу, да би после Бог њему помогао. Ако, на пример, Бог некоме помогне да победи једну страст, он ће то приписати себи, погордиће се, јер ће мислити да је победио ту страст сам, без Божије помоћи.
Избављење од таме греха
– Старче, да ли је тежак грех ако човек упрља Свето крштење?
– Зависи од тога колико га је упрљао. Неко га упрља много, а неко – мало; неко направи једну флеку, а неко две…
– А да ли велики греси прљају крштење?
– Па, разуме се, смртни греси прљају Свето крштење, и тада се божанска благодат удаљује од човека. У ствари, она га не напушта потпуно, као што га не напушта потпуно ни његов Анђео Чувар. Сећате се шта је идолском жрецу рекао ђаво за монаха који је хтео да се ожени његовом ћерком? “Не жури с тим. Тај монах је оставио Бога, али Бог њега није оставио.”
– Старче, може ли неко да живи у тами греха а да тога није свестан?
– Не, човек је свега тога свестан, али је равнодушан. Да би неко пришао светлости Христовој, треба да зажели да изађе из таме греха. Узмимо за пример неког човека који се грешком затворио у један мрачан подрум. Приметивши један зрачак светлости како улази кроз неку пукотину, он гледа како да дође до њега. Мало-помало отвара пукотину не би ли пронашао врата и изашао напоље. Исто тако и од тренутка када човек осети “добро” као потребу своје душе, па се у њега усели онај “немир по Богу”, он ће се потрудити да изађе из таме греха. Ако каже: “То што ја радим није у реду, нисам на правом путу”, смирава се, па долази благодат Божија, а он надаље живи како треба. Али, ако се у њега не усели “немир по Богу”, тешко да ће се исправити. На пример, нашавши се у затвореном простору, неко се осећа лоше. Кажеш му: “Устани, отвори врата и изађи да удахнеш мало ваздуха, не би ли дошао к себи”, а он ти на то узврати: “Не могу да изађем напоље. Али зашто сам затворен између четири зида и не могу да дишем? И зашто овде нема свежег ваздуха? И зашто мене Бог држи овде, а друге – напољу?” Еее, зар се може помоћи таквом човеку? Знате ли колико се људи мучи само зато што не слушају оне који могу духовно да им помогну?
Човек грехом претвара земаљски Рај у земаљски пакао. Уколико се његова душа испрља смртним гресима, он преживљава демонско стање; бреца се, мучи се, нема мира. Насупрот томе, човек који је близу Бога стреми својим умом божанском смислу и увек има добре помисли; осећа мир, и још на земљи живи као у Рају. Он се по нечему разликује од човека који је удаљен од Бога, што је приметно и за друге. Ето, то и јесте та божанска благодат која одаје човека, чак и када се он крије.
Греси по произвољењу
Будимо веома обазриви према гресима по произвољењу, јер је управо наше произвољење оно на шта Бог гледа. Греси које чинимо из непажње нису толико тешки. Има грехова који јесу греси, али за њих као да постоји неко оправдање.
Осим тога, када нехотице погрешимо, Бог тако устројава ствари да се наша грешка искористи за неко добро. То не значи да треба да грешимо како би дошло до нечег доброг, већ да ако нехотице погрешимо, Бог то користи да произађе добро. А када са знањем учинимо неки грех па се после покајемо, молимо се да због последица нашег греха не настане неко зло.
– Старче, а како се спасао онај монах који се спомиње у Евергетиносу, а који је сваког дана током десет година падао у један те исти грех, али се сваког дана и кајао?
– Он је, на неки начин, био савладан, поробљен грехом. Није имао лоше настројење, а није имао никога да му помогне, гурнут је у зло. Због тога је и имао права на божанску помоћ. Борио се, страдао, искрено се кајао, и Бог га је на крају спасао. А ево како: неко може да има добро настројење, али ако му у детињству нико не помогне, па га зло повуче, касније врло тешко устаје. Човек покушава да устане, поново пада, поново устаје… бори се. Таквога Бог неће оставити. Тај сироти човек улаже мали труд и тражи божанску благодат; он не греши намерно. На пример, неко пође на пут, немајући притом намеру да погреши, али на путу му се догоди неко искушење и он падне у грех. Он се каје и улаже напор да се ослободи греха. Међутим, замка му је поново постављена и он – иако нема намеру да поново учини зло – опет пада, опет се каје. Таквом човеку може се “прогледати кроз прсте”, јер он није хтео да учини ништа лоше. Зло га је повукло, али се после покајао. А они који говоре: “Да бих успео у овоме, треба да учиним ту-и-ту неправду; а да бих успео у ономе, треба да се послужим тим-и-тим лукавством”, греше намерно и потпуно свесно. Они праве нацрт греха и заједно са ђаволом планирају који ће грех да учине. То је веома велико зло, јер је грех учињен с предумишљајем. Није да човек падне у неко искушење, већ он полази од тога да учини нешто лоше заједно са ђаволом. Један такав човек никада нема божанску помоћ, јер на њу нема права, и на крају умире без покајања.
Али и они људи који кажу да ће се покајати када остаре, како могу да буду сигурни да ће стићи да се покају и да их неће задесити изненадна смрт? Неки предузимач је говорио: “Када остарим отићи ћу у Јерусалим, окупаћу се у Јордану и тако ћу да изгладим све своје грехе”, настављајући притом да живи у греху. На крају, када више није имао снаге да греши – ходао је већ на једвите јаде – одлучи да крене. Рече он тако једном свом раднику: “Мајсторе, одлучио сам да идем у Јерусалим и да се окупам у Јордану.” А овај му на то одговори: “Е, мој газда! Ако си чист – отићи ћеш, ако ли ниси – нећеш, остаћеш на путу!” Како је рекао, тако је и било! Умро је чим је стигао у Атину да би извадио документа! Неки људи су узели сав његов новац, њега пребацили у погребно предузеће, а одатле га у мртвачком ковчегу послали назад – у његов град.
Чинимо добро из љубави према Христу
– Старче, уплашим се када помислим на тешка времена која нас очекују.
– Чега се бојиш? Можда да не завршиш у паклу и да се тамо мучиш заједно са ђаволом? Разумео бих када би говорила: “Помози ми, Христе мој, да стигнем у Рај, да Ти не бих нанела бол; јер би Теби, после свега што си учинио за мене, било веома тешко кад бих ја била у паклу.” Али да желиш да стигнеш у Рај само да би теби било што боље, у томе ревности по Богу – нема. Не кажем да треба да почнемо да живимо недисциплиновано, без икаквог реда, и да допаднемо пакла, али често се у нама јавља својеврсно користољубље: “Чинићу добро, да не бих био лишен Раја.” А да у нама постоји ревност по Богу, мислили бисмо овако: “Толико ће јадних људи, који ни у овоме животу нису осетили ни мало истинске радости доспети у пакао, а ја да мислим на себе?” Искрено вам кажем – мене не занима где ћу да будем у Рају или у паклу. Уопште не мислим о томе! Није ствар у томе да желим да сам удаљен од Христа, па ме због тога не занима да ли ћу бити у Рају. Једноставно, мој циљ није да чиним добро ради тога да бих стигао у Рај. Говорим: “И да ме одбациш, Христе мој, бићу Ти благодаран, јер ја Раја нисам достојан.”
Наш живот постао је тежак и без радости, јер је одважности и приљежности све мање. Чак и људи који се труде да живе духовно размишљају трговачки. Долазе дотле да живе животом назови-духовним.
Гледају да уживају колико год желе, само да то не пређе границу греха. Рачунају: “Да ли је ово грех? Не, још увек није. Значи, могу у томе да уживам!” Када је у питању, на пример, пост, рећи ће: “Сутра је петак. Е, значи – ноћас могу да једем месо до пет до дванаест. Дај овамо да једем. Али после поноћи то не иде; други је дан. Онда је то грех.” Односно, они неће да буду лишени Раја, али неће ни да се лише задовољстава у овом животу. Односе се и према греху и према паклу – трговачки. А да размишљају приљежно, рекли би: “Христос се распео и толико тога претрпео ради мене, па како ја да Га раним неким грешним делом? Не желим да стигнем у пакао, ни због чега другог него што не могу да поднесем да својим пребивањем у паклу Христу наносим бол.”
Немојмо да чинимо добро из рачуна, да бисмо добили плату, већ почнимо да се боримо из љубави према Христу. Потрудимо се да све што чинимо буде чисто, учињено Христа ради. Припазимо да у нашим поступцима не буде нечег људског – себељубља, себичности и томе сличног. Имајмо на уму мисао да нас Христос посматра, прати, и потрудимо се да Га не жалостимо. У супротном, и наша вера и наша љубав биће искрзане.
И ако испитамо оно што чинимо у духовном животу: подвиг, пост, бдење… видећемо да све то помаже и нашем добром телесном здрављу. Неко се подвизава спавајући на тврдом кревету? И лекари саветују: “Спавајте на тврдом душеку, јер спавање на меком није здраво.” Неко ради метаније? Други раде гимнастику да би ојачали мишиће. Неко мало спава? Много спавања раслабљује човека. Не каже ли се: “Овај је поспан, а онај – будан?” Дакле, духовно делање којим се човек бави помаже и његовом телесном здрављу. Осим тога, уздржање много помаже човеку. Видиш, и људи који се баве истраживачким радом или нечим сличним, труде се да живе целомудрено, како не би били ошамућени и да би сачували бистрину ума. Разуме се, ми монаси се не уздржавамо са тим циљем, али између осталих плодова нашег духовног делања, појављује се и овај коме стреме људи светског настројења. Ми деламо духовно дело, па тако поред духовног здравља стичемо и телесно.
Искушења у нашем животу
Бог попушта искушења сразмерно нашем духовном стању. Некада Он допушта да погрешимо, на пример да пројавимо неку малу непажњу, како бисмо други пут били пажљивији и тако избегли, или боље рећи – предупредили неко веће зло које би нам ђаво нанео. Некада Он пушта ђавола да нас искушава како би нас испитао. Односно, положимо испит, и тако нам ђаво уместо зла чини добро. Сетите се старца Филарета који је говорио: “Чедо, Бог ме је оставио! Данас ми није послао ниједно искушење!” Желео је да се сваког дана бори са искушењима, како би добио од Христа победни венац.
Неко снажан попут старца Филарета не бежи од искушења, већ моли Христа: “Христе мој, пошаљи ми искушења и дај ми снаге да се борим.” А слаб човек рећи ће: “Христе мој, не допусти да паднем у искушење.”Не уведи нас у искушење… Али ми често у неком искушењу умемо да кажемо: “Е па, и ја сам човек! Не могу више да издржим”, а требало би рећи: “Ја нисам човек; ја сам отпадак од човека. Боже мој, помози ми да постанем човек.” Не кажем да треба да тражимо искушења, али када она сама дођу, треба да их дочекамо са истрајношћу и молитвом.
У време сваке духовне зиме са трпљењем и надом чекајмо духовно пролеће. Велика искушења обично су муњевита, и ако их у том тренутку када наступе избегнемо, она пролећу; пукови демона пролазе даље, а ми се спасавамо. Када се човек сједини са Богом, он више нема искушења. Може ли ђаво да учини неко зло Анђелу? Не, приближи ли му се – ђаво гори.
Духовни живот је веома једноставан и лак. Ми га чинимо тешким, јер се не боримо како треба. Уз мало труда, и много смирења и поверења у Бога, човек може брзо да напредује. Јер тамо где је смирење, за ђавола нема места. А тамо где нема ђавола, нема ни искушења.
– Старче, може ли човек да падне у неки грех по Божијем допуштењу?
– Не, грубо је рећи да Бог допушта да грешимо. Бог никада не допушта да паднемо у грех. Ми смо ти који то допуштамо дајући поводе ђаволу, па он долази и искушава нас. Када се, на пример, погордим, одгоним од себе благодат Божију, напушта ме мој Анђео Чувар, долази један други “анђео”… ђаво, и разбија ми нос. То је моје лично допуштење, а не Божије.
– Старче, а да ли је исправно када говорећи о неком свом паду кажемо: “Ђаво ме је спотакао.”
– Често и сам чујем како неки људи криве ђавола зато што страдају, а у ствари, сами су криви јер се нису поставили исправно према ономе што им се дешава. Осим тога, ђаво је ипак – ђаво. Да неће можда да нас спречи да чинимо зло? Он само ради свој посао. Не сваљујмо све на њега. Неки послушник који је живео са својим Старцем у келији, остао је једном приликом накратко сам. Узео је јаје, ставио га на алку кључа – а кључ је био велики, какви су некад кључеви били – па је испод јајета запалио свећу како би га испекао! Наједанпут уђе Старац, угледа послушника, па рече: “Шта ти то радиш?” А послушник ће на то: “Ето, Старче, ђаво ме је наговорио да испечем јаје.” У том се зачу један страшан глас: “Тај рецепт ни мени није био познат. Од њега сам га научио!” Ђаво некада спава, а ми га сами изазивамо.
Грешници имају обилан материјал за смирење
Људи који су живели грешним животом, а онда су се покајали и почели да се труде да живе духовно, треба са радошћу да прихватају понижења и жалости које их сналазе, јер њима исплаћују пређашње дугове. Видимо да су и преподобну Марију Египћанку која је некада живела у греху, пошто се покајала и променила начин живота, мучиле светске жеље. Али она се много борила како би их одагнала. Ђаво јој је говорио: “Шта можеш да изгубиш ако бациш један поглед на Александрију? Не кажем да идеш тамо да лумпујеш; само да је малчице погледаш издалека…” а она – на ту страну ни да погледа. Какво покајање! Неки други преподобни Оци и Матере који никада нису живели светским животом, нису имали борбу. А преподобна Марија која је некада живела у духу овога света, имала је и борбу. То страдање је каутеризација греховних рана. Тако и једни и други на крају стижу до истог стања.
– Старче, да ли у таквим случајевима какав је случај преподобне Марије Египћанке уопште нема божанске утехе?
– Како да је нема? И те како је има! Преподобна Марија је достигла до таквих духовних висина, да је молећи се лебдела лакат од земље.
Разуме се да велики грешници који спознају себе, имају и много материјала за смирење. Сваки пад је, наравно – пад, али је уједно и материјал за смирење и молитву. Греси су попут ђубрива које употребљавамо за биљке, само ако их искористимо за смирење. Зашто не искористити тај материјал за ђубрење њива наших душа, како би оне постале плодне и донеле род? Неко ко је учинио велике грехе, па осети колика је његова кривица и каже: “Не би требало ни главу да подигнем и на човека да погледам”, много се смирава и због тога стиче обиље благодати. Он чврсто корача стазом спасења и може да достигне велике духовне мере. А опет, човек који није учинио неке велике грехе, ако се не поставља исправно и не говори: “Бог ме је сачувао од многих опасности, а ја сам толико неблагодаран! Ја сам грешнији од највећег грешника”, духовно заостаје за грешником који се смирава.
Сетите се, примера ради, цариника и фарисеја. Фарисеј је творио дела, али је у себи гајио и гордост. Цариник је имао грехе, али их је и признавао, скрушавао се, смиравао – а то и јесте оно главно што Христос тражи од човека. Зато се цариник на лак начин спасао. Виделе сте како је фарисеј изображен на једној икони! Показује прстом на цариника: “Нисам као он!” Сироти цариник, сакрио се иза стуба; нема образа ни да погледа око себе. А фарисеј показује Христу где се налази цариник! Јесте ли обратиле пажњу на то? Зар Христос није знао где је цариник? Па иако је фарисеј испуњавао спољашње прописе понашања, све то му је било узалуд. Ето шта чини гордост! Грешник који нема смирења, има грехе цариника а гордост фарисеја. Има двоструке… “дарове”! Као што би се у Епиру рекло: “Ем прљав, ем шугав.”
Колико можете трудите се да се очистите од духовних отрова – страсти, како бисте стекле духовно здравље.
