139 година од када је Васељенска патријаршија признала аутокефалност Румунске православне цркве навршило се 25. априла 2024.г., што је представљало веома значајан тренутак за Цркву и румунску државу, која је изборила независност од Отоманског царства (1877).
„У суштини, аутокефалност је признање духовне зрелости и административне и пастирске слободе Православне цркве у земљи која је постала независна држава“, објаснио је патријарх Румуније 2015. године.
Проглашење је интензивно припремано изнутра и споља, уз учешће румунских дипломата и државника.
Наиме, кнез Александру Јоан Куза је већ 1864. године објавио указ у коме се наводи да „Румунска православна црква јесте и остаје независна од било које стране црквене власти, у свим питањима организације и дисциплине“ и да „Општецрквени сабор Румунске цркве чува догматске јединство свете вере православне са Великом Црквом Истока, по договору са Васељенском црквом у Цариграду“.
Томос о аутокефалности који је васељенски патријарх Јоаким IV уручио првојерарху митрополиту Калинику Миклескуу признао је Цркву Краљевине Румуније као „независну и аутокефалну, којом самостално управља сопствени Свети синод, и да за председника има Високопреосвећеног и Високопреподобног митрополита угарско-влашког и егзарха Румуније, по праву наслеђивања, не признајући у својој унутрашњој управи никакву другу црквену власт, до само на челу једне, свете, саборне и апостолске Цркве православне Спаситеља Богочовека, који је једини темељ и камен темељац и први и врховни и Вечни првосвештеник и Архипастир“.
Васељенски патријарх је својом енцикликом саопштио свима сестринским православним Црквама признање аутокефалности Румунске православне цркве.
Године 2015, на 130-годишњицу аутокефалности Румунске православне цркве, Његово Блаженство патријарх Данило је рекао: „Иако су се догађаји које обележавамо збили у 19. и 20. веку, мора се истаћи да је од средњег века румунско Православље постало велики поборник Православља у свим источним земљама које су окупирале Османлије, у условима када су патријаршије православног Истока и балканских земаља, као и сама Васељенска патријаршија, имале великих тешкоћа да се организују и живе на простору Османлија.”
„Чувајући и негујући врлине свог апостолског порекла, асимилујући и утичући на румунску етничку специфичност, румунско Православље се историјски испољавало сопственим идентитетом, чувајући догматско, литургијско и канонско јединство у заједници са васељенским православљем. И аутокефалност Румунске православне цркве 1885. и њено уздизање у ранг Патријаршије 1925. године били су плод блиске сарадње Цркве и државе, посебно на дипломатском нивоу.“
Румунска православна црква припрема у 2025. години многе догађаје поводом прославе 140-годишњице аутокефалности и 100-годишњице уздизања у ранг Патријаршије.
Најглавнији догађај биће прибројавање сабору светих неколико лица из 20.-21. века: благочестивих људи, свештеника и исповедника из комунистичких затвора.
За наш портал превод са енглеског приредио
протођакон Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Вasilica.ro
