Григорије С. Дебољски: Богослужење у светој Четрдесетници
Сједињујући са телесним и духовни пост, древни хришћани су свакодневно током Четрдесетнице долазили у храм на молитву, слушајући речи Божије и пастирске поуке. Свети Атанасије Велики, архиеп. александријски, у своме апологетском слову имп. Констанцију, казује о сабрањима хришћана IV века на богослужење у време Четрдесетнице: “Веруј ми, господару – а кунем ти се у то самом истином, да је у време молитвених сабрања током Четрдесетнице, услед скученог простора за многи окупљени народ у храму, било тако тесно, да су многу децу однели из храма својим кућама, као и многе младе жене и веома много стараца и одојчади, који су падали у несвест, али по милости Божијој нико од њих није умро”. Св. Златоусти је на богослужењу у Четрдесетници овако беседио народу: “Овај пост нам дарује велику утеху; сама чињеница да се свакодневно састајемо у храму и наслађујемо слушањем речи божанственог Писма, да се сусрећемо, да тугујемо заједно, молимо се, примамо благослов – односи од нас већу половину туге”. Међутим, није довољно само једном дневно отићи у храм, постојано слушати Божију реч и постити сву Четрдесетницу. Не будемо ли савладали страсти и зло који се у нама зачињу, онда и ако будемо свакодневно одлазили у храм на молитву да слушамо поуку, и ако постимо, какво ћемо оправдање имати? Саветујући хришћанима да се свакодневно окупљају у храм ради слушања речи Божије, бл. Августин још каже да “они читају Свето писмо и сами, у својим домовима, да би се тако, као што хранимо тело и наша душа оживотворавала Божијом речи и да би се човек потпуно, душом и телом, ситио светом и спасоносном трпезом. Ако хранимо једино тело, значи да само слушкињу ситимо, а госпођа да гладује. Дакле, дужни сте усрдно да читате и слушате божанствено Писмо како бисте могли и у кући и на сваком другом месту да га препричавате другима ради њиховог назидавања и да би тако реч Божију непрестано размишљањем усвајали и упијали у себе из ње корисни сок, тј. духовни доживљај, како за себе тако и за друге, уз Божију помоћ”
Пошто дани Великог поста имају првенство у односу на друге постове, они за нас јесу дани скрушености због грехова и потребе окајавања; због тога је Црква у време овога поста и самим богослужењем руководила своје вернике ка спасоносној скрушености, избегавајући било какву свечаност и весеље у то време. Богослужење током Великог поста, будући нам се налаже скрушеност због грехова, по уставу Цркве треба почињати нарочитим молитвама “које свештеник својим верницима у први понедељак Великог поста, или у неки други дан прве седмице поста, чита у храму”. У овим молитвама Црква узглашава: “Боже, који си ове свете дане поста предсказао преко закона, пророка и евангелиста, удостоји све нас да у чистоти проведемо ово време поста, да сачувамо непоколебиву веру и да држимо твоје заповести у све дане живота свога”.
Вероватно се због ове молитве први дан свете Четрдесетнице назива чистим понедељком.
Богослужење у св. Четрдесетници има веома много својих обредних карактеристика и особености којима Црква онемогућава распламсавање наших страсти, уклањајући из нашег тела и наше савести све оно што нас саблажњава, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због грехова.
Пошто је молитвени подвиг великопосног бдења много напорнији од онога у друго време, то је у Црквеном уставу у време великопосног богослужења ово заповеђено за иноке: “Од сада нека искусни монах на време буди сву братију, током целе св.Четрдесетнице: опходећи се кротко и са разумевањем према онима који се успавају, подстичући их на пажњу”.
Позив на великопосно богослужење много је лаганији и осећајнији него иначе; сам број звоњења је одређен уставом црквеним, већ према прилици. Тако на почетку читања трећег часа ” кандиложигатељ, узевши благослов од старешине и учинивши поклон, излази те удара у кампан (звоно) три пута; пред шестим часом шест пута, на почетку деветог часа изашавши девет пута удара, а пред великим повечеријем удара у било дванаест пута”. У обичне дане Великог поста, осим Литургије пређеосвећених дарова, црквена благовест се свагда објављује звоњењем у једно звоно – средње или свакидашње. Може се приметити да овакво једнолично и тромо црквено звоњење подстиче у нашој души, преданој страстима, смушеност, невољно је подсећајући на звук последње трубе и на вечност.
Заповедајући нам да у Божији храм свагда долазимо са страхопоштовањем Црква настоји да у нама узвиси ова свештена осећања, нарочито у данима свете и велике Четрдесетнице. Црква у томе смислу прописује да сваки хришћанин, нарочито свештена и духовна лица, приликом уласка у храм и изласка из њега, учине три поклона пред царским вратима. “Приликом доласка у храм на молитву нека сваки од нас пре богослужења, окренут према царским дверима, начини три поклона говорећи у себи овако: Боже, очисти ме грешног и помилуј ме; исто овако и при излазку из храма. Овако чинимо сваког дана (сем суботе и недеље) целивајући свете иконе”, и даље.
Још већу пажњу и побожност, смиреност и молитвену трезвеност духа Црква захтева од хришћана током богослужења у храму Господњем. “Нико нека не шапуће или се накашљава, већ нека добро слуша оно што чтец чита; руке нека су скрштене на прсима, глава погнута, очи упрте у под, а очи душе нека су управљене на исток молећи се за грехе и мислећи на смрт, на будућу муку и живот вечни”. Мада се ова заповест и правило првенствено односи на слушање читања шестопсалмија, ипак је овакав дух дужан да се испољи све време током нашег боравка у храму, од почетка до свршетка сваког богослужења. Овоме треба придодати да се благочестивим одшелницима заповеда ћутање, забрањује се шапат и разговор чак и време враћања из храма у своје келије, или док одлазе на извршавање било којих општежитељних дужности. “После отпуста и изласка из храма ходајмо смирено до својих келија, а исто тако и до храма; међусобно не разговарајмо ни у манастиру, нити у ходу до манастира; ово нам забрањују свети оци” . Било би веома добро ако нико од хришћана не би себе издвојио од ове праксе и мудрог правила које омекшава душе наше да бисмо – колико је могуће – што дубље ушли у саме себе и побудили искрена покајна осећања. Уместо бесмислених речи и празних шала, Црква заповеда постојано занимање читањем или слушањем душеспасавајућих књига и речи, појањем Давидових псалама и понављањем црквених молитава. У томе смислу она и налаже одшелницима правило да после јутрења и првог часа и даље остану у црквеној припрати и да слушају богомудре спаситељне поуке преп. Теодора Студита”. После отпуста и првог часа одлазимо у припрату – каже правило Устава -и тамо се говоре обичне молитве (тј. врши се литија), и читају се поуке за оглашене, преп. оца нашег Теодора Студита, читају их непрестано сваке среде и петка током св. Четрдесетнице – настојатељ или еклисијарх – тек после тога се даје коначан отпуст. После Великог повечерија, не само одшелници, него и сваки хришћанин, одлазећи из храма у свој дом, дужан је мислима да се веже за Бога, непрестано понављајући у себи, усрдно и дирљиво, прашталну црквену молитву: “опрости онима који нас мрзе, човекољубиви Господе”! Одлазећи у своје келије – заповеда Устав – понављајмо ову молитву коју сваки човек изговара: који нас мрзе и вређају. Овај чин бива током целе св. Четрдесетнице на повечерију. Уколико нам и поред присуствовања богослужењима и вршења обавезних, редовних, животних послова још увек остане слободног времена, по црквеном упутству и заповести, не само у храму него и у домовима својим, у том случају треба да читамо псалтир; као пример, наводе нам се палестински одшелници: “Примисмо из Палестине да сваки од нас и у својим келијама поје псалтир; они који могу нека га прочитавају даноноћно, а неки могу три пута током седмице, а други, пак, два пута седмично”. Старајући се за спасење душа наших, св. Црква свим мерама и правилима жели да нас доведе у стање у коме ће наша душа, бар једном у години, потпуно бити удубљена у себе, да би се тако винула у висину, Богу и Спаситељу нашем.
Црква, која нас поучава да у храму Господњем стојимо побожно, од најранијих времена заповеда да током Великог поста ток богослужења пропратимо коленоприклоњењем. Тертулијан (око 190. г.) пише: “У време поста и богослужбеног бдења ми се не молимо другачије сем клечањем, својски настојећи да искажемо своју смиреност: у тим тренуцима не само да се молимо, него још и више, просимо одпуштење наших грехова, вршећи тако дело покајања”.
Молитвене поклоне у време Великог поста Црква дели на велике и на мале: велики поклон бива до земље – “тако да се главом додирне земља”; лагани или мали поклон врши се у појасу -“колико човек може, стојећи право и не савијајући колена што ниже главу приклонити земљи”. Број поклона у току дана и ноћи које вршимо у храму јесте 300, осим полуноћнице. Највећи број поклона везан је за молитву св. Јефрема Сиријског: “Господе и Владико живота мога…”. Ову кратку, али веома садржајну молитву Црква је одавно усвојила посебном одредбом, утврдивши тако и начин њезиног произношења и начин вршења поклона уз њу. “Не тек тако, или како се коме прохте – истиче Устав у вези поклона и ове молитве -осмислише свети Оци и Цркви предадоше устав: него разум (тј. дубоки смисао) који се налази у светим поклонима и молитви”. -И продужава: “Од најстаријих написаних светих књига и од зналаца који ово искусише (који по овом питању имају опит) испитасмо какав је смисао великим поклонима и који смисао имају радње које вршимо док читамо молитву светог Јефрема”. – Да би се предупредио и онемогућио жамор, па и само гордељиво метанисање који могу да се испоље приликом вршења истих, нарочито када је много верника у храму, црквено правило налаже да се ова молитва произноси што срчаније и смерније, побожно, без журбе, саображавајући своје покрете радњи свештенослужитеља. “Када се приближи време светих и великих поклона, сваки од нас нека стоји у миру, опуштених руку, уперивши духовне очи и своја осећања према Богу, предајући се и духом и телом Богу, а уколико постоји дар суза, нека сузама, побожно и са страхом Божијим одпочне први део молитве: “Господе и Владико живота мога…”, и остало. После читања првог дела молитве, начини се један велики поклон. После поклона, подигнувши се од земље стајемо у првобитни положај и са пређашњим осећањем скрушености и страха Божијег произносимо други део молитве: “Дух, пак, целомудрија…”, и остало – те опет велики поклон. На исти начин савршава се и трећи део молитве: “Да, Господе Царе,…”, после чега чинимо трећи велики поклон. Чинећи после тога дванаест малих поклона (а на крају опет један велики) треба прво да изговоримо кратку молитву: ” Боже, очисти ме грешног и помилуј ме”, а потом да се поклонимо, све заједно вршећи у побожној тишини, пристојно и складно. Устав никоме не дозвољава да одступи од прописаног поредка молитве и поклона Господу и Владици нашег живота. “Због тога, ако неко од вас заиста жели да очува и практикује отачка предања и да у св. Цркви чинообразно савршава молитву и поклоне, ако је настојатељ, нека не одступа од правила; ако је прибројан Цркви или је обичан човек, нека пази да тамо, где је написано: “велики поклон”, чини велики поклон, без журбе, после изговорене свете молитве, са страхом Божијим; а тамо где просто пише: “поклон”, нека чини само поклон, али опет не заједно са молитвом, него прво молитва, а по молитви поклон”.
Чињеница да Црква овако подробно и у детаље улази у разматрање чина вршења молитве и поклона није без разлога и циља, јер разноликим клањањем, без знања како се треба молити и вршити поклоне, или савршавањем, пак, истих накарадно, несвесно се нарушава побожност и скрушеност и не само да се губи корист за душу него се чини и тешки грех. Јер, Устав изобличава – оне који се не моле на прави начин, који се не клањају по предању Цркве, већ по навици – “онако какав је ко по природи својој. Који се много сагиба или се без потребе клања, крсти и приклања главу, мисли да тако испуњава начин вршења, од отаца предатих нам поклона. Сујетни су то поклони”! Ради подстицања страхопоштовања код људи, у вези са онима који не желе да науче правило или да слушају, Устав благонаклоно указује на одредбу Седмог васељенског сабора која се свечано узглашава у недељу Православља, а којом се предају анатеми сви нарушитељи отачких предања.
У велике поклоне убраја се падање ничице и коленоприклањање, тј. клечање на коленима. Ничице падамо на крају Великог повечерија или после читања последње молитве на вечерњи.”Треба знати -каже црквено правило – да строжији устави и обичаји заповедају да се после “и дај нам, Владико” сви на земљу приклањамо и тако остајемо све док свештеник не прочита гласно целу молитву: “Владико многомилостиви, Господе Исусе Христе Боже наш…”. Ничице падамо и на Литургији пређеосвећених дарова док се врши вход са Светим Даровима. ” Када се преносе Божанствене тајне, сав народ у храму, и појци, нека учине богоприкладан поклон, паднувши ничице Христу Богу који је у Тајнама”. На истој Литургији клечимо на коленима и за време појања Давидових стихова: “Нека се усправи молитва моја као кађење пред Тобом…”, и остало. Богослужења Великог поста, бивају много дужа него богослужења у осталим данима, пошто су ови дани управо одређени да се посветимо Богу. Свакога дана у Великом посту, сем суботе и недеље и празничних дана, служи се велико повечерије. У склопу великопосног богослужења много пута се понавља коленоприклона молитва светог Јефрема Сирина. На великопосним богослужењима цео Псалтир прочитавамо два пута током седмице. Посведневна богослужења свете Четрдесетнице обилују читањима поучних одељака из богослужбених и црквенопоучних књига. Тако, осим Псалтира, паримија, канона и молитава, уставом је указано да се на јутрењима читају два одељка из беседе св. Јефрема Сирина – један после прве катизме, други после друге; два одељка из Лавсаика – први после треће катизме, други после треће песме канона; читања, да ли из Синаксара или из Пролога, врше се после шесте песме, а Студитова оглашења по завршетку првог часа. Одређено је да се на часовима читају три одељка из Лествице св. Јована Лествичник на јутрењима суботе и недеље, указано је да се читају беседе светог Јована Златоустог на Шестоднев.
Због обимног богослужбеног читања, умањено је богослужбено појање; тропари, стихире и друге свештене песме које су одређене за појање, користе се много ређе – садржина им је више догматска и назидава верне, а мање их одушевљава. Чак су и гласовни напеви тако устројени да орасположе дух и срце верујућег, и побуде у њему скрушеност због грехова својих. Поврх тога Црква даје посебне поуке за сваку прилику, а тичу се самог начина појања и читања; где треба гласом тихим и кротким, а где опет пуним и медљеним (отегнуто); шта појати ниским гласом, шта високим, и опет још вишим; – све треба и појати и читати не брзајући, са страхопоштовањем, умилно и складно. Непристојно и непобожно појање Црква назива и сматра безвредним вапајем. “Треба појати богоугодно, и сагласно срцима својим узносити, Владици и Господу свих, славу, као једним устима”.
Сам начин понашања у храму током великог поста, сходно насталом времену покајања, битно се мења. Црквене одежде које свештенослужитељи користе, много су једноставније и скромније него иначе; врло често се користи само Епитрахиљ. Осветлење храма је слабије, кађење тамјаном и отварање царских двери много ређе; црквени обред током Великог поста сведен је на најнижи степен једноставности који, са једне стране, одражава право својство поста, а са друге – живо нам напомиње и снажно символизује јорданску пустињу у којој је наш Господ Искупитељ четрдесет дана постио, дајући својим постом основ светој и великој Четрдесетници.
Као резиме свим обредним карактеристикама Великог поста, Црква каже: “И ово када наступи, примићемо милост Божију овде, а у будућем веку Царство небеско, у Христу Исусу, Господу нашем”.
106 Саобразно жалости која је по Богу, а да би са нама саучествовала у чувању поста, Црква је давно установила да се, осим суботе, недеље и празника Благовести, у овим данима савршава непуна Литургија -пређеосвећених Дарова, како радосно свештенодејство пуне Литургије, после које је у прво време одмах следовала радосна вечера љубави (в. Дела 2:46), не би умањила скрушеност и патњу због грехова и поста, потребних у данима Великог поста. Одредба да се пуна Литургија служи суботом и недељом током Великог поста, од најранијих дана је освећена примером саме Цркве која непрестано, суботом и недељом, приноси Богу бескрвну жртву благодарности – суботом, у спомен стварања света, а у васкрсни дан, у спомен искупљења света запечаћеног васкрсењем Христовим (Дела 2:46). Суботом, током Четрдесетнице, када обично има много причасника Тела и Крви Христове, радујући се заједно са њима, а сагласно овом ванредном и великом торжеству, Црква служи кратку Литургију св. Јована Златоустог, омогућавајући им тако одмор од седмичних напора поста и богослужбеног бдења. Поделивши суботом са причасницима духовну радост и одмор, у васкрсне дане Великог поста, осим Цвети који су у броју дванаест великих празника, Црква служи много дужу Литургију св. Василија Великог, заповедајући нам да и у саме васкрсне дане Четрдесетнице, много више времена проведемо на богослужењу. Због свега овога, од најранијих времена, суботом и недељом, током Четрдесетнице, пост је блажи. На ублажавање поста у овим данима Црква указује већ и својим богослужењем, тј. служењем пуне Литургије, без вечерња. Тако нам од најранијих времена, суботни и васкрсни дани служе као дани одмора од седмичног подвига поста. Свети Златоусти каже: “Света Четрдесетница према нама је премудро устројена. Као што на дугим и заморним путовањима постоје многе гостионице и станице у којима уморни путници могу да предахну и да се одморе од напорног путовања пре но што наставе даље; као што и на мору постоје обале и пристаништа у којима морепловци могу бар на кратко да пристану и одморе се, како би опет наставили дугу пловидбу, тако и у ово наше време св. Четрдесетнице и поста, свима који ступе на путовање Господ дарује ова два дана – суботу и недељу – у седмици, као својеврсну станицу, гостионицу или пристаниште на обали, ради кратког предаха, да бисмо тело бар на кратко одморили од напора, а душу оснажили, тако да после ових дана опет са дужном усрдношћу можемо наставити то спасоносно и прекрасно путешествије”.
Осим, пак, субота, васкрсних дана, празника Благовести, недеље Цветне и других празновања, Устав Цркве током Четрдесетнице одређује – понедељком, уторком и четвртком, изузимајући четвртак пете седмице служење часова, а средом и петком, као данима Господњим, и у четвртак пете седмице – служење непуне Литургије пређеосвећених дарова после које у старини није могла бити практикована обична трпеза љубави. Уосталом, Литургија пређеосвећених дарова, као великопосна Литургија, у случају нужде може по некад да се служи и понедељком и уторком и четвртком Великог поста. Првенствено је, ипак, треба вршити, сходно древном обичају и пракси, средом и петком св. Четрдесетнице пошто су то дани Господњи, саобразно свештеном помену Крста у обојим данима, који се од старине разликују од суботе и од дана васкрсења, и од осталих седмичних дана. Као што се субота и дан васкрсења, сходно свештеном помену везаном за њих, од старине разликују од осталих седмичних дана свагдашњим служењем пуне Литургије у њима, тако се среда и петак у време Четрдесетнице од вајкада, такође по предању, разликују од осталих седмичних дана, тј. од понедељка, уторка и четвртка, вршењем Литургије пређеосвећених дарова. Сједињујући у време Великог поста богослужење часова и Литургије пређеосвећених дарова са вечерњим пјенијем, Црква сагласно древном предању, током Четрдесетнице, заповеда свакодневно чување поста до вечери, и узимање хране једном дневно, осим суботе и недеље. “Цео дан смо провели – пише Златоусти Антиохијцима – без хране, а тек увече смо поставили трпезу, али не као синоћ, него другачију, много скромнију”.
Током Великог поста којим се првенствено окајава греховни пад и наше удаљавање од предназначеног циља живота, а у жељи да нас, пале у грех, приведе ка духовно-благодатном обновљењу и блаженом пакибитију у Исусу Христу, Црква нас свакодневно подсећа на грех читајући на шестом часу речи пророка Исаије, по редоследу у књизи, почев од прве главе, а онима, пак, који се обрате Богу обећава благодатне плодове покајања. На вечерњи, пак, свакодневно произноси паримије из књиге Постања, а у Страсној седмици из књиге Изласка, почињући читањем догађаја о стварању света па све до прве Старозаветне Пасхе која је установљена при изласку Јевреја из Египта, као спомен на избављење из робства египатског, подсећајући све нас овим паримијама да, као што је стварање света савршено Божијом благодаћу, тако ће исто наше освећење и ослобођење робовања греху бити извршено Божијом благодаћу. Читање из књиге Постања на богослужењу у Четрдесетници сачувано је као пракса још од првих времена хришћанства; св. Златоусти је у четвртом веку говорио о овом читању као већ о старој пракси. Паримији из Постања свакодневно се придодаје паримија из књиге Прича која нас упућује да највише од свега љубимо и задобијамо божанску мудрост, због које човек јесте и створен, а која јесте сам Господ Бог. На Литургијама суботом и недељом, Црква у Четрдесетници највећим делом чита евангелије по Марку, које концизношћу свог радосног благовешћа највише одговара данима греховне скрушености.
114 Не вршећи свакодневно божанствену Литургију, Црква је устројила да се помињање уснулих, током Великог поста, врши суботом и у данима мрса, издвајајући тако од дана строгог поста трпезу којом се, по древном обичају, пропраћају помени уснулих. “Ако се деси да наш брат оде Господу током ових светих дана, (тј. у Четрдесетници), средином седмице не бивају трећине његове све до петка увече када се савршава панихида: тако и у суботу Литургија за њега. У наредну суботу бивају деветине, било да се њихов број наврши или не. Четрдесет дана вршити када се испуне њихови дани. Помени за њега почињу од нове (тј. Томине) недеље, све до испуњења четрдесет дана”. Изостављајући, колико је могуће сваку радост током Великог поста и заповедајући да сваки од нас понаособ у то време размишља о својим сагрешењима, Црква је на Лаодикијском Сабору одлучила да у Четрдесетници не прославља дане рођења, тј. престављења мученика, но да се њихов помен врши у суботу или недељу. Поштујући ово правило Сабора, Црква слави спомен св. влм. Теодора Тирона, не у први или неки други дан прве седмице Четрдесетнице, већ у суботу те седмице.
117 Ограничавајући током Великог поста духовне радости у којима се празнују помени светих, Црква се тиме много више бринула, и брине се колико је могуће, да у то време одложи и сва друга празновања, како би у нашим душама појачала осећање срчаног умиљенија и скрушености за грехе. Имајући пред собом овај благочестиви циљ, Црква у време Четрдесетнице не дозвољава венчања, рођендане, позоришне представе, забаве и весеља која, сходно Уставу Цркве, забрањује и грађански закон наш. Њиме су забрањени и јавни концерти током прве и последње седмице Великог поста, а током целе Четрдесетнице забрањују се позоришне представе и спектакли Све ове забаве и весеља неспојиви су са данима Четрдесетнице, јер у нама подстичу мисли и осећања која нису прикладна подвигу поста и кајања; препуштен забавама и орасположен световним весељем, човек је неспособан да угађа Богу и да трпи ради славе Божије. “Познато је – каже Тертулијан – да они који се дуго наслађују весељем скоро увек испољавају необичну невољност и тежину умирања за Исуса Христа. Саме по себи, готово све ствари су добре и одређене су човеку за насладу. Али ко Бога познаје једино посредством материјалног света, а не посредством светилника вере, ко на Њега гледа издалека, а не из близине, тај Га не познаје савршено. Тај не зна на који начин ми треба, по Божијој вољи, да користимо и усмеравамо Његову творевину, а уз то још не зна и намере оног непомирљивог и невидљивог непријатеља који нас наводи да дарове Божије користимо свакако, само не онако како то Бог хоће”.
