Протопрезвитер Николај Афанасијев: Учешће у Трпези Господњој
1. Евхаристија је Трпеза Господња на коју Господ позива све, и која се и савршава ради свију сабраних заједно (на окупу). Бити учесником Евхаристије значи бити удеоник Трпезе Господње, али бити удеоник Трпезе значи “јести и пити” од ње. Другачијег учешћа у Евхаристији не може бити, и другачијег учешћа, почев од прве Евхаристије, коју су савршили Апостоли после Педесетнице, није ни било. To je предање кога се строго држала древна Црква. Овако је било на трпезама Господњим за Његовог земног живота, овако и на јудејским трпезама, почев од свакодневних до оних најсвечанијих. Само су они који јеђаху и пијаху за трпезом били учесници гозби, док они који се нису служили не само што нису били удеоннци, већ нису могли ни да присуствују за трпезом. Тако, дакле, за трпезом су били само учесници, док “посматрача” уопште није било. Ово се толико већ само по себи разумело, да није било никакве потребе да се о томе посебно говори. Тиме се и објашњава чињеница да у равинској литератури не налазимо непосредне податке о овоме. Пошто би чланови друштва или породице сели за трпезу и пошто би се узнело “благодарење” над хлебом, више нико није могао да им се прикључи. Од тог момента трпеза je била затворена: на њој није могло бити никога сем учесника. “А кад оне отидоше да купе, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворнше се врата.” (Мт. 25, 10). Ове детаље из приче о мудрим и лудим девојкама Христос je узео из обичног живота. Наиме, када би гозба отпочела, затварала су се врата просторије где бн она била уготовљена. Обично je на свечаним гозбама обеду претходила, да употребимо данашњи термин, закуска. Најчешће се она служила стојећи, али je, ипак, било случајева да се она послужи и након седања за сто. У тим тренуцима трпеза би још увек била отворена. Христова Тајна Вечера такође je, по јудејском обичају, била затворена. Немамо никаквих доказа да je на њој био присутан неко од житеља дома у коме се Тајна Вечера одржала. Њој су присуствовали само Христос и Апостоли. У томе није било ничег необичног, пошто су се на овај начин уготовљавале све трпезе појединих заједница. Само су позвани могли да се нађу на њима, и само су такви, уколико би стигли на време, пре но што гозба почне, могли да на њој учествују.
2. Овог “предања” о савршењу Евхаристије, које одводи до Самог Господа, Црква се држала од самог почетка. Ако се евхаристијско сабрање отварало “синаксисом”, после проповеди оглашени су напуштали сабрање. На трпези су остајали само верни, који су сви заједно кушали од евхаристијског Хлеба и Вина. У том смислу у древној Цркви евхаристијско сабрање остајало je тајно или затворено. “Нека ђакони стоје код мушких двери, a ипођакони – код женских, како за време узношења нико не би излазио, и како се двери не би отварале, па макар дошао и неко од верних”.
Када би отпочињала Евхарвстија, затварале су се двери просторије у којој се приређивало евхаристијско сабрање. Уочи тог момента изашли би оглашени, да затим више нико не би могао да уђе на сабрање како би учествовао у Евхаристији. Нема сумње да ова пракса води порекло joш из доба првих хришћана, пошто она није могла да се појави после Никејског сабора. А та првобитна пракса вршења Евхаристије представља, са своје стране, наставак традиције приређивања јудејских гозби. На сабрању би остајали само верни, односно људи “достојни” да узму учешћа у трпези Господњој.
Апсолутно не можемо да замислимо да би неко од верних који су дошли да учествују на евхаристијском сабрању одбио да прими евхаристијски Хлеб и Чашу. Већ смо истицали да на евхаристијском сабрању нису сви чланови помесне Цркве могли да свагда узму учешћа. Готово је увек било болесних и заузетих, који су фактички били лишени могућности да се придруже сабрању.
Такође je скоро од самог почетка било својевољно одсутних. Ориген је јетко тужио због тога што свакодневне бриге, па чак и разонода, неке верне одбијају од сабрања[3]. Но без обзира на све, на евхаристијском сабрању није било “присутних” (посматрача). Ако не грешим, до IV века нигде не налазимо ни алузију на то да je неко од учесника евхаристијског сабрања, не примајући евхаристијске Дарове, самог себе искључивао са њега. Немогуће је замислити члана Цркве који би се добровољно одрицао онога ради чега је и постао члан Цркве. Црква, пак, није могла да у својој средини трпи оне који би одбијали да учествују у Трпези Господњој, претпостављајући учествовање простом присуству. Одбити учешће у Трпези Господњој, односно одбити примање Евхаристијских Дарова, било je истоветно одлучењу од Цркве. Ово потоње представљало је одлучење од евхаристијског општења (заједничење). Одлучени не би прелазио у скупину “посматрача”, пошто таквих тада уопште није било. Одлученом, наиме, није допуштано да дође на евхаристијско сабрање: таквима су двери од почетка Евхаристије биле затворене. У свим околностима евхаристијско сабрање остајало је сабрање његових учесника, односно удеоника у Трпези Господњој преко примања Евхаристијских Дарова. Свагда сви и свагда на окупу учесници евхаристијског сабрања удеоничарили су у Трпези Господњој. Такав je био закон живота Цркве, и тај je закон остајао непроменљив током читавог преникејског раздобља, пошто се у њему и кроз њега изражавала суштина Евхаристије.
3. Четврти век унео је велике измене у црквени живот, које су се могле приметити већ крајем III века. Улазак у Цркву огромне масе незнабожачког становништва Римске империје после Константиновог едикта има за последицу пад духовног и моралног нивоа живота хришћана. Мир je носио са собом и своје невоље, као што je то већ показало краће мирно раздобље уочи Диоклетијанових прогона.
Извесно снижавање моралног нивоа хришћана било je повезано са изменама у самим основама црквеног живота. Све се то очитовало и на Евхаристији. Елвирски сабор нашао je за сходно да изда посебан указ у вези са онима који својевољно избегавају да учествују на евхаристијском сабрању. Сабор je донео одлуку о одлучивању оних који у три недељна дана не дођу на евхаристијско сабрање. Већ нам je познато да ова појава није била нова. Новина се састојала у томе да се број одсутних, очигледно, изузетно повећао, при чему до тога долази у доба када готово нестају разлози који су раније изазивали изостајање неких чланова Цркве са евхаристијских сабрања. Недеља је, рецимо, већ за Константинове владе била проглашена за нерадан дан. Немајући више никаквих нарочитих препрека, верни својевољно одбијају да учествују у евхаристијском сабрању.
Највећа новина састојала се у самом доношењу овакве одлуке – потезу апсолутно непотребном у доба прогона. Испоставило се да je неопходно подсети неке чланове Цркве на оно што представља суштину црквеног живота. Црквена власт морала je да узме у обзир настало чињенично стање у црквеном животу и да учини први уступак. Она je допустила могућност својевољног неучествовања верних у евхаристијском сабрању, али je ту могућност ограничила на три недељна дана. Само се по себи разуме да су у овај интервал улазила и евхаристијска сабрања сазивана у неке друге дане осим недеље. А управо број тих сабрања почиње да се повећава. Ово повећање броја евхаристијских сабрања, о чему ћемо још говорити, по први пут почиње да мења основни принцип Евхаристије као сабрања свију на једно исто. Био je то почетак деградације евхаристијског живота, која je за релативно кратко време нашла одраза и у још једној чињеници. На евхаристијском сабрању сада су присутни не само учесници, него и “посматрачи”. У почетку се црквена власт томе одлучно противила, не желећи да чини ма какве уступке. Ко жели да само присуствује евхаристијском сабрању, тај самог себе одлучује од евхаристијског општења, пошто на евхаристијском сабрању не може бити присутних: постоје само верни, одлучени и оглашени.
“Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од причешћивања свете Евхаристије, има да буду одлучеви од Цркве докле год се ве исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију”. Уколико овоме приступимо без некаквих предубеђења, смисао 2. правила Антиохијског сабора биће нам вотпуво јасан. У њему се констатују две аномалије у лвтургијском животу. Прва – да неки чланови Цркве одлазе по завршетку првог дела евхаристијског сабрања (“синаксиса”, који приближно одговара нашој Литургији оглашених). Овај део састојао се од читања Писма и проповеди епископа. На први поглед може се учинити чудним то што се овај одлазак пре почетка Евхаристије још налази на линији древне праксе, будући да он представља израз основног учења о Евхарвствји – да се на њој могу налазити само учесници, а не посматрачи. На овоме се и завршава веза између напуштања сабрања од неких верника, констатованог од стране сабора, са древном евхаристијском праксом. Премда се он налази на линији основног учења о Евхаристији, древна Црква за такав одлазак није знала. Верни који би дошли на први део евхаристијског сабрања остајали би и на Евхаристији, пошто je циљ њиховог доласка било учешће у Евхаристији, а не у сиваксису. По завршетку синаксиса излазили би оглашени, тако да би одлазак верних у овом моменту био истозначан властитој деградацији са свештеног нивоа верних на ниво оглашених. Са почетком “Литургије верних” напуштање сабрања било je принципијелно немогућe. Синаксису je следило “општење (кинонија)” у молитви и причешћивање светом Евхаристијом. Ово двоје било je тесно повезано: заједничење у молитви није могло бити без причешћивања светом Евхаристијом. Онај ко je имао једно, имао je и друго. Због овога, као што знамо, оглашени нису могли да имају општење (заједничење) не само у причешћивању него и у молитвама. Верни који би одбијао да се причешћује није могао да општи (заједничи) са народом у молитви, пошто je молитва на евхаристијском сабрању носила евхаристијски карактер. Уздржавање од евхаристијског учешћа било je знак прибрајања одлученима.
Доносећи уредбу о одлучивању од Цркве оних који не учествују у молитви с верним народом и који се не причешћују, сабор je само извлачио природан закључак из поступања оних о којима je правило говорило, будући да је удаљавање од Цркве удаљавање од учешћа у Евхаристији. Претећи онима који одбацују свету Евхаристију одлучењем од Цркве, сабор je самим тим свечано објавио да учешће у Евхаристији мора да буде крунисано причешћивањем.
Састављач Апостолскнх уредаба, које датирају најраније с краја IV, али, вероватно, из V века, реконструише 2. правило Антиохијског сабора са незнатним изменама. “Све верне који улазе у цркву и слушају Писмо, али не пребивају (παραμένοντας) на молитви и у светом причешћу (до краја), ваља, као непристојне у цркви, одлучивати од црквеног општења (заједнице)”. Истовремено, састављач Апостолских уредаба уноси и одредбу да епископ, презвитер, ђакон или било које свештено лице подлеже одлучењу уколико се не причешћује при савршавању Евхаристије. Овде ћемо приметити да је последње поменуто правило још једно сведочанство у прилог тезе о непостојању “саслуживања” у V веку, пошто описани случај приликом саслуживања не би био могућ. У погледу причешћивања клир и лаици стављени су у Апостолскнм уредбама у исти положај. Враћајући се на 9. правило, истаћи ћемо да се у њему, као и 2. правилу Антиохијског сабора, говори о особама које напуштају храм након читања Писма и о онима који се не причешћују. Без обзира на то, ово ћe правило касније постати упориште за апологију новије праксе. Састављач Апостолских уредаба, говорећи о учешћу у молитви и причешћивању, користи глагол “παραμένω” , што значи пребивати или остајати до краја, желећи тиме да укаже да су верни дужни остајати до краја Евхаристије, како би узели учешћа у молитви и причешћу. За филолога и коментатора правила не може бита никакве сумње у погледу овог значења глагола “παραμένω” са дативом. Била je потребна велика умешност Валсамона, познатог коментатора правила из XII века, како би се дата глагол протумачио у смислу “присуствовати”.
4. Судбина 2. Антиохијског правила и 8. и 9. апостолског правила била је необична. Трулски сабор је, заједно са другим канонским уредбама, признао и Апостолским и Антиохијским правилима општеобавезни значај. Ово ћe потврдити Седми васељенски сабор. Истовремено je Трулски сабор сва правила на њему прихваћена свечано прогласио за непроменљива. Парадокс црквеног живота састоји се у чињеници да се догматизовање правила подударило са почетком њихових фактичких измена. Овим путем кренуо je сам Трулски сабор, изменивши својим 12. правилом апостолску одредбу о брачном животу епископа. Да ли je одредба садржана у 12. правилу Трулског сабора правилна или неправилна с тачке гледишта црквене икономије – то је посебно питање, али, ма колико се сабор трудио да вербално прикрије чињеницу да je извршена измена, његова одредба није представљала ништа друго до нарушавање онога што je он сам прогласио за непроменљиво. Други парадокс састоји се у томе да црквена свест приписује карактер непроменљивости превасходно одлукама које се тичу црквеног устројства, односно онима које по својој суштини не могу да претендују на ту непроменљивост. А што се тиче одредаба које проистичу из природе саме Цркве и које стога реално не подлежу променама, оне постепено губе свој значај. Црквени живот на њихово место поставио је другачију праксу, која их je укидала de facto, премда не и de iure. Тако je било и са горепоменутим правилима. Њих нико није укинуо, али je постепено дошло до укорењивања управо оне праксе која je у тим правилима својевремено осуђена. Познато нам je да су се у XII веку водиле расправе везане за њихово поимање и њихов обавезујући карактер у пракси. Из ових спорова може се закључити да je пракса тога доба била веома блиска нашој садашњој пракси. Дозвољавало се – у овој или оној мери – да верни могу да напуштају Литургију, у сваком случају њен први део, а затим се, у овој или оној мери, допуштало да они који остану на Евхаристији могу да се не причешћују. Тешко је рећи када je отпочела оваква пракса. Судећи према 66. правилу Трулског сабора, у његово доба такве праксе, највероватније, још није било. И док je Зонара сматрао да верни који се не причешћују за време Литургије, чак и уколико то чине, како он наводи, “из страхопоштовања и, рекло би се, смиреноумља”, подлежу одлучењу[8], Валсамон је одлучно заговарао тезу да верне не треба “принуђивати” да се причешћују сваки пут када дођу на Литургију. “Тврдити да смо ми, верни (лаици) и свештенослужитељи који не савршавамо сами Светиње, сваки пут дужни да се причешћујемо Светим Тајнама, те да у противном подлежемо одлучењу, нити је сагласно правилу, нити је могућно”. А што се тиче црквених правила, она, по Валсамоновом мишљењу, говоре само да “они што улазе у цркву” треба да остану до краја Литургије, да би добили антидор. Своје мишљење Валсамон je заснивао на 9. апостолском правилу, у коме je, како је истицао, глагол “παραμένω” значио присуствовати до краја. Истовремено са овим, Валсамон је држао за могућно да верни одлазе с Литургије до почетка Евхаристијског канона. Веома је занимљиво да и Валсамон приповеда о незадовољству обичног света због тога што патријарх напушта Литургију пре њеног завршетка. “Патријарх добро поступа када одлази пре овога (тј. пре почетка Евхаристијског канона) и после Еванђеља, и тиме не крши правила. На исти начин нико не крши правила уколико одлази после Еванђеља или пре Еванђеља, разуме се, због нужне потребе и из благочастивог разлога, а не због нечега што подлеже осуди”, – казује Валсамон. Препустићемо Валсамоновој савести мишљење да je патријарх ваљано поступао, а овде ћемо истаћи само то да je обичан свет још у Валсамоново доба чувао сећање на древну праксу. Не треба да нас чуди што je после Валсамонових тумачења црквена власт прекинула да брани стару праксу. Kao последица тога на Литургији се појавила друга група верних, која je само присуствовала Евхаристији, без подвргавања одлучењу због тога. Временом je та група бројчано преовладала. Јединство самог евхаристијског сабрања било je нарушено: на њему су се нашли и они који су се причешћивали, и они присутни приликом причешћивања других. Верни престају да се причешћују сви заједно, онако како се то чинило од самог почетка постојања Цркве. У потоњој литургијској пракси биће још периода са знатнијим бројем појединачних причасника, али ћe се појавити и периоди без њих. “Трпеза Господња” престаће да представља Трпезу која се савршава у Цркви и ради Цркве.
5. Добро су познати главни аргумента против “честог причешћивања”. У интерпретацији 9. Апостолског правила Никодим Милаш наводи следеће: “Неки каноничари ово правило поимају у смислу да верни не само што морају да остају у цркви до краја свете Литургије, већ су и били дужни да се сви причешћују Светим Тајнама. Могуће je да je овакво тумачење правилно, јер у прилог томе иду места из Светог Писма, напред наведена при објашњавању тога правила (1. Кор. 10,16-17; Дан. 2, 46 и 20, 7).
Међутим, не може бити да су сви верни били принуђавани да се причешћују сваки пут када би дошли у цркву, односно, лако je могло да се деси да нису сви увек били приправни за причешће – или због гласа властите савести, или због неких других разлога, из приватног или јавног живота”. Изрекавши први аргумент против “честог причешћивања” – неприпремљеност, Никодим Милаш је заправо скоро дословце поновио Валсамонов став. И један, и други аутор говоре “није могуће”, али код Милаша ово “није могуће” задобија донекле трагичан карактер, пошто се аутор слаже са тим да 9. апостолско правило говори о причешћивању свих верних који учествују у Евхаристији. Чудно je, међутим, како то да тако проницљив коментатор, као што je био Н. Милаш, није поставио питање због чега je оно што je у древној Цркви било “могућно” сада постало “немогуће”. Он истиче да је појава 8. апостолског правила била условљена хлађењем ревности код хришћана. Црквена власт је, дакле, настојала да превазиђе ово немање ревности, док сада она не само што признаје ту чињеницу, него и прокламује: “није могуће”.
Да je Милаш ово питање поставио на прави начин, можда не би на саборну одлуку одговорио “није могуће”. Овом првом аргументу придружује се најглавнији аргумент о недостојности верних. Оба ова аргумента сведоче о губљењу разумевања евхаристијског општења (заједничења). Ваљало би приметити да су се аргументи против “честог причешћивања” појавили post factum, односно када се у црквеном животу већ усталила пракса ретког причешћивања. За тим аргументима посеже се да би се оправдало већ постојеће стање црквеног живота, због чега je њихова богословска вредност веома сумњива.
Неоспорно, питање о личној недостојности неправилно je постављено. Само то питање сведочи о извесном неразумевању природе Цркве. Ако је лична недостојност ма кога од нас препрека за евхаристијско општење, онда је оно потпуно недопустиво. При томе није битно колико пута се остварује, да ли чешће или ређе, јер у том питању аритметика не може играти никакву улогу. Али то није најважније што ваља казати поводом аргумента о личној недостојности. Најглавније је – да ли je допустиво само питање о недостојности верних за учешће у евхаристијском сабрању? Евхаристијско сабрање представља пројаву Цркве у свој њеној пуноти и свом њеном јединству, a евхаристијско општење израз је живота у Цркви. Одбацимо ли евхаристијско општење, шта остаје од живота у Цркви? Може ли молитва, макар привремено, заменити евхаристијско општење? Молитва Цркве јесте молитва “у Христу”, али не може се бити у Христу без евхаристијског општења са Њим.
Оглашени нису могли да учествују у молитви Цркве, будући да je ово претпостављало могућност удеоничења у Евхаристији. Сматрајући своју личну недостојност за препреку “чешћем причешћивању”, ми самим тим држимо да смо недостојни пребивања у Цркви, јер je ово потоње потпуно истоветно са учешћем у евхаристијском сабрању. Тиме не само што себи присвајамо право да судимо о нашем достојном или недостојном пребивању у Цркви – a тај суд припада само Цркви – већ и право да посумњамо у Свету Тајну Крштења. У Светој Тајни примања у Цркву (“Крштења водом и Духом”) ми бивамо постављени у вишње звање члана народа Божијег те постајемо достојни удеоничења у евхаристијском сабрању. У древној Цркви новокрштени je одмах након Миропомазања свечано увођен на евхаристијско сабрање. Евхаристијом се завршава и крунише пријем у Цркву. Упркос томе ми тврдимо да смо недостојни удеоничења у Евхаристији, као да тајна пријема у Цркву није постигла свој циљ. Лична достојност или недостојност не треба да се додатно усложњава питањем о нашој личној греховности. Она je увек присутна, па чак ни светост људска није безгрешност. Спасење се постиже преко благодати, која представља дар Божији, и до њега се долази у Цркви, а не индивидуално, а уколико je то могућно у Цркви, онда подразумева учешће у Евхаристији “на отпуштење грехова”. Иза питања о достојности или недостојности, које се поставља у школском богословљу у вези са учествовањем у Евхаристији, скрива се питање о индивидуалном или црквеном путу ка спасењу. Хришћанство је “Црква Божија у Христу”, и “Црква Божија у Христу” јесте Хришћанство. Ко каже Христос, тај каже Црква, а ко каже Црква, тај каже евхаристијско сабрање. Зато Хришћанство без Цркве значи нешто чега није било нити може бити. “Изван Цркве нема спасења”. Ове речи Светог Кипријана Картагинског имају евхаристијско значење. Изван Цркве нема спасења, јер нема спасења изван евхаристијског сабрања. Сваки другачији пут je пут индивидуализма, који Црква не познаје, али који je, под утицајем индивидуализма у емпиријском животу, преплавио црквени живот.
Када је реч о неприпремљеност као аргументу против честог причешћивања, његова вредност je веома релативна. Сем тога, тај аргумент уноси у црквени живот релативизам, коме у њему нема места, пошто припремљеност никада не може да буде апсолутна. Даље, неприпремљеност се не може проценити, исто као што се не може одредити који степен припремљености допушта хришћанину да се причести. Никако нисам намеран да потпуно негирам неопходност припреме за учествовање на евхаристијском сабрању, а тим више наш благочастиви обичај “говенија” (припремања постом и молитвом), који, уосталом, не мора да обавезно буде везан за Причешће. Но без обзира на то, ваља приметити да је питање о спремности заправо сведочанство извесног пада интезивности црквеног живота. У древној Цркви није се постављало питање о припремљености или неприпремљености за примање Причешћа. Нема потребе да идеализујемо живот првих хришћана како бисмо себи дали основа за тврдњу да je читав њихов живот био непрестано припремање за удеоничење у евхаристијском сабрању. Када се живот хришћана толико удаљио од захтева које je сваки верни дужан да себи постави, јавља се потреба да се он промени макар за неко краће време, како би се више ускладио са захтевима хришћанског морала. Иза овога стоји трагична спознаја да нисмо у стању да кренемо таквим путем на коме ће читав наш живот бити припрема за удеоничење у “Трпези Господњој”. Самим тим ми потврђујемо двоструки аршин нашег живота: с једне стране – живот у Цркви, а с друге -наш живот изван Цркве. Истовремено се показује да смо немоћни да превазиђемо такву подвојеност сопственог живота. Штавише, наша воља у том погледу све је слабија. Немамо овде намеру да се дотичемо и питања о исповести пре причешћа. Својевремено je то питање представљало предмет бројних полемика. Истаћи ћемо само да je данашња пракса исповести уочи причешћа придала Светој Тајни Покајања готово магијски карактер. Отпуштење грехова неопходно је уочи самог причешћа, како бисмо их после причешћа опет понављали. Због овога смо изгубили елементарну свест древног Хришћанства – да за чланове Цркве постоји само један једини живот, који je у Светој Тајни “Крштења водом и Духом” предат Христу. “Свијет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све je ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији” (1. Кор. 3, 22-23).
6. У IV веку је црквена власт, оличена у саборима, покушавала да превазиђе недостатак ревности код хришћана у вези са њиховим учешћем у Евхаристији, а у VII или VIII столећу не само што je од тога одустала, већ je легализовала оно што се раније подвргавало одлучној осуди. Штавише, школско богословље, као што смо видели, настоји да теолошки заснује праксу, неадекватну црквеним правилима. У чему je ствар? Да ли је кривица једино до самих чланова Цркве који су изгубили дужну ревност? Да je тако било, не би било потребе да се теолошки оправдава пракса која је својевремено бивала осуђивана. Одговор je садржан у самој формулацији питања. Ми говоримо о честом или ретком причешћивању, док се раније постављало питање о учествовању или неучествовању у Евхаристији. На ово учешће смо призвани, и не можемо да удеоничење у евхаристијском сабрању заменимо пуким присуством. Неоспорно, у IV je столећу дошло до извесног опадања ревности у погледу учествовања на евхаристијским сабрањима. Огромне масе становништва Римске империје које су преплавиле Цркву постају хришћани само номинално. Од њих се није могла очекивати нека нарочита ревност. Такви у Цркву уносе своју незнабожачку свест, које ни не желе да се одрекну. Све je то добро познато, и све je то тачно, али, поред овога, и сама литургијска пракса допринела је постепеном помањкању ревносног односа хришћана према учешћу у евхаристијском сабрању. У апостолско доба и у древној Цркви евхаристијска сабрања приређивала су се знатно ређе него данас. Beћ нам je познато да су се та сабрања редовно сазивала на “Дан Господњи”, док су у друге дане она одржавана веома ретко. Судећи према Тертулијановом сведочанству, у Картагини су евхаристијска сабрања сазивана, осим недеље, средом и петком, а уз то и у дане спомена Светих Мученика. Из Апостолског Предања Иполита Римског доста је тешко извести закључак колико пута недељно je одржавано евхаристијско сабрање, и зато праксу Картагинске Цркве не треба проширивати на све помесне Цркве. У IV веку, како проистиче из сведочанства Василија Великог, Евхаристија се вршила обично четири пута недељно: недељом, средом, петком и суботом. Међутим, опет смо дужни да се оградимо: да ли je та пракса била општеприхваћена? Василије Велики држао je да je веома позитивно, да je “добро и надасве пожељно свакодневно се причешћивати се Телом и Крвљу Христовом”; ипак je то, наравно, био идеал за који je и сам Василије Велики знао да je у животу недостижан. Има извесних основа за претпоставку да се у Константинопољу, Александрији и у неким другим местима Евхаристија, осим недељом, савршавала и у дан суботњи. Остављајући по страни питање из којих разлога je настала тежња да се свакодневно или готово сваки дан савршава Евхаристија, ваља констатовати да je то настојање довело до слабљења евхаристијског живота, а не до његовог јачања. Ово није парадокс, већ неизбежна последица. Када је евхаристијско сабрање било сабрање свију, тада се није ни могло постављати питање о честом или ретком причешћивању. Међутим, када се Евхаристија почиње одржавати неколико нута недељно, а нарочито свакодневно, она je престала да буде сабрање свију, пошто фактички нису сви чланови помесне Цркве могли да у њој узму учешћа. Учесници Евхаристије мењају се од једне до друге прилике. У свести верних постепено се учвршћује мисао да Евхаристија није дело Цркве и, следствено томе, служење читавог народа, већ сакраментални чин који се врши независно од тога јесу ли сви заједно сабрани на једно исто (επί το αυτό).
Црквена власт није могла да захтева од верних да учествују у свакој Литургији, као што, разумљиво, није могла ни да им забрани да долазе на део Литургије. Сама по себи, оваква забрана била je недопустива, да и не говоримо да би она противречила све израженијој пракси честих Литургија. Долажење на Литургију представљало je пројаву ревности верних. Валсамон je исказао доминантну свеет своје епохе, тврдећи да се верни не смеју принуђивати да се сваки пут када дођу на Литургију причесте. Валсамоново “не смеју” било je вапај из дубине душе човека који je схватао да другог излаза нема. Тако су се на Евхаристији нашли њени учесници и посматрачи. Истовремено са тим, појам учешћа у Евхаристији знатно се сужава. Евхаристијске молитве почињу се читати тајно у олтару. Народ није чуо и потврђивао читаве те молитве, већ само поједине возгласе свештенослужитеља, који заправо представљају завршне речи молитава. Проћи ћe много векова, и у литургијском животу биће обновљена “disciplina arcana”, али не у односу према невернима, већ према самим члановима Цркве. Затим се и олтар одваја од верних иконостасом, који скрива од њих савршавање Евхаристије. Евхаристија постаје велика мистерија, али не у новозаветном, већ скоро у јелинистичком смислу. “Ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече…” (1. Кор. 11,23-24), али све je то постало затворено за верне. Велика тајна савршава се у олтару, али верни немају удела у њеном вршењу. Њима преостаје само причешћивање. За Хришћане који живе у свету Причешће се издвојило у засебан светотајински чин. Kao такав, он није везан за дело Цркве или служење народа. Евхаристију савршавају они који су преко посвећења задобили могућност да je савршавају. При таквом поимању причешћивања, као индивидуалног сакраменталног чина, природно се поставља питање колико се често он може понављати, пошто је условљен личним стањем онога ко га прима. То питање, са своје стране, изазива и друго – о припремљености или неприпремљености, о достојности или недостојности онога ко приступа светим Даровима. Али као дело Цркве, дело које све сједињује и које се савршава од народа сабраног са својим предстојатељем, Евхаристија искључује постављање таквог питања. “Јер кад год једете овај Хљеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође” (1. Кор. 11,26).
