Они чланови грчког Парламента који су гласали за легализацију хомосексуалних бракова прекршили су и увредили Божју вољу, чиме су сами себе осудили. А кад бисмо ми ћутали, постали бисмо саучесници, па и осуђени, наводе монаси и монахиње потписници новог саопштења поводом скандалозног гласања средином фебруара ове године.
Нову изјаву, пуну библијских цитата, потписали су игумани и игуманије и њихова братства и сестринства 35 манастира из целе Грчке, међу којима су и светогорски манастири Ксиропотам, Дохијар, Каракал, Филотеј и Констамонит.
Док се јавно не покају, такви посланици више нису добродошли у манастире који потписују ово саопштење, а ако их посете на своју руку, неће им бити указана никаква почаст.
Њихова изјава гласи:
„С великом тугом ми, игумани и игуманије свештених манастира и свештених скитова наше отаџбине, сведоци смо жалосног пада грчке владе и грчког Парламента.
У поноћ 15. фебруара 2024. године у грчком Парламенту дошло је до пропасти горе од пада Града: гнусни закон о законском признавању неприродне заједнице хомосексуалаца као брака, једнаких права пред законом са традиционалним православним хришћанским браком, одобрила је већина крштених православних хришћана. Ово безумно признавање враћа у нашу херојску и светородну отаџбину Богом презрену јерес николаитизма. Нажалост, владари су достигли тачку да манијачно траже начина да се „ослободе“ сваког моралног закона и баријере, презирући Закон Божји, што је врхунило легитимизацијом греха који је дијаметрално супротан Његовој светој вољи.
Заборављају речи Божје упућене Епископу пергамском, као што је забележено у Светој књизи Откривења. Ту се јасно пројављује Божје гнушање према страшној јереси николаитизма, која сматра да је распад морала нешто нормално и Богом прихватљиво, што врхуни у хомосексуализму (Откр. 2,14-16).
Осуда Содома је свима позната, и то не оставља места сумњи да су последице таквог греха смрт, уништење и пропаст. Тиха, али застрашујућа слика Мртвог мора неумољиво вековима осуђује богохулнике. То је непатворени сведок Његовог апсолутног гнушања према овом греху и уништењу и кажњавању криваца које је уследило.
Упркос овим непобитним истинама, изабрани посланици у Парламенту оскврнавили су вечне и непомичне границе православне вере, морала и антропологије, насупрот отвореном противљењу огромне већине грчких грађана том срамном закону.
Да ли схватају да ће се неизбежно појавити пред Богом Судијом? Како ће онда стати пред Страшни суд када данас тако бестидно занемарују и ругају се Богу и народу? Зар заборављају да се Бог не да обмањивати? (Гал. 6,7).
А ми, као крштени православни хришћани, какво ћемо дати правдање ако толеришемо и легитимишемо такав грех? Какво ћемо правдање дати када, упркос томе што смо били народ који је Бог кроз историју често благосиљао, не успемо да стојимо усправно и бранимо Његова права? Наша толеранција или ћутање пред таквим безаконим законима чини нас де факто саучесницима.
Свети Јован Златоуст зачуђено пита: „Кад се вређају Божански закони, није ли достојан казне онај који ћути и превиђа?“ Такође, свети Василије Велики проглашава: „Ко ћути, изгледа да пристаје!“ А свети Теодор Студит Исповедник изјављује: „Јер је заповест Господња да се не ћути у време када је вера угрожена. Говори, вели, и не ћути... Зато ја, бедник, бојећи се Суда, говорим“ (ПГ 99, 321).
Наши славни преци храбро су се борили за тројство: Вера – Отаџбина – Породица. Успели су, уз много одрицања, да нашу Богом чувану отаџбину учине поштованом и завидном. Шта се данас дешава у нашој земљи, не би хтели ни речима да искажу; то је било „неизрециво“.
Стога, плашећи се првенствено да тугујемо и још више да својим ћутањем увредимо Светог Тројичног Бога нашег, изјављујемо да:
Не позивамо више ни народне посланике који нису гласали против неморалног закона, ни чланове актуелне власти ни на какве догађаје наших свештених обитељи. Боље је, док су непокајани, да не долазе у наше манастире. Ако, против нашег надања, дођу на своју руку, сигурно неће добити никакву почаст, јер су од ње отпали.
Овај наш став ће се примењивати све док јавно и активно не покажу своје покајање (за шта желимо и молимо се), предузимајући одговарајуће радње за законодавно поништавање наведеног закона. „Онај ко је рањен, сам себе и лечи.
Ова наша одлука је израз човекољубља, љубави и поштовања како према њима, тако и према људима који су их изабрали да их представљају. Пошто су јавно погазили Закон и вољу Божју и народну, јавно им се замера, суди им се и осуђују се.
Најзад, у нади у милост и трпељивост Светог Тројичног Бога нашега, молимо се за нашу Богом спасавану и вољену отаџбину. Позивамо све савесне хришћане да остану чврсти и непоколебиви у апостолском и светоотачком Предању наше Цркве.“
Светогорски манастири су већ издали два истоветна саопштења по том питању пре гласања у фебруару.
Три епархије Грчке цркве су такође изопштили своје локалне посланике који су гласали за легализацију геј бракова.
За наш портал превод са енглеског приредио
протођакон Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
