Јуродивост по тежини и значају, одмах послије столпника, заузима друго мјесто најтежих подвига у Православној цркви и на њима се испуњава истина Божија када се каже да не може човјек бити пророк у постојбини својој. Дакле, с обзиром да је Господ Исус Христос дошао на овај свијет и био прогнан, тако су и они сљедујући Њему, били саобразни Њему и Његовом начину доласка у овај свијет”, казао је јеромонах Роман, острошки сабрат, током предавања које је 6. априла одржао на тему: “Јуродивост – лудост Христа ради” у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.
Подсјетио је да већ у Старом завјету имамо праобразе јуродивости и навео пророке Исаију, Јеремију, Језекиљу… и да појава јуродства доживљава своју експанзију у 4. вијеку када је Миланским едиктом 313. године Црква добила слободу, када је престао прогон хришћана.
“Чим се дошло до те неке слободе од страдања, духовни живот у људима је ослабио, народ је попустио и у молитви и у пажњи и у стражењу над собом. Али они који су држали до светиње духовног живота, први монаси отишли су већ тада у пустиње, гдје су се Бога ради, љубави Божије ради, подвизавали и одсјецали своје страсти, гријехе и кроз дугогодишњи подвиг у пустињи, у одвојености од овога свијета, одричући се свега земаљског задобијали небеско. То се може назвати трагањем и вапај за небеским животом”, бесједио је отац Роман.
Послије дугогодишњега подвига, који је трајао и по 30 и 40 година, они би толико себе очистили духовно да су тражили да још више угоде Богу:
“А како ћеш угодити Богу, кад си се очистио толико да си себе испразнио од себе, него овако како им је сам Господ давао по призвању и по благодати, да јуродствују, да се из пустиња врате у овај свијет и да овоме свијету показују да је оно што је пред овим свијетом лудо пред Богом мудро, како каже апостол Павле. Они су конкретно они о којима Свети апостол Матеј пише: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути. Тај подвиг јуродства, то јест бити луд Христа ради, рекосмо да је он најтежи подвиг изњедрен у хришћанству. Правити се луд и бити луд за Христом, то значи неодољиво жудети за Христом, и по силини такве жудње, по мјери жудње за Христом давала им се и мјера благодати. Јуродиви су подносили најтеже подвиге и страдања живјећи бездомно по разним сметлиштима, гробовима, под отвореним небом, по најљућим мразевима и жегама, без хране и одјеће. Будући да су се тако сулудо понашали за овај свијет, они су били од људи, који их нису срцем и духом препознали, доста презрени, злостављани, исмјевани и прогоњени. И њихов подвиг, својом тежином и величином жртвовања, превазилази све овоземаљске вриједности и мјерила и наша Света православна црква прославља ове угоднике Божије који за живота бејаху сметлиште свијета, како каже апостол Павле у Првој посланици Коринћанима”, истакао је јеромонах Роман, острошки сабрат, током предавања.
Извор: Радио Светигора
