Свети владика Николај: Религија Његошева - Теологија Његошева
Теологија значи говор o Богу. Теологија је отуда или све или ништа. Цела природа и надприрода и подприрода – све је теологија; цео човек и сваки део на њему јесте теологија; цела ливада и сваки цвет у њој јесте теологија; Сириус и Млечни Пут, небуле и метеори – теологија; Дунав и Копаоник, море и поларна светлост – теологија; историја планета и историја људи, историја радиоларија и историја сваког лептира, и сваког зрна песка, и сваке капи воде, и сваког зрака светлости – теологија. Ако цела природа није теологија, онда теологија није ништа или природа није ништа. Ако цела природа не говори о Богу, ко ће онда веровати Исаији и Павлу, и Карлајлу и Божи Кнежевићу? Је ли цео свет око нас пустиња, шта вреди у тој пустињи вапијући глас о Богу једног пророка? Не вапије ли цела васиона о Богу, ко може без презрења чути вапијање једног човека? Погледајте љиљане пољске, и ако вам они не кажу ништа о Богу, неће вам то казати ни сва раскош богатства и ума Соломонова. Отворите алгебру, и ако вам не покаже Бога, неће вам га моћи показати ни Мојсеј. Не видите ли Бога у логаритамским таблицама, не отварајте ни посланицу Римљанима; нашто? Нисте ли нашли Бога на Гренланду, не идите ни у Јерусалим, ни тамо га нећете наћи. Прочитајте једну строфу Пушкинових стихова, и ако вам се у њима не открије генијални поета, заклопите, оставите. Ако је овај свет “општега оца појезија”, како Његош мисли, онда је Велики Поета морао себе испољити, генијалније од свих земаљских поета, у свакој строфи, у сваком стиху, у сваком гласу своје поезије, он није могао сакрити свога генија у крајеве неприступачне људским очима и људском разуму. Запитајте прву тицу, која вам падне пред очи, и она ће вам казати оно исто што и Ћаба, то јест, казаће вам, да је Алах Велики Бог. Не могадне ли вам то тица казати, залуд ћете седлати камилу и ићи по Бога на Исток; вратићете се сами – с камилом.
Цариници и фарисеји захтевали су небеске знаке, и ови им нису дати. И наше покољење тражи небесни знак, тј. тражи чудо па да верује. “Покажите нам Бога, говоре многи наши савременици – покажите нам Бога, па ћемо веровати”. Но како? Не захтевају ли ови људи, који презиру чуда и не верују у њих, баш највеће чудо? Како да им се Бог покаже? Бог није један од 70 елемената, да се може показивати. Замислите да се цео видљив свет премаже белом бојом: куће, улице, поља, шуме, море, небо – све постане бело, и замислите да вам неко тад стави захтев: покажи ми бело! Како ћете му га показати? Ви ћете му свакако зачуђено рећи: покажи ти нама не-бело! Тако би се и онима могло рећи: покажите ви нама Не-Бога!
Не требају други знаци, друга чуда, сем оних која постоје и која се свакотренутно преливају из једног облика у други, да би се знало да Бог постоји. Замислите јединицу на земљи и уз њу ред нула до сунца – мислите ли ви, да ће тај број бити сувише велик за чуда, која се између земље и сунца пред нама одигравају? Свет је тако пун чуда, да ни једно чудо више, ни колико зрно горушично, не може стати у њега. Покушајте у мислима да додате још нешто овој васиони, и ви ћете се брзо сами себи учинити смешнима. Чуда нереда у природном току ствари највулгарнији су доказ Бога, чуда реда – најузвишенији. Онај ко зида своју теологију на чудима нереда у природи, тај зида мост преко реке без и једног стуба. Не тражите, дакле, друге знаке с неба, јер вам се неће дати осим оних, који су већ дати. Отворите очи и видећете ове знаке, затворите очи и вероваћете у Бога. Сви ти знаци говоре о Богу, сви су они теологија.
Дивљак види Бога у грому, ветру, бури, огњу; и образован човек га види тамо – но не бога него Бога – где и његов дивљи брат, но осим тога и у физици и хемији, у биологији и уметности, тј. у закону који влада громом и ветром, и буром и огњем: у реду ствари, у генијалном уметничком сложају свих елемената у целину.
Свака је наука отуда једна теологија, јер свака представља у систему један говор о Богу, и сваки је научник теолог јер сваки говори о Богу, говорећи о делима Божјим. Лавоази је теолог као и Волтер, Тесла као и Штросмајер. Узалуд неки научници говоре противу Бога, њихова наука говори за Бога. Сви ми, свесно или несвесно, хотећи или нехотећи, служимо Богу. Наше покољење, зато што је научније, не стоји даље од Бога него ли покољење Сирахово, већ ближе, и то ближе утолико уколико је научније. Сваки корак напред у науци, корак је ближе Богу. Кад би један атеист из времена пре династије египатских фараона прочитао један уџбеник хемије из XX столећа, он би поверовао у Бога. Тако је данашња хемија убедљива теологија, и тако супериорна свештеним теологијама фараонског времена! Ко зна колико би наших савременика – атеиста поверовало у Бога кад би прочитали један уџбеник хемије или астрономије из XXX столеће? За данас пак они су атеисти не зато што неће да верују у Бога, но зато, што не могу да верују у законе хемијске или астрономске, или зато што им се данашње учење теологије не чини довољно убедљивим. Учење теологије наших дана указују атеистима друго време и друго место ван овога, где ми данас живимо, као време и место, где се Бог може видети. Пренесите се у време Аврамово, вели се, и тамо ћете наћи Бога! Или идите у Меку, тамо ћете га видети! И они иду и налазе и виде оно, што и свуда око себе сад налазе и виде, и жале се, да нису нашли ни видели Бога. За садашње покољење међутим садашњост је најјачи доказ Бога. Ако Бог у 1911. години не блиста у свој слави својој као и у време Аврамово, како онда да верујемо? Или ако се дух његов не носи над Дунавом као и над Меком, како да верујемо? Како да верујемо онда у његову вечиту моћ и вечиту младост, и универзалну лепоту и доброту? – Не потцењујмо наше време, јер оно ће бити за нека далека покољења оно, што и за нас време Аврамово. Не потцењујмо садашњост, јер она је наша; једина она припада нама од почетка историје; она нам је једино пристаниште, одакле можемо верифицирати прошлост и пронаћи будућност. Они који су најмање склони да верују, ипак инстинктивно највише верују садашњости. Покажите им дакле садашњост, ако желите да их обратите у своју веру. Ко не види садашњост, која се види, како ће видети прошлост, која се не види? Садашњост је прва теологија, прошлост – друга. Јуче нам је говорило о Богу, данас нам говори о Богу. И људи наравно чују боље онај глас, који се сад изговара но онај, који се јуче изговарао. Садашњост је најновије дело Божје. Она за очи наше генерације јаче бљешти од огњеног стуба, који је водио Јевреје и већма поражавао него прелазак изабраног народа преко црвеног мора. – Садашњост и прошлост јесу теологије, природа и наука јесу теологије; па ипак нису четири теологије, но једна. Нису ни две теологије: природа и надприрода, но само једна: природно-надприродна.
Природа је Његошева теологија. Ова дволична слаткогорка природа, с вечним осмехом, иза кога се крије злоковарност, с вечном љубављу, окићеном стрелама, с вечно спокојним изгледом, којим се маскира неутољиви ратни бес, ова сурова мајка, сурова но ипак мајка, хладнокрвна но ипак “штедра”, жучна иза меда и медна иза жучи, говори о Богу речитије од свих кардинала римских. Природа је дело Божје, песма Божја, и као таква она, наравно, изразитије говори о Богу, јер непосредно говори, него ли људи, који ту теологију копирају, преписују. “Полтава” јасније изражава Пушкина од свих биографија, које су о великом руском песнику писане, зато, што је “Полтава” непосредни излив, израз, отисак духа Пушкинова, да, дух Пушкинов сам, док су биографије слаба светлост, која се одбија од месеца, који круже око сунчаног генија песникова. Тако је и природа непосредни излив, израз, отисак духа Божјег, изворна, прва светлост, док су људске речи о Богу само преломљена, одбијена, трабантска светлост. Теологија природна састављена је из ствари, теологија људска из речи.. Бог говори и његове су речи: руже и јеле, смарагди и гранити, ловори и људи, планете и звезде. Природа чита исту теологију свима људима и на језику свима појмљивом, док су људске теологије непојмљиве за све.
Самоук у свему, Његош је био самоук и у теологији. Кроз игумана Теодосија исповеда он то сам:
“Самоук сам, ако што год знадем:
по буквици учио сам књигу,
по људима учио сам свијет,
по Зјездама и богословију –
(Шћепан Мали)
Наш песник, дакле, учио је теологију код најбољег учитеља, код кога су се учили и мудраци источни и пастири витлејемски, и арапски бедуини и исландски друиди, и Русо са Толстојем – код учитеља генијалног од Оригена и јаснијег од Белармина. И код тог учитеља, који бесплатно учи исто тако на Ловћену као на Темзи и Неви, Његош се научио овим трима стварима:
1. да је видљиви свет несумњиво откровење Бога;
2. да је суштина Бога недоступна људском сазнању, и
3. да је по свој вероватности Бог мисаони, животворни огањ, који загрева и оживљава целу васиону.
1. Бог је себе открио, испољио у природи. Свемогући Бог није могао не испољити себе у свом делу. Фидије је открио себе у своме “Аполону”, Августин у својим “Исповестима”, Милтон у “Изгубљеном Рају”, Пушкин у “Полтави” – Бог у природи. Сваки дух открива себе у своме производу, свака твар испољава себе својом акцијом. Да људи живе у својим делима, то није празна реч. Сликар, који слика један изглед природе, слика у исто време и своју унутрашњост, своје мисли и своје осећање. Песник “Полтаве” описује себе, описујући Петра и Мазепу и шведског краља. Шекспир је и Хамлет и Лир и Ричард и Цезар. Један моралист је моћан, кад у греху и врлини других описује свој грех и своју врлину; зато су највећи моралисти обраћени грешници. Стварајући, Бог слика, реже, пева себе, оваплоћава. изражава своје мисли и осећања. Он је створио Адама сличног и подобног себи. Тако је он створио и анђеле:
“На свакоме лицу ангелскоме
Совршенство олиста створитеља”.
(Л.М.)
Тако је он створио све. На целој васиони блиста се савршенство њеног створитеља. Нема ствари на којој се оно не блиста, пошто свака ствар постоји само као израз Божјег дуга. Бог је насликао или спевао свет, и тиме је он насликао и опевао себе. Свака биљка је једна поема, или једна слика, или један храм, који носи печат свога Творца. Свака ствар је Један огњени језик, који говори о Богу. Стотине људи слушају овај језик, а један их разуме. Јер Бог је само “јело јаких”, “cibus grandium”. Сириски ратари изоравају плоче, на којима су урезане куке и вијуге, и бацају их на гомиле с осталим камењем; сириолог пак чита те “куке и вијуге” и бива дубоко потрешен судбином људи, исписаном на тим плочама. Тако и ми: сви гледамо а један види, сви слушамо а један чује, сви мислимо да знамо а један разуме. Огњени језик Божји, исписан у природи, изгледа нам као случајно шарабатање неписмене деце; и ми с тога природу посматрамо хладно као и они неки ратари јероглифске плоче, и све без разлике бацамо на гомилу, будући сами неписмена деца. Хладан поглед не продире у дубину ствари; он клизи по површини и леди подједнако и сузе и осмејке природне деце. Посматрајте хладно ову природу, и ви нећете видети ништа, слушајте хладно, и ви нећете чути ништа. Дивљак посматра месец и види му намрачено чело, скупљене обрве, стиснута уста, чује му срдњу, претње и захтеве, и – он пада на колена, клања му се и приноси му жртве. Учен човек, који све хладно посматра, који све механички схвата, гледа месец и види у њему једну мртву, мрачну масу, осветљену туђом светлошћу и покренуту туђом снагом, светлошћу сунца и снагом земље – види једну лешину, коју земља вуче око сунца, као Ахилес мртва Хектора око Троје. И онај дивљак, који би уосталом овога учењака радо сажегао на ломачи, и овај учењак, који би оног дивљака затворио у луду кућу, једнако су близу и једнако далеко од истине. Јер знати природу значи дозволити њен механизам, а поимати природу значи видети Бога у њој. Узмите зрно истине од овог учењака, и бићете мудрији од обојице. Природа је механична и божанствена, и како једно тако и друго, и не једно без другог.
Читати природу пажљиво, с отвореним умом и срцем, значи осетити њену дубоку душу, пуну божанствене хармоније, значи видети у њој величанствени храм, у коме Бог обитава. Величанство овог света може човек само онда осетити, ако верује, да је он израз једног генијалног, савршеног духа; иначе ће му сва лепота света бити равнодушна или одвратна као и лепота тела једног идиота. Људи не могу истински да љубе ни тело без духа нити дух без тела; они који би овоме противно тврдили, налазе се несумњиво у илузији. Предмет љубави може бити само оваплоћен дух, дух у телу. И Бога људи никада нису могли љубити као чиста духа но само оваплоћена. Незнабожачки идоли били су оваплоћење незнабожачких мисли о боговима. Апстрахују ли се ове мисли, онда идоли постају обездушени, мртви предмети, који не улевају ни страх ни љубав. Отуда мртви предмети никад нису могли бити од људи обоготворавани, као што се то обично мисли, но само живи или људском уобразиљом оживљени. Сви идоли били су у ствари само храмови у којима је божанство обитавало – рукотворени храмови Богова. Наша мисао о присуству Божјег духа у природи приближава се теологији наших незнабожачких предака. И ова мисао о непосредном присуству Божјег духа у овом свету форми обједињава сва људска покољења. Наравно, и разлика је очигледна. Ми не верујемо више, да су храст, или орао, или смарагд, или море, или огањ богови, но верујемо, да су они израз Божје мисли, Божјег духа. Цела васиона није ни пантеон ни пандемониум, но храм једнога и истога Бога. На куполи св. Петра у Риму овако је Његош певао Богу!
“Ти си себи храм дига’ над свима,
што сав страшни простор обузима”.
Ми видимо само један мален део овог безграничног храма, само један “свод” истога, и то онај,
“што с’ огледа у пучину нашу”.
Још неколико милиона или – ко зна? – можда неколико милијарди оваквих сводова, оваквих планетарних система какав је наш сачињавају овај божански храм. Наша планета, која је за наше претке важила као центар света, само је једна цигла у огромној грађевини васионској. Изгледа према томе, да човек, незнатни становник ове цигле, мора напустити сваку наду да може доћи до ма коликог сазнања о том Великом Бићу, које станује у васионском Великоме Храму. Међутим Бог је испољио себе у маломе као и у великоме. У ствари у природи и не постоји ништа мало по важности. Храст и орао, и смарагд и вода и огањ откровења су истога Бога, који се открива и у целом пространом храму. Те тако, ако човеку није приступачан цео тај храм, приступачни су му поједини делови његови, који су чудни и јасни сведоци целога. Догма хришћанска о живој свуда присутности Божјој главна је догма Његошевог “Вјерују”. А ова догма у ствари обухвата собом три четвртине свих верских догми. О удаљености Бога од природе можемо ми спекулирати колико хоћемо – један зрак сунца, једна ћелија органског ткања, боја смарагда или мистериозност огња демантоваће нас; демантоваће нас свака која драго ствар у свету. Бог је у природи, Бог је свуда присутан. И то није никакво особито чудо у сравњењу с чудом сваке ствари понаособ, која већ тиме што егзистира закључује присуство Божјег духа у себи. Бог живи у свему што постоји, и све постоји само зато, што базира на живом Богу:
” Ти, божанство превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором,
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сунца
и у сваку малу сшварцу
нам видиму, невидиму,
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом”. –
(Црног. к Богу)
Својим животом сва бића доказују живот Бога; свака ствар у свету манифестација је Бога; сваком од њих ревелира се величанство њеног творца. Сунчани зраци изгледају као инструменти готови да засвирају химну Богу, месец као проповедник готов да отвори уста и проповеда о своме створитељу, “дан и ноћ”, рекао би у појму је да нам дошапне неку слатку велику тајну. Песници, који говоре о “очараним принчевима” у цвећу, не говоре ипак празне речи; дивљак, који се клања богу-месецу, не клања се ипак мртвом Хектору; простак, који верује у живот извора и храста, смарагда и огња, није ипак у безнадежној заблуди. Метерлинк је писао о интелигенцији цвећа, а пре њега и јаче од њега Фехнер. Зашто нико не пише о интелигенцији кристала? Зашто нико не говори о интелигенцији светлости и електрике и ваздуха и етра? Као да се у овим последњима мање појављује интелигенција Божја него у љубичици и крину! Велики Уметник света међутим изражава себе кроз злато и дијаманте као и кроз љубичицу и крин, као и кроз орла и човека, као и кроз сунчане зраке и сунчане системе –
“Свети творац величаством сјаје
у искрама као у сунцима,
у смртнима ка’ у божествима” –
(Л. М.)
Он све запаја својим духом и све оживљава својим животом; цела природа је богодухновена –
“Милионе живота си
живим прахом оградио,
милиони тобом дишу”.
(Вечерња Молитва)
“Милиони тобом дишу”! Седми дан тј. дан одмора после шестодневног стварања, мора да је за Бога био најкраћи од свих дана; јер, заиста, онај, који својом силом свачему живот даје и којим милиони дишу, није могао на дуго ставити у покој ту своју силу и успавати живот, којим цело шестодневно стварање живи. Створеном свету је непрекидно потребно присуство Божје. Бог одржава свет. Но Његош не жели ни да улогу Творца редуцира на више мање пасивну улогу одржања једном створеног света; његов Творац ствара још увек, ствара непрестано; Он је без престанка “творитељном зањат поезијом”. Свет се без престанка обнавља; једнога минута празнује васиона своје Преображење, а другог своје Васкрсење, но истовремено с једним и другим празновањем празнује она вечито Бого- јављење. Бог се јавља у природи без престанка, и то не као пасиван учесник празновања но као најактивнији устројитељ и декоратор свечаности. Природа је непрекидна свечаност, којој Бог стално присуствује. А Бог није као човек, који је окренут лицем једној ствари стоји окренут леђима другој. Он је у истом моменту код свих својих створења, у њима и изван њих, увек свему својим лицем окренут. Зато песник вели:
“Око моје сљеди и налази
свуда чуда твога присуствија”.
(X. Ноћи)
Моћ Божја засведочена је на све стране. Довољно је погледати по свету и осетити ову моћ; безбројне споменике подигла је она себи, безбројним моћним делима засведочила биће и присуство у свету свога носиоца – Бога. И мрав је једно моћно дело Божје као и слон; јер није требало мање моћи за стварање мрава него слона. Овако говори патријарх Бркић о Богу:
” Колико му труда свијет стаде,
“онолико један трунак мали,
“што се игра вјетром до облака”. –
(Шћепан Мали)
Једну живу органску ћелију нису још успеле наше хемијске лабораторије да произведу; кад би то успела, оне би тада лако могле из живих ћелија формирати и мрава и слона. Квантитет је овде секундарног значаја. У свом “тајном дјелалишту” Бог ствара живе ћелије и комбинује их у све могуће облике. И сваки овај облик изражава једну мисао, једну идеју Божју. Зато су сви облици, сва васиона облика, слава и величанство његово. јер су израз његовог духа и његове моћи као што је “Изгубљени Рај” израз духа и моћи Милтонове –
,, Куд года се ја обратим
величаство свуд ти видим:
погледам ли кита, слона,
погледам ли мравца, муху,
погледам ли равна поља,
разним цвјећем накићена,
погледам ли горде горе
у зеленост обучене,
или цвјетак једва видни,
свуд те видим свемогућа;
најмањи те цв’јетак слави
ка’ највишег свјетлост сунца”.
(Црног. к Богу)
У природу спада и човек. Да ништа више не постоји, човек би сам својим телом и духом био довољан сведок Бога. Стари Грци су ценили тело као истинити храм Божји; сви њихови богови и велики и мали, били су богови телесни. Лепо и снажно тело сматрало се као израз божанстава. Херкул и Тезеј и гиганти обожавани су због телесне снаге; Афродита и Перезефона због лепоте. У време јелинског упадка тело је престало служити као израз божанстава и дух је постао претежним или чак искључивим сведоком егзистенције Бога. Први проповедници Хришћанства својом вером у васкрсење тела рехабилитовали су значај овога. Тело је храм духа Божјег, и телом се прославља Бог као духом, говорио је апостол Павле (I кор. 6, 19-20). Друга генерација јеванђелских проповедника потценила је и деградирала тело као и александријски учитељ платонске мудрости, а трећа га је шибала и мучила као демонско оруђе греха. Дух је једини постао достојан слављења Бога. Августин је узалуд тражио Бога у видљивом свету; он га је нашао у себи. Тако и Паскал; но не сасвим, тако и Његош. Наш песник није, као што смо видели, био страсни презритељ људског тела какви су били манихејци и тиваидски пустињаци; ни такав не, какви су били Августин и Паскал. За њега је човек, поред све своје “ништожности”, ипак “красно јестество”, које с целом осталом природом собом слави и сведочи величанство и мудрост Творца. Но и за Његоша је, као и за Августина и Паскала, дух непосреднији сведок Бога у нама. Тако, вели он с извесном уздржљивошћу:
“Ја се надам, нешто твоје
да у душу моју сјаје.
(Ц. к Богу)
На другом месту узвикује он страственије и плаховитије, певајући мисли:
“пламен божествени у ништавом храму
ако ми нијеси бесмртности свједок,
а ти бич си мени и тирјанин љути”.
(Мисао)
Отвори ли, дакле. човек очи и погледа на себе, видеће Бога: затвори ли их и погледа у себе, опет ће видети Бога. Да ништа више у свету нема, човек би сам био довољан сведок Бога. На самом себи он има два начина богопознања: богопознање по телу и богопознање по духу. Ова два начина богопознања често су се двојили као што се двоје линије под углом, но у резултатима увек су се спајали као што се спајају две косе линије у једној тачки. И тако се добива један паралелограм, којим се изражава однос ова два начина богопознања. Једно се богопознање назива “природна теологија”, а друго “теологија духа”. Ове две теологије се разилазе на почетку, састају на крају, јер и једна и друга говоре о једном истом Богу, као што тело и дух говоре о једном истом Богу. За Његоша је дух човечији једна луча микрокозма која је само један зрак луче макрокозма, отуда је она непосредни сведок егзистенције ове као што је зрак сунца непосредни сведок егзистенције сунца иза облака. Природа пак, којом се изражава дух Божји у облицима не говори о Богу тако непосредно као дух независан од материјалног света, но симболично, имагинативно, у тропима и фигурама, премда она говори исто тако јасно као и дух, да, још јасније од духа, пошто чулни свет, свет облика, није тако скривен нашем опажању као дух.
Егзистенција Бога, дакле, јасна је за Његоша из природе, “из ствари видимијех”, јасна је као што су јасне боје и облици тих ствари и њихов целисходни строј. Те боје и облике могла је формирати и распоредити само умна моћ, као што је целисходност природног строја могла доћи само од те умне моћи, пројављене у свету, но ипак скривене.
2. Но ако није тешко доћи до сазнања егзистенције Бога, тешко је доћи до сазнања суштине Бога. Питање, има ли Бога, кудикамо је лакше од питања шта је Бог. Ми опажамо присуство Бога у једном кристалу и у једном цвету, но ми знамо, да Бог није ни овај кристал нити овај цвет, нити ма какво хемиско једињење, нити ма каква математичка формула, нити ма која планета. Свака ствар у природи, у коју погледамо, потврђује нам нешто и пита нас нешто, потврђује нам, да Бог постоји и пита нас, ко је Бог? Посмотрите умни поглед сунцокрета! “Да, Бог, Бог ме је створио!” – говори вам он. “Но, ко је Бог?” – пита вас истовремено тајанственим шапатом. Прислоните ухо и отворите очи, и ви ћете и очима видети и ушима чути од целе природе исту потврду и исто питање. “Бог ме је створио, но ко је Бог?” –
“И звијезда звијезди жубори:
Који бог нам овај закон метну?”
питају се волне међу собом:
Ко је ово те је нас обузда’?”
а гром пита буру сопутницу:
Знаш ли бога како зову твога?”
(X. Ноћи)
Но свак свакоме тврди оно што је и овоме познато, и пита га оно, што је и овоме непознато. У Атини је био подигнут храм “Богу незнаноме”. Свети Павле је проповедао Атињанима овога Бога. Но апостолова проповед говори о томе, шта је “Бог незнани” урадио а не о томе, шта је тај Бог сам по себи. Мухамед је проповедао Алахова дела и његове завете од људи, а не шта је Алах сам по себи. Пророци израиљски откривали су вољу Јеховину а не његову суштину. Никад ниједан пророк није спекулирао о суштини Божјег бића: том спекулацијом су се бавили непророчки духови патристичког доба и средњег века. Његош не мисли високо о овим умним људским спекулацијама о Богу, и сав њихов резултат редуцира он на једва што више од нуле. Мудраци светски нису могли нашем песнику казати више о Богу него што су му казали о судби човека. А шта су у његовим очима сва ова мудрачка казивања о судби човека, изразио је песник у наведеним страшним стиховима:
“до кроз мрака жедно тумарање,
до нијемог једног нарјечија,
до погледа с мраком угашена”.
Исто тако звуче и речи, које се односе на људска умовања о Богу:
“Свеколике умне главе,
што су до сад на св’јет биле,
и посада те се роде,
да у једно перо слију
силу мислих највишијех,
нити р’јечи уписати
о твојему величанству”.
(Ц. к. Богу)
“И посада те се роде!” Дакле, не само ignoramus него ignorabimus! Ум је људски “кратак”, “кратковид”, док је Бог “ум без границе”, “биће бесконачно”, “ствар превисока”, “дубина неизмјерна”, “висота недолећна”. Како ће се испитати облик једног океана, коме се не зна ни једна обала? Како ће се измерити нешто, чему се не зна почетак ни крај – одакле да се почне мерити? Како да се дефинише нешто што не спада ни у једну групу познатих ствари, што се не да стеснити у људске категорије? Бог живи “у светлости, којој се не може приступити”, говорио је апостол (I Тим. 6. 16). Та божанска светлост није далеко од нас; ми гледамо и живимо њоме, но њену сушност ми не познајемо. Ми не познајемо још ни сушност сунчане светлости; ми не познајемо много што-шта. Елементи, из којих су састављене све ствари у природи, познати су нам само релативно, само у односу једног ка другом. Бог нам је релативно мање познат, јер су нам и његове релације мање познате. Ни дела Божја не може човек да схвати, камо ли ће схватити Бога! Дела Божја доводе човека у усхићење, у ентузијазам, који је утолико већи уколико је упечатљивији дух посматрача. Песник вели:
“твор ти слаби дјела не постиже,
само што се тобом усхићава”.
(Л. М.) Или, на другом месту:
“Божја дјела распитат’ је трудно”.
(Шћ. Мали)
Постићи потпуно дела Божја значило би постићи потпуно Бога. Оно се прво до сад није постигло, зато је постигнуће Бога још увек у даљини. Његош сумња у постигнуће како једног тако и другог. Нити се може човечијим умом постићи суштина ствари нити суштина Бога. Довољно би било постићи суштину једне ствари, да би се дошло до познања суштине свију ствари. Природа се цела у минијатурама понавља. Један атом исте је суштине као и целина, и обратно – но шта је један атом? Сва ова непостижна чуда око нас састављена су из атома, веле многобројни мислиоци. Погледајте дакле, у коју хоћете ствар и ви ћете видети атоме, и ништа друго до нагомилане атоме. Па ипак нећете видети атом; нећете га моћи видети не само голим оком но ни микроскопом нити најапстрактнијом мишљу својом. Атоми су нашем испитивању не мање неприступачни него и сам Бог; и они живе у светлости, или боље рећи у тами, којој се не може приступити. Претпоставимо ли, да су атоми материјалне или спиритуалне количине, ми смо у оба случаја у истој неизвесности; јер и материја и дух као такви исто су нам тако недоступни, као и атоми. Шта је материја, шта дух? Материјалист зна онолико исто, шта је материја, колико и спиритуалист, шта је дух; тј. ни један ни други не знају ни више ни мање о своме претпостављеноме супстрату света него што један побожни човек зна о Богу. За материјалиста је егзистенција материје тако извесна као за спиритуалиста егзистенција духа, као за побожна човека егзистенција Бога. Материјалист вели: супстрат света је материја, дух је секундаран, јер је зависан од материје, Бог идентичан с материјом, свест релативна, само један призрак, један аспект несвесног апсолутног. Спиритуалист вели: супстрат света је дух, материја је секундарна, јер је зависна од духа, продукт духа; Бог је идентичан с духом, свест је нешто апсолутно, несвест је један призрак само, један аспект свесне целине, свест у потенцији. И на овим двема претпоставкама и њиховим комбинацијама заснивају се све безбрижне метафизичке спекулације о суштини света.
Треба познати “ствар по себи”, вели се, да би се познала ствар уопште и с тим, да би се познао свет. Потребу познавања “ствари по себи” осећали су мислиоци прастарих времена, мислиоци модерног доба само су друкчије изразили ову потребу; израз је нов, захтев је стари. Шта је оно, што је основ феноменалном свету, што је непролазно, незаменљиво, вечно, апсолутно, “само по себи”, што се овим светом само манифестује, но иза свих својих манифестација, остаје ипак скривено и недоступно? Да ли свест? Дух? Материја? Етар? Енергија? Научник, који жели не само да описује услове живота, услове и односе феноменалног света, него и да живот сам по себи схвати, не може се обићи без једне хипотезе о суштини ствари, тј. о њиховом праоснову, прасупстрату. Но с овом хипотезом научник постаје метафизичаром. Научном методу тамо је крај, где и крај феноменалном свету. Но крај људској мисли није тамо где и крај људском опиту; иза граница опита може ce још донекле ићи помоћу имагинације, аналогија и логичних закључака. Pour trouver la verite il faut fermer les yeux, говорио je Малбранш. “Треба затворити очи, да би ce нашла истина”. Ова изрека није истинита, но y њој има истине. Треба затворити очи, да, но само тамо, где оне више не помажу, тј. на граници нама доступног света појава, но не треба их затворити y области ових. О једној “ствари по себи” не може ни мислити онај, ко претходно није познао ствари не по себи, тј. свет појава. Да ли су боје нешто апсолутно или нешто изведено, о томе не може судити онај, који боје никад није видео; да ли je свет привид или реалност, “ствар по себи” или ствар не по себи, о томе je могао размишљати слепи Игуман Стефан само зато, што je претходно погледао по овом свету отвореним очима.
Но има истине y речи Малбраншовој и она je y овоме: до крајње истине ствари не долази ce опитом но мишљу, не долазе научници но метафизичари. Но… и ови долазе само до y предсобље истине; јер истина je y светлости неприступној. И то ни дотле не долазе сви метафизичари без разлике но само метафизичари-песници, као Хераклит и Платон и Бруно. Његош мисли да и таквима није дато, да из овога живота виде небо. Премда су они најближи истини, премда
“свемогућство светом тајном шапти
само души племена појете”,
ипак и њих “смртни ланац заустеже”, јер су и они заточници овог земаљског сужанства као и сви њихови смртни другови –
“с тога смртни најсјајниј’ појете
с врата неба y пропаст падају”.
Но они бар допиру до ових врата небесних, од којих ce кључ налази с друге стране и која ce само изнутра отварају. Испети на такву висину, редуцирајући свуколику разгранатост и богатство света форми на једно првобитно, просто X, они одатле посматрају неизмерну диференцираност тога простог непознатог с већом удивљеношћу него што би други људи посматрали с гледишта ове богате разнообразности онај првобитни, прости праелеменат, кад би им он доступан био. У тој својој удивљености узвикују они с нашим песником:
“Ах, ти тајно Богу тек извјесна,
состав оне пресилне машине,
која креће безбројне мирове”.
(ib.)
Само Бог сазнаје потпуно свет, јер у њему је центар сазнања; само је њему једном знана “ствар по себи”. Он стоји иза врата феномена, он је узрок свему, ultima ratio rerum. Он је “сам по себи био” и изван њега (говори Бог)
“Бит’ по себи већ ништа не може,
јер је против закона природе,
која почетак мој на лице носи”.
(ib.)
Природа носи почетак Божји на своме лицу; она показује Бога но не доказује га. Она није Бог, али је божанствена јер је храм Бога. Овај храм ми опажамо и знамо, да је Бог у њему, као и у сваком храму. Но дух Божји скривен је нашем опажању иза симбола, којима је он у том храму изражен.
Ми не долазимо до потпуног сазнања ствари, с тога не долазимо до потпуног сазнања Бога; и обратно, не знајући потпуну битност Бога, ми не сазнајемо потпуно битност ствари. Свет феномена то је једно “многостручно покривало” које скрива сјајност, сушност Бога. И сам човек спада у то “многостручно покривало”, које скрива Бога. Лако би се било оријентисати на ткиву, но тешко је се оријентисати у ткиву; а човек је један конац у ткиву природном. Тешко је с места, на коме се човек налази, ухватити крај ма и једном концу колосалног ткања. Човек види конце, но види их само уткане. Нема увеличавајућег стакла, под којим би се један конац васионског ткива могао савршено сам за себе видети. Бог види сваки конац сам за себе као и све укупно, уткане у ткиву – јер он види себе. Дићи се до Бога и сјединити с њим, то би значило доћи до савршеног сазнања Бога и света, то би значило бити Бог. То је савршенство, и изван тога савршенства т.ј. изван Бога, суштина Бога остаје људском уму непозната. Његош, који је несумњиво био један од оних, које Ђордано Бруно назива furioso eroico, тј. један од ентузијазмираних хероја, који теже да познаду апсолутно, обраћа се скрушено, у сазнању своје немоћи, томе апсолутном с молитвом:
“Свети! Тајни! Царствујући!
Ума мога слаба хитрост
твог суштаства величаство
кадро није исл’једити”
(В. Молитва)
3. При свем том Његош није агностичар. Истина он није задовољан својим знањем о Богу – песници никад нису задовољни – но своје “незнање” он сам демантује својим позитивним тврђењима о творцу света. На основу једних од ових познатих тврђења могло би се закључити, да је Његош најпре пантеист. Бог је за њ свуда и у свему, он испуњава цео простор, целу васиону, он је у планетама и у сунчаним зрацима,
“и у сваку малу стварцу
нам видиму, невидиму”
Бог је као један океан, из кога се створења – као клобуци – дижу, и у кога натраг падају; или као ваздух, који она сва дишу и којим живе; или као један maximum, из кога је све и minimum, који је у свему.
На основу других својих тврђења Његош би се пак пре могао уврстити у деисте. Бог је наиме, створио свет, те према томе
“он је стариј’ начела и конца”
Бог и свет нису једно но двоје, и између овога двога постоји разлика као и између уметника и његовог дела. Божански уметник створио је овај свет, дао му законе које он више не мења, ставио у њега један ред, који никад не ремети и никад се не ремети, поставио му циљ, који се може и мора испунити и без даљег божјег творачког садејства –
“Законе си и вјечити
утврђени устав дао
савршеном овом св’јету
да к јединства тежи концу”
(Веч. молитва)
Бог је дакле у извесној раздаљини од света, из које он посматра своје савршено дело, како се по једном израђеном плану креће, одиграва.
Па ипак Његош није ни пантеист ни деист.
Пантеизам може да буде и атеизам. Бог je свет, свет je Бог, deus sive natura, Gottnatur! Треба уз ово схватити свет као што га схвата материјалистички монизам, и – материја бесвесна, нежива метерија (како материју схватају фуриозни германски или нихилистички словенски “дарвинисти”) постаје богом несвесним, слепим, мртвим, но ипак свемоћним, свуда присутним, вечним Богом. Како код Његоша не може бити ни речи о атеизму или о каквом без-свесном Богу, то није ни мислити да je он био пантеист ове врсте.
Пантеизам, даље, може да буде и а-мундизам. Бог постоји, но свет не постоји. Бог je дух, апсолутни дух: свет je треперење, игра тога духа: привидне, нереалне контуре, које једна другу као сенке потискују – једна фатаморгана. Бог je све, свет – ништа. Јасно je, да Његош није био ни ове врсте пантеист. Он je могао понекад бити и у сумњи односно реалности света, но тај наступ скепсе, од које се ни најкрући догматичар не може да отресе, био je код њега пролазан. Постоји и Бог и свет; Бог je старији од света, значи: Бог je могао да буде и без света, свет и ако не може да буде без Бога, у сваком случају он je за Његоша реалан дотле докле постоји.
Ни паралелистичком пантеизму не може се придружити Његошев начин мишљења. Пантеисти ове врсте узимају, да су дух и материја подједнако стварни, да се паралелно находе у целој васиони и да су обоје вечни; материјални свет у том случају представља тело Божје, духовни – дух Божји. Једно без другог немогуће je и једно другом несубординирано je. Већ и по томе не може се наш песник овде уврстити, јер он верује, да je Бог творац материјалног света и још и по томе, јер он материју одлучно испод духа ставља.
Деизам и полуатеизам. Бог постоји, но он постоји ван света; значи: у свету Бога нема. Свет je као навијен часовник, пун реда, хармоније и мудрости – но творац његов удаљен je од њега, немајући потребе да свој часовник ни догони ни оправља. Где je онда Бог? Ван света. Но где je крај света? Свет je бескрајан. Где je Бог? Нема Бога. (Гете je иронично критиковао деистичко схватање Бога овим речима:
Was war’ ein Gott, der nur von aussen stiesse Im Kreis das All am Finger laufen Hess!
Напротив томе песнику се чинило вероватније, да je Бог у природи:
Ihm ziehmt’s, die Welt im Innern zu bewegen, Natur in sich, Sich in Natur zu hegen, So dass was in Ihm lebt uno webt und ist, Nie Seine Kraft, nie Seinen Gejst vermisst.
Његош не мисли ни тако. Бог не живи само у контемплативној пасивности, свршивши своје дело и посматрајући га сада безучасно из даљине. Напротив Бог дела непрестано ствара неуморно. Он je непрестано “творитељном зањат појезијом”. Бог није далеко од света, но у свету, и “није пасиван посматрач света но његов најактивнији детаљ”.
Његош би се најпре могао назвати теистом. Бог je колико иманентан, у свету, толико и трансцендентан, изнад света. Будући персоналан Бог се никада не губи у свету, и будући без престанка у свету он не престаје бити персоналан. Бог je створио свет, но с тим није његова улога престала: он и одржава свет. Својим духом он непрестано надахњава природу, својим животом он je непрестано оживљава.
Но Његош није теист какви су теисти – спекулативни мислиоци, нити пак теист, какав je прост побожан човек. Он je теист – песник, тј. он се уздиже с једне стране до најапстрактније мисли о Богу, до које спекулирајући философи долазе, и, с друге стране, он тежи за формом, за одређеним изразом, за сликом – тако да се изразимо – те своје најапстрактније мисли о Богу, као што томе стално и инстиктивно тежи велика маса човечанства, народ. “Покажи нам Бога”! – то je захтев овога инстинкта, који хоће и може само уобличено да схвата. С апстракцијама могу да рачунају само философски духови, маса народа то не може. Песници су посредници између философа и простога народа. Они оваплоћавају најдубље и најапстрактније мисли философа и одуховљавају најгрубље творевине народног духа. Између простог израиљског народа, који осећа потребу, да свога Бога изреже у злату, да му да једну видљиву, опипљиву форму, и Еклезиаста, који спекулира о Богу, не стоји једна провалија без моста; постоји мост међу њима, и тај мост чине Исаија и Псалмист, пророци и песници, или боље пророци-песници. Између немачког простог народа, који се не мање клања идолима од других народа, и великог Канта стоји Шилер, између Спинозе и многобројних испод Спинозе стоји Гете, између тешке схоластичке теологије и сујеверне масе средњега века – Данте и Франциско Асиски, између римо-католичког материјализма и квекерског спиритуизма – Милтон.
Теизма има безбројно варијаната, готово онолико колико и ступњева развића оних, који себе теистима називају. И јеховизам на свима својим ступњевима је теизам, и висока мудрост Лесингова је теизам; теизам је и коранска теологија, теизам је и Хамилтонова метафизика. Његош се својим теизмом приближује с једне стране пак апстрактним појмовима метафизичара. У “Лучи Микрокозма” Бог је представљен као изванредан човек, изванредно моћан, изванредно леп, изванредно интелигентан. Бог седи на престолу и разговара са својим архистратизима, који се – представљају као људи мање моћи и сјајности него Бог, а веће него земаљски људи. Бог гледа, размишља осећа, гневи се, брине, суди, у борби са Сатаном он се вози на колесницама
“Са гнијевом вооружан страшним.
О, како му пламени погледи
сијеваху с ужасном љутошћу!”
Бог Његошев може да се гневи и љути, исто онако као и израиљски Јехова, због људских грехова; тако:
“Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрјешења!”
(Г. В.)
Бога радује хармонија светлости, добродетељ, а гневи дисхармонија, мрак и грех; с тога он утврђује оно прво, а гони и кажњава ово друго. И он дакле, има своју дужност одговара и Божијој моћи. Бог овако говори својим верним служитељима:
“Да од свете одступим дужности
мрака царство би остало вјечно”
(Л. М.)
Бог планира и размишља о будућности као човек. Све као човек, само као изванредан човек, са надчовечанском моћи и мудрошћу!
То је херојски народни антропоморфизам. Све најбоље, што има у човеку, придаје се Богу у потенцираној мери; све најплеменитије, за чим човек жуди, скоцентрисава се у Богу. Овај херојски антропоморфизам стоји високо над сујеверјем некултурна човека који свога бога представља ревнивцем и интригантом и подмуклом волшебним бићем, које се претвара из форме у форму, да би користило или нашкодило коме хоће. Ова племенита, херојска форма антропоморфизма, према којој је Бог носилац правде и светлости, према којој је Бог човек но опет не човек, но надчовек, највиши је ступањ верског представљања, до кога се један народ могао уздићи. Ову су веру народну често презирали дубоки мислиоци, као што је с друге стране опет народ презирао апстрактне постулате ових. Но песници никад нису презирали умне творевине свога народа: они су их примали за своје, чистећи их и сублимирајући их. Прави просветитељи једнога народа отуда нису такозвани “култур-трегери”, но песници. С друге стране песници су далеко од презирања дубоких мислених доктрина: и ове дубоке мислене доктрине они примају за своје, но пошто их претходно крсте, тако рећи, “огњем и духом”, пошто им даду очи, да могу гледати и срце, да могу живети. Платон и Бруно дали су сами својој доктрини очи и срце, јер су сами били песници. Они су сами себе најбоље полуларизовали. Спиноза и Кант потребовали су популаризатора, песника, пошто, сами то нису били. Песник сједињује врхове и низине људског друштва; он разуме све и зато не потцењује ништа; он помаже свуда и свакоме: народу, да улије дух у своје форме, мислиоцу, да да форму, тело, својим мислима. Песник обухвата све, спаја све; песник је највећи непријатељ партија и секти.
Без песничке метафоре речено, Бог је за Његоша апсолутна интелектуална стваралачка моћ у васиони. Бог је “умна сила”, која господари “грдном мјешавином” природних ствари и појава; Бог је ум, који ствара лепо и добро, који хаосу даје облик и хармонију, који “оживљава сваки прашак” и насејава га “умнијем сјеменом”, тј. својим суштаством, собом. Једна не сувише велика семенка овога “умног сјемена” “сјаје у души” човека; ми не знамо где, ми не знамо како, ми знами само да ми имамо “својство” с Богом том божанском семенком, која је у нашој души. Ми смо зато Божја деца, јер смо из Бога, и Божја браћа, јер носимо у себи један део Божјег бића. Оно што је божанско у нама то је душа, оно што је божанско на нама то је облик. Песник пева души једнобитној с Богом:
“О ти, коју он најволи
и коју он својом зове,
пој му песму добра оца,
пој му, душо, бића мога!
(Веч. Молитава.)
Бог дакле, најволи душу, он њу назива својом; наравно душу, уколико је она ум, јер Бог је ум. Као синониме ума и с тим синониме Бога, употребљава Његош најрадије изразе: светлост и огањ. Оно што је божанско у души човечијој “сјаје”. Бог је сјајност скривена за “многостручним покривалом” природе, за њеним “накитом заслепљавајућим”. Каква ли тек мора да је та сјајност сама по себи, кад је њено покривало тако сјајно! Међутим, сва та спољашња сјајност света јесте само одблесак централне божанске светлости –
“одблеск само глорије му” –
(ib.)
Та централна светлост јесте “животворени”, “бесмртни огањ”, који је Бог. Оно мало, што у људској души “сјаје”, то је само “једна зрака огња бесмртнога”. Бог је Један “огњени океан”, из кога се расипа у лучама светлост и топлота, тј. живот, по целоме простору. Бог, тај “огњени
океан”,
“могућим зажиже погледом
сва свијетла кола у простору”.
Док их он не “зажеже” својим животним огњем, док их он “не крсти и напоји лучама”, дотле она не могу постати световни, “ваздушна свјетила”, но остају “хаос необдјелани”. У свима својим делима Његош неодступно говори о Богу као огњу, или светлости или пламену – што је за њ све једно и исто. Душа људска је, говори игуман Стефан, “пламен” скривен у телу као у “подземној пештери”; “луча микрокозма” то је тај исти “пламен’, који је према “вјечном пламену”, Богу, само мала искра. Бог је вечни плам. Васиона је храм, на средини кога стоји “диск” –
“диск средине, с ког лучах пламови
свуд се сипљу како вихорови”
(у Риму)
Овај “диск средине” јесте “живог плама источник”, тј. источник живота васионског, тј. центар божанског живота или божанског ума или божанске свести. Одатле, с тог источника, разлива се, као светлост од сунца, божански живот или ум или свест по целоме свету. У свим стварима божански плам гори, и он се не разликује од централног плама у врсти но у ступњу.
Огањ је прастари Бог човечијег рода. На свих пет континената он је обожаван, и скоро од свих народа, који на земљи постоје И данас он не само загрева тело него и распаљује машту милиона људских створења, који га са страхом или љубављу, но вазда с истим удивљењем, посматрају свуда тамо, где се он појављује: у сунцу и звездама, у грому, у вулканским избачајима или органском горењу.
Но нису само некултурни и прости људи обожавали огањ, но и први међу првима у човечијем роду. Емпедокле је мислио, да је Јупитер топлота, Хераклит је претпостављао, да је огањ семе свих ствари, Платонов “Тимеус” изражава исто то, Питагорејци и Стојици веровали су, да је огањ мислећи пра-елеменат, из кога је све и у који се све враћа, Беркли говори о “чистом огњу или духу универзума” или о “огњу као општем океану” свега што постоји,
И тако божански огањ или Огањ-Бог сједињује мисао најгрубљих и најфинијих духова људских. топлота и светлост услови су живота, вели се научним језиком; божански огањ или огњени Бог тај је услов, вели се језиком вере, како вере дивљака тако и вере многих философа. Живот је горење, учи хемија; живот је огањ, вели Његош, но не огањ брутални и слепи, но огањ умни, животодавни, свесни и отуда персонални. Овај свесни, персонални огањ или Бог, има свој центар свести, свој “диск средине”, који је слободан од нееластичне земаљске материје. Од тог центра наша планета је удаљена, огањ божански се отуда појављује на земљи само у “одблеску”, у “зракама”, у “искрама , као светлост сунца у једној облачној атмосфери. Но ако је земља за ум наш једна од вечнога огња полуосветљена тамница, где заточени сјајни легион Адамов испашта свој грех, то за око наше, навикнуто на јачу светлост, ова иста земља ипак “ври у луче сјајне”.
