Најновијим избором протосинђела Пајсија Ђерковића за викарног (помоћног) епископа у Митрополији Црногорско-приморској СПЦ, са титулом епископа Диоклијског, настављене су бар двије традиције у организацији Цркве на подручју Црне Горе. Прва је избор својеврсног митрополитивог помоћника, а то је пракса коју налазимо још с краја 15. вијека приликом оснивања Цетињског манастира, када се као надлежни архијереји помињу митрополити Висарон и епископ Вавила; а потом је, као јасно документовану, срећемо током 18. вијека када митрополити Данило и Сава Петровићи имају своје помоћнике, коадјуторе.
Крајем 20. вијека, још за живота митрополита Данила Дајковића и његовог умировљења због дубоке старости, за митрополита Црногорско-приморског изабран је митрополит Амфилохије као нови надлежни архијереј Митрополије.
Управо је Митрополит Амфилохије обновио древну праксу постављања викарних епископа у Митрополији, тако што је 1999. Сабору СПЦ предложио избор свога викара епископа Јоаникија, који је и изабран, и од стране патријарха Павла и архијереја СПЦ хиротонисан као епископ Будимљански исте године. Била је то симболична титула помоћног владике, све док 2001-те године владика Јоаникије није постављен на дужност администратора новофорниране епархије Будимљанско – никшичке, а сљедеће 2002.г., за њеног званичног архијереја. Међутим, пракса избора помоћног/викарног епископа у самој Митрополији, биће настављена и послије одвајања територије новонастале епархије на сјеверу Црне Горе, и избора епископа Јоаникија на нову службу.
Потреба за избором помоћних епископа цетињским митрополитима постоји вјековима управо због захтјевности и обима пастирске службе и јеванђелске мисије коју цетињски владика, на овим просторима има одувјек, а која се нарочито показује у посљедњим деценијама буђења и обнове црквеног живота у Црној Гори.
2004. за митрополитивог викара Сабор СПЦ ће изабрати Јована Пурића (касније епископа Нишког); затим 2016. нови викар митрополита Амфилохија биће епископ Кирило (потоњи епископ Буенос – аирески); а потом 2018. на исту функцију викарног епископа у Митрополији, Сабор СПЦ поставља владику Методија (данашњег епископа Будумљанско-никшићког). Поред тога што су сва тројица ову службу митрополитових помоћника обављали привремено, а, између осталог, и у сврху припреме за будућу дјелатност надлежног архијереја на новим епархијама – њихова заједничка тачка деловања била је и почасна титула Диоклијског епископа коју су носили док су обављали дужност викарног владике.
Ово није значило да је унутар саме Митрополије постојала нека засебна епархија са тим именом, него је митрополитов помоћник симболички носио такву титулу у знак обнове црквеног сјећања на древне диоклијске (дукљанске) епископе из ране хришћанске, пред-словенске ере на овим просторима, и утвђивања свијести о непрекинутом континуитету и апостолском насљеђу које светосавска црква има и наслиједила је од времена прије кирило-методијевске мисије међу Словенима. Чувањем и истицањем титуле диоклијских епископа, СПЦ чува свој апостолски карактер и поријекло, свој двомиленијумски идентитет, као што то чини са именима и титулама других викарних епископа у својој данашњој јурисдикцији: ремезијански, јегарски, липљански, хвостански, хумски, новобрдски…
Све ово, горе речено, представља смисао и значење избора новог Диоклијског епископа г. Пајсија, викара Митополита Црногорско-приморског г. Јоаникија.
