У време Страдалне седмице црквени медији су пренели вест о рукоположењу ђаконисе у свештени чин у једној цркви у Зимбабвеу, у Африци, која је под омофором Александријске православне патријаршије.
- ПРЕПОРУЧЕН ПРИЛОГ: Ромфеа - Жена рукоположена у чин ђакона у Александријској Патријаршији;
Нећу се упуштати у тему рукоположења жена у чин ђакона. То је питање које ћу, засад, препустити богословима и архијерејским саборима. У овом чланку ћу једноставно поставити нека питања везана за овај догађај. За такав догађај потребан је православни консензус, јер свако црквено деловање ван православног консензуса, сагласја и једнодушности представља опасност и доводи до нежељених последица. Колико би се ово тако осетљиво питање, посебно у овом тренутку, сматрала кораком ка рукоположењу жена у свештенство.
Нема сумње да је за ову тему потребно веома дубоко и поуздано проучавање хришћанског наслеђа, посебно православног, и пастирских потреба које се од Цркве траже у данашњем свету. Међутим, прибегавање појединачним одлукама и даље је опасније од било ког корака који би његови заговорници могли видети као користан за Цркву. Богословске студије захтевају научну искреност и објективност, а не манипулисање информацијама да би служиле личним намерама. Овде истичемо улогу истинских светитеља, а не само научника и истраживача, да не бисмо порекли оно о чему смо вековима говорили - да је богословље опит Божјег присуства, а не тек рационално или философско размишљање.
Моја размишљања проистичу из бриге за православно јединство, које видим у опасности због одсуства дијалога међу помесним Црквама и ширења индивидуализма унутар њих, до тачке у којој је неизбежан страх од ходања стопама индивидуализма протестантског типа. Нека нас Господ сачува да православно јединство не заменимо православном унијом.
Постојање ђакониса у раној Цркви треба посебно разјаснити. Наши историјски подаци не потврђују да су све Цркве сведочиле службу ђакониса, већ неке, посебно велике Цркве и у већим градовима. Штавише, разлике између службе ђакониса и службе удовица такође треба даље истражити. Наши доступни подаци указују на то да је служба ђакониса обухватала неколико поља делања, као што су чување и надзиравање женског одељења у цркви; према друштвеном обичају у прошлости, жене и мушкарци су стајали у одређеним деловима цркве. Такође, ђаконисе су помагале за време чина крштења жена, као што је помазивање тела миром. Штавише, ђаконисе су се можда старале за подучавање жена, али се сви научници не слажу с тим. И четврто поље делања: на основу предања, ђаконисе су пратиле жене када је требало да се састану са епископом, јер је епископу било забрањено да се састаје сам са женом.
Дошло је време када је ова служба нестала у Цркви. Не знамо тачне разлоге њеног нестанка. Зар нам нису потребне студије да покажу разлоге зашто? Зар не треба да разјаснимо области служења пре него што је усвојимо у нашим Црквама? Да ли је њихово васпостављање у складу са православним предањем и схватањем рукоположеног свештенства? Може ли се ограничити на васпитно служење и служење љубави у свим њеним облицима? Које су границе између ове службе и службе верних (лаика)? Који су мотиви за давање литургијске улоге? Зашто је ова улога неопходна?
Ако је ова врста службе аутентична, треба ли је тражити и да ли је Цркви заиста потребна? У којој мери то тражимо под утицајем хуманистичких и феминистичких покрета? Шта подстиче Цркву да организује своју пастирску службу: богословска или световна мисао? Како Црква одговара на верске, моралне и хуманитарне изазове са којима се суочавају данашња друштва? На основу чега Црква развија своје пастирске програме, социјалне или богословске?
Даље, какав је ефекат прихватања ђакониса и свештеница у неправославним Црквама које су прихватиле овај феномен? Да ли је њихово васпостављање повећало њихов духовни и бројчани раст, или супротно? Да ли је прихватање ђакониса први корак ка прихватању свештеница? Какав би био ефекат постојања мушких и женских свештеника на духовно и богословско поимање свештенства? У којој мери то доприноси секуларизацији или умањењу чина свештенства и може сматрати верском службом? Какав је психолошки ефекат ако лица оба пола стоје око Часне трапезе?
Где ће завршити Православна црква ако свака помесна Црква буде усвајала оно што сматра прикладним без консултација и сагласности свих православних Цркава? Где је саборски дух који одликује Православље? Шта је са јединством у Вери? А шта ће ујединити православне Цркве ако овде-онде почну да се појављују праксе без једногласне сагласности?
Да ли они који поздрављају настанак ђакониса размишљају о будућности православног јединства? Како знамо да смо допустили Светом Духу да дејствује и изграђује нове таленте? На који начин смо свесни да ли га ограничавамо у оквиру нашег ограниченог размишљања? Да ли га потчињавамо нашим личним жељама и гледиштима?
Нећу овде више постављати питања, мада би она била неопходна ако заиста желимо да будемо поштени, верни и чисти у сваком послу који обављамо у Цркви. Гушим се од бола од онога шта се догађа.
Надам се да ће нека од ових питања подстаћи неколико искрених, поштених и смирених лица да застану пре него што наставе са индивидуалним поступањем које повећава поделе и ствара нове расколе.
Митрополит Саба (Есбер)
Антиохијска православна хришћанска архиепископија Северне Америке
За наш портал превод са енглеског приредили
протођакон Радомир Ракић и проф. Сања Симић Де Граф
Извор: Оrthochristian.com
