Свети владика Николај: Религија Његошева - лице природе
Ми постављамо право питање: каква је била Његошева мисао о природи? Прво стога, што је загонетка природе права, пред којом се човек нађе, кад протре очи и обазре се по овом великом свету. Његова сопствена личност, напротив, истиче се човеку као питање тек напослетку, после свих других питања. Човек пре осети и опази све друго у свету него ли себе сама. “Познај себе” постало је отуда девизом у философији тек на једном зрелом ступњу људског културног и мисаоног развића. Као објекат посматрања и проучавања човек је дошао на ред чак и после богова. Човек је дакле видео и оно што се види и што се не види пре него што је видео себе сама. To je комично, но тако је, јер је тако хтела природа човекова. Спољашња природа је прва као предмет свесног опажања; она за многе остане кроз цео живот први и последњи, тј. једини, предмет опажања, пошто они или не стигну или се не уздигну да мисле ни о Богу нити о себи.
Прва Његошева мисао о природи јесте њена лепота. Природа је тако несумњиво лепа као што несумњиво постоји; не, још је извеснија и несумњивија њена лепота но њена егзистенција. Свако зло о природи може се рећи, с разлогом или без разлога, но лепота јој се не може порећи ни у ком случају. Да је Његош био велики љубитељ култа, он би лепоти природе несумњиво посветио један опширан и врло опширан култ.
Најлепше и најнежније слике употребљује песник, кад хоће лепоту природе да изрази:
“Природа се сваколика пита
Сунчанијем чистијем млијеком”
(Горски Вијенац)
Природа је као најлепша невеста, која сама себе раскошно кити и облачи, да се што лепша, што дичнија покаже “пред очима свога владаоца”. У њеном “цвијетном лону” седео је песник често, занет дубоким мислима, запиткујући своју “шчедру матер” природу:
,,рад’ чеса је творац сатворио?
ради л’ ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал’ обоје једно рад ‘ другога?”
Одговор мајчин сину се никако не свиди и он се онда жали:
“Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окружена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих звјездах,
да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца,
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним”.
(Луча Микрокозма)
Природа је увек млада, свежа и насмејана. Она је лепа не само посматрана у целини но и у деловима својим; њена тоалета је најбрижљивије и у ситницама уређена:
“Најмањи те цвјетак слави
,,Ка’ највишег свијетлост сунца!”
(Цетињски пустињак)
Све је од најмањег до највећег тако чудесно формирано само за себе и тако изванредно хармонично подешено у вези с другим, да човек у усхићењу посматра природу као једно чаробно, шарено ткиво, као неки ћилим, како би Јакшић рекао, који нису људске руке ткале, но који су виле разастрле. Тај вилински ћилим изаткан је од савршених живих форми. То чаробно ткиво се стално осипа, но стално се и обнавља; ми видимо жице ткања, но и ткач и чунак као да су се скрили под капу, која их чини свуд присутним но невидљивим. Ткање се врши по неком реду, по неком неизменљивом закону. То баш и чини природу лепом: ред и хармонија делова према целини, јединице према множини, и непроменљиви закони, који тај ред и ту хармонију одржавају од века до века:
Ред свештени на свему царује.
(Л.М.)
А овај освештани, свети, ред загарантован је законима, које је Бог природи у аманет дао:
Закони су општега поретка Мој аманет, а живот природе.
(Л.М.)
Кад не би ти закони постојали, онда не само да би сва лепота природе била претворена у једно бесформно, хаотично стање, које човек никад себи не може представити, него би и живот природе уопште дошао у питање. Живети и бити лепа, то је за природу једно и исто. Њен је живот условљен њеном хармонијом, а ова опет условљава и њену лепоту.
Целим васионим простором влада хармонија, цело пространство испуњено је чудима лепоте, пред којима се човечији погледи у “преласти топе” а језик “мрзне”. Цео тај безгранични простор представља се великој уобразиљи песничкој као један “океан ваздушни”, “насијат сјајним островима”, која су
“венчана светим магнетизмом
те погледом једно друго држе”.
(Л.М.)
Ова сјајна острва нису мртве усијане кугле, које само на својој површини или имају нешто живота или немају, и које се бесмислено врте једна око друге; него су то жива, есенцијално жива бића, која свој пут знају и свој задатак свесно извршују. Бог их је позвао
“на слатко битије
из смртнога опширнога лона”.
(Л.М.)
А “слатко битије” може значити само живот, пошто мртав бити није по себи ни слатко ни горко, но индиферентно.
Може Његошу неко приговорити, да је у противречности са научном хипотезом, по којој је живот нешто што је најређе у васиони. Према тој хипотези, која је више научничка но научна, погодбе за живот случајно су створене само на површини земље, и то на једном делу те површине; па и ово мало живота што га има у васиони тако непоуздано стоји, да се свакога часа може уништити друкчијим наслагањем атома или могућим поремећајем атмосферских погодаба. Сва остала васиона мртва је; мртва су она “сјајна острова”, а цео “азурни океан” Његошев јесте једно бескрајно гробље, чију тишину ништа не пролама, до, за велику и пространу васиону савршено нечујни, крик зверски и човечији у прашини земаљској. Тек овда-онда може срећним и случајним сложајем мртвих елемената на оним далеким осветљеним могилама да се промигољи из вечитога небића, неживота, једно гумно траве или једна шака црви. Онако исто као и на земљи. Но мртва могила остаје савршено равнодушна, савршено неосетљива у своме смртноме, свечано осветљеноме покоју према то “мало буђе” која прави нечујну ларму и води невидљиву егзистенцију милион-два година, тј. минут-два, да онда буде спржена или згњечена и опет затрпана у свој сјајни метални гроб. – Може Његошу, велимо ми, неко приговорити, да је у противречности с овом научничком хипотезом, тј. с овим очајним веровањем, он непоколебљиво остаје при својој и Ламартиновој мисли:
“да су жива висока небеса”
(Ц.П. “Химна Ноћи”)
и да оне “златне и азурне волне” нису развијени прах спаљених мртваца но расуте живе капље са извора живота или развејана жива прашина, Боже,
“испод твога трона свијетлога”.
(Г.В.)
И у тој мисли Његош броји у своје једномишљенике не само Ламартина но и читаве људске генерације раније културе, које су звезде као жива мислена бића обожавале, и читав низ генија величине Платонове, Брунове, Њутнове и Фехнерове, за које васиона није била једно немо гробље нити живот само случајна буђа на површини небеских тела, но чудна грађерина састављена из живих цигаља, неуморни и неисцрпни живот, који све скроз прониче и егзистенцију свега омогућава.
Живот је прво и првобитно својство природе, због кога је она за Његоша лепа ( а рекли смо, да је са животом њеним нераздвојно везана и њена хармонија). Она није лепа као статуа лепе Јелене, но као жива Јелена. И лепа природа, зато што није мртва но жива лепота, има увек дејство живе Јелене, око које су крвави ратови вођени. Но о крвавим ратовима, који се око природе воде, говорићемо мало доцније.
Природа је жива зато што је лепа, то је чудновато, и лепа зато што је жива, то је интересантно. Природино је ткиво из живих форми, зато лепота природе стоји над лепотом људске уметности; лепота људске уметности то је статуа, лепота природе живо створење. Људско уметничко дело остаје увек исто; природа пак свакога тренутка мења свој образ. Уметничко дело само је привремено лепо, природа је пак вечно лепа. Уметничко дело подложно је пропасти без еквивалентне замене; у природи није тако, но чим се једна жица ткива прекине, друга, рекао би, из ничега васкрсава на њено место. Кад је Бакон видео у једној галерији Једну слику нагих људи и жена, он је узвикнуо: Resurrection! Ho како да се узвикне при погледу на природу, где један цео свет умире а други истовремено ступа на живот? Да ли магија? Да, и не. Да ли природа? Да. Али шта је природа?
“Природа je нешто што…” почињу сви научници да дефинишу, но само дотле иду заједно у дефиницији.
“Природа је скуп свега видљивог и невидљивог, знаног и незнаног” – вели обичан човек с утврђеним и признатим бројем чула, тј. човек који мисли да само он непогрешно говори.
“Природа је неред” – уче једни. “природа је ред” – довикују други.
“Природа је мајка” – једни. “Природа је тиранин” – други. Најзад:
“Природа је нешто” – једни. “Природа је ништа” – други.
За нашега песника природа је једно уметничко дело, и то дело које поражава, усхићава, покретљиво, живо уметничко дело; премда старо, ипак увек младо, премда из трошног материјала, ипак неразрушиво и непролазно, премда у привидном нереду и немарности као жена у гардероби, ипак увек у највећем реду и увек најмарљивије одевена у богато рухо, кога она исувише има, јер
“аљинах је на небеса доста”.
(Г.В.)
Али наш језик је недовољан. Недовољно је рећи за природу да је она једно уметничко дело. Природа је нешто више, она је уметност сама, да, целокупна уметност. Она је ars artium, ако би и овај израз био довољан. Она је збир свију уметности, и наравно, збир свију уметничких дела. То је једна бескрајна галерија у блеску боја и блиставости грађе, у неизмерној маси форми и још неизмернијој множини егземплара. Најближе човеку лежи његова мајка земља “окићена цвијетним временом”, огрнута својим зеленим плаштом, заносна својом лепотом и младалачким здравим смехом. У даљини прелива ce
“свод плаветни неба свештенога
брилијантним засијат сјеменом;
(Л.М.)
још даље:
“насијата кола са сунцима
свако сунце предводи мирове
“a мир сваки своју сферу има,
(ib.)
док поглед смртнога не сустане и не утрне у даљини:
“где су сунца само капње свјетле
а мировни једва видне искре”.
(ib.)
Сваки онај “мир” савршено је дело, али не једино скулпторско, због богатства својих форми, нити једино сликарско, због лепоте боја, ни музичко, због свог сиренског “слаткогласија”, ни једино архитектонско ни поетско, но сваки је све ово у исто време. Савршено дело, велимо ми! Ho, о, колико је ступњева савршенства у васиони! Цела васиона, уједно узета, представља тек савршенство лепоте. Ми не достижемо нашим умом ни ову целину ни ово савршенство. У нашим су очима и делови ове целине савршени, јер за нас мале један део васионе изгледа већ целина, чијој лепоти не можемо да ce надивимо, нити да је изразимо. Макрокозмос не може да стане у микрокозмос. Целина је недостижна не само нашем логичном уму, но и нашој најбогатијој машти.
“Мјесто очих да два сунца никну,
и идеју један вијек смртни
да по царству небовлатца прате
не би њени свијетли погледи
величанства небесне преласти
свеколике могли прегледати”.
(ib.)
Све што је нама смртнима доступно, то је један “свод” ове сјајне, порфирне палате Божје, која по азуру плива и у бојама се прелива и то онај свод,
“што с’ огледа у пучину нашу”.
Па кад је овај један свод палате за наше око и наш укус тако величанствен, тако неизмерно леп, каква ли тек мора да је сама палата? Шта су све лепе људске маштаније о ваздушним вилинским и змајским дворовима према милијардама стварних ваздушних дворова, који један другог “погледима држе”, или
“за свијетле власи повјешани?”
Шта је људска машта могла тако чудноватно сазидати, што стварност својом чудноватошћу не би превазишла? Замислите само једно сунце са његовим сјајним пратиоцима и реците, да ли је икад машта људска окружила једног багдадског калифа тако сјајном. тако послушном, бојаном, раскошном, блиставом пратњом!
Замислите с колико погледа посматра сунце своје пратиоце ода свих страна, па реците, шта је с њим у сравњењу један сироти стооки Аргос! Замислите крилате виле и змајеве и сравните са једном живом, светлом лоптом, једном звездом, која и без крила по етеру лети, носећи у своме крилу безбројни пород свој!
Па кад наша машта, која не допушта себи никакве границе у сликању, продуцирању и комбиновању, не достиже ни из далека чудноватости природе, како ли ће је достићи наш “чисти разум?” Никако; пошто он себи не допушта лиценцу маште, то он не досеже ни докле машта, камо ли ће досегнути докле природа. “Чисти разум” није никад – и неће, ах! никад бити готов с његовим ситним, претходним испитивањима, која би нас могла уздићи до једне неоспорне, солидне мисли о целини. Он опрезно проналази стазе, које би нас из таме нашег бића на светлост извеле; он граничи и разграничава, класификује и детаљира, поставља белеге и куле светиље и, једнога дана сав тај свој труд уништава једним потезом, кад стави све уређено и пронађено под нож своје сопствене критике. Никад стога тај критички разум и не долази на мисао, или кад дође он се трже од мисли да је природа поезија, а сви научни закони, које он проналази, јесу само закони техничке стране те поезије. На ту мисао долазе без страха само уметници.
На ту је мисао и Његош дошао; дух његов живео је и хранио се том мишљу. Природа је поезија. Све што постоји како постоји јесте савршена поезија једнога савршеног поете. То је мисао Његошева.
“Све дивоте неба и небесах,
све што цвјетом лучам свештенијем,
мирови ли ал’ умови били,
све преласти смртне и бесмртне –
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?”
(ib.)
У своме лету кроз васиону за својим светлим путовођом наш песник је видео њеног Творца где је “творитељном зањат појезијом”.
Бог пева – дакле ствара, и обратно. Бог ствара као песник што саставља песму. Делање Божје то је поезија, дело Божје то је песма – не једна песма, но све и једна. – На овој песми Творац ради вечно и у њој ужива вечно. Па ипак та песма није недовршена; напротив, она је увек довршена и савршена; дух је њен увек неизменљив, јер то је дух савршене поезије, форма њена је увек друга, увек нова, но једно је у тој форми постојано, и то је савршенство њено у сваком моменту.
Божанска поезија обухвата све и обнавља све. На кристалном шатору, који прекриваше небеску сферу указала се нашем песнику извајана
“свемогућа поезија Творца,
окружена круном творенија”.
Идеја поезије, која је прва после идеје времена, има владу над свим, пошто она и ствара све. Зато је она свемоћна. Њена круна јесте стварање, тј. њено опредељење и њен циљ састоји се у стварању или најкраће: поезија је само стварање као што се и обратно може рећи и као што то песник на другом месту обратно и каже.
Под круном поезије налази се све, што је у биће позвано. Песник овако продужује:
“Све красоте, које биће има
И ум творца сјајни беспредјелни
Које види у царству свјетлости
под том круном бјеху окружене,
На том лицу бјеху изражене
У сјајности светог савршенства.”
(Л.М.)
-Поезија, све је поезија – могао је Његош узвикнути као премудри старозаветни песимиста: таштина, све је таштина. Па како је све поезија и како је Творац света велики поета, песници се, наравно, највећма приближују Богу. јер је њихово занимање номинално исто што и Божје. Они не испитују како што чине научници, они проничу у дела Божја и сами спонтано стварају. Научник посматра из даљине природу и описује је; песник стаје раме уз раме са стварајућим силама и сам с њима дела. Научник је хладан и трезвен, он све хладнокрвно, са неповерењем, често цинизмом, посматра и класификује; песник је полу-бог, демиург, који ствара или кроз кога Бог ствара. Песник је надчовек, који је луда у очима обичног света, јер обичан свет не мисли о звездама, но о хлебу. Обичан свет живи од хлеба, и све друго је за њ споредно; песник пак живи од свега другог више но од хлеба. Разлика је огромна. Отуда није ни чудо што је обичан свет с песником непомирљив. Отуда и гнев владике-песника према “будалама” – а то је једна јака странка у свету – у чијим су очима песници луде.
“Будалама кад би вјеровали
појете су покољење лудо”.
То је клетва, или бар у већини случајева то је клевета. Поете нису једно лудо покољење, но посланици Божји, који с Богом опште, који су “ближе Бога и чудествах”, који су – да се изразимо једним старим добрим, но не мало дискредитованим изразом. – посредници између Бога и људи.
Поетама и кроз поете говори Бог. Божанске тајне, тајне природе или нашег живота Бог открива само поетама:
,, Свемогућство светом тајном шапти
Само души пламена појете”.
Његош редуцира број песника на број “пламених”. А овај број је врло мален. Од Хомера до Милтона нема много великих штација; од Милтона до Његоша има их више, јер је и светски “грмен” постао већи, те су више лавова из њега могли изићи. Но осим великих штација, има веома много постаја на којима се понекад понајвише пишти, звижди, шишти, дими и на којима се путник задржава и преко своје воље, с досадом и срдњом, као увек кад човек путује теретним возом. Стога путник, који путује кроз светску историју треба да узме најбржи воз, КОЈИ се задржава само код осветљених, пламених станица, и видеће да неће осетити досаду ни терет, задржавајући се код њих. Но зато треба бити богат. А Његош је би богат, богат умом. Његош није био један од оних несрећних људи, који се зову литерарни критичари, који су обавезани да се увек возе тромим, теретним возом по историји поезије, тј. по историји живота, и који од дуга пута и умора почну најзад себе заваравати уобразиљом, која им мале сеоске постаје претвара у велике варошке станице, а све досаде тих малих постаја у права задовољства, достојна да се другима сугеришу. Ови људи су слични ономе сужњу Дикенсовом, коме су давали само сув хлеб да једе, а он, да не би јео сув хлеб, досети се, те је од хлеба прстима правио облике риба, пилића, јабука и свега онога што је желео да једе, па је то јео с “хлебом”. – Његош хоће да зна само за пламене поете, који су као моћна сунца, око којих гравитира безбројна сунчана прашина. О изванредном пореклу ових великих поета вели Његош у “Сјени Александра Пушкина”:
“Над звезданим многостручним сводом,
Над домаком умнога погледа.
Под духовним небосклоном неба,
Гдје се млада непрестано сунца,
Искресана руком магическом
Општег творца сипљу ројевима:
Тамо се је твој гениј зачео
И пјевања миром помазао”.
(Ц.П.) Зато:
“Званије је свештено појете,
Глас је његов неба влијаније,
Луча свјетла руководител? му
Дијалект му величаиство творца”
Поета је прави божји свештеник; његов је позив стално величање творца; он је надахнут с висине, рођен је од Духа божја и девојке Земље. Дух поете одрастао је или на Олимпу, окупан светлошћу и нектаром, ако се поета зове Гете; или у мрачном Тартару, ако се свештеник божји зове Леопарди или Де-Вињи; или пак под тамно-плавим небом као у Арабији и на погледу домовине Дантеа и Гундулића, ако се оваплоћена луча микрокозма зове владика Његош.
Има, дакле, песника блажених и неблажених, као и богова или анђела; но то овде није главно. Главно је да има људи и песника, и да ови последњи најближе стоје творцу света, пошто се и творац света и песници занимају истим послом, поезијом. Људи и ствари су само слогови или стихови велике васионе песме, песници су нешто више: они су, да, песници а не само песма; они стварају, а нису само створени.
Песници су једини у стању да читају јероглифе природе; они их једини читају и виде, да је природа песма. То научници не могу. Научници виде слова, но не виде речи; они не виде шуму од дрвећа, не чују музику од појединих тонова. Научници нису песници, но људи. А бити човек није ништа особито; особито је бити песник. Знати срицати слова није никаква реткост; читати и разумети песму света, то је реткост.
Да Његош оволико уздиже песника над обичним људима, то долази од његових схватања природе као поезије. Овим уметничким поимањем света он је био сав надахнут. То, уосталом, и јесте права одлука правога песника, – да природу схвати као уметност. То обичан човек не види. Но ако песник није у стању да види оно што обичан човек не види, онда ту нема ни поезије ни песника.
Његош управља свој дух стално на посматрање целине природе. И за њега је још цвет леп, но лепота то је природа. Један цвет је један тон, једна звезда је један слог, тек један сунчани систем је реч. Премда је и цвет за свој рачун цела песма, премда је и звезда то исто, а један сунчани систем то исто мало друкчије! Но све је то ипак подређено једном вишем, цео свет је један бескрајни низ концентричних кругова. Тамо где људи виде само један круг, песник види још стотине уписаних и стотине описаних кругова. Голо око гледа једну капљу воде, где око с микроскопом види цео океан. Очи правих песника снабдевене су од природе микроскопима, зато оне виде дубље и прецизније но обичне очи.
Оно што су очи Његошеве прво виделе, кад су погледале по овом пространом свету, јесте жива лепота природе, тј. лепота која се састоји у хармонији изатканој од живих бића. Природа је савршена уметност, савршена поезија, понављамо ми, јер то се свакога дана и сваке ноћи понављало у духу нашег надахнутог поете. И не само да је дух ове природне поезије жив у мртвој љусци, као што је то случај у људској поезији, но и та је љуска жива: форма, речи, слогови, – све је живо.
Жива хармонична природа прво фрапира дух Његошев. Сва природа живи. Она живи и умире и опет живи. Живот је велики победник, који и у јутарњем освитку и у свечаном акшаму корача у младићској лепоти и тријумфу. На равнинама неба и пространства царује вечити Мај.
Уз живот иде и светлост. Светлост је друго чудо природе, које ју чини лепотом. За Његоша је лепота нераздвојна од све светлости као и од живота. Он љуби светлост свим срцем својим, свом душом и свом снагом својом. Своје велико песничко дело назвао је он “Луча Микрокозма”. Кроз бескрајне просторе њега води
“зрака сјајна огња бесмртнога”,
која своме генијалном сапутнику обећава:
“водићу те к вјечноме огњишту
од којег сам и ја излећела”.
И она га доводи:
“међу сунца пламтеће свјетове
шшо богаством луча бесмртнијех
потапају простор и мирове”.
Но његов вид бива “свјетлошћу поражен”, и он пада и затвара очи рукама. На небесним равнинама он види реку бесмрћа,
“њој су струје ка’ прозрачне луче”-
На средини тих равнина стоји гора, о којој песник вели:
“а сва гора маса брилијантна;
и преливе њезине свјетлости
сви погледи и уображења
у поњатносш не могу довести”.
Даље, анђели су одевени сјајем. Њихова се лица блистају, њихово је одело светлост. они се возе на огњеним колесницама.
Но сјај Бога надмашава сјај свега осталог. Престо је Божји као “страшни пожар у ноћи”, из кога кроз облаке од густа дима “ројима бјеже искре”, а ове искре ништа друго нису до
“миријаде сјајнијех сунаца”,
која
“лију свјетлост у опширну сферу”.
Ту је оно вечно огњиште, куда је искра водила песника. Ту се вечно млада сунца на магијски начин крешу и расипљу ројевима по простору. Ту је центар опширног огњеног океана, из кога се рекама сипа светлост на све стране. Одатле Свемогући
“зажиже погледом
“сва свијетла кола у простору”.
Кад човек чита ова и овим слична места, којих је веома много у делима Његошевим, учини му се као да се налази усред некога колосалнога пожара, који не пржи али осветљава с таквом силином да се очи, засењене и пред самим уображењем, крију и склапају. Читалац Његошев ће из самих песникових описа моћи видети несравњено обимнији и несравњено величанственији пожарни призор од онога, који је Нерон, уствари, видео при пожару Рима. Колики ли је тај васионски пламени пожар морао бити тек у духу овога црногорског владике, који је једним погледом опасивао целу васиону и из својих мртвих и мрачних брда посматрао како “биће ври у луче сјајне”!
Вера Његошева јесте вера у светлости, његов морал састоји се у љубави према светлости, његова генијалност у светлосном ентузијазму. Његош је врло сличан великом персијском веро-оснивачу Заратустри. Заратустра је живео двадесет година у пустињи пре него је постао обасјан. Његош је живео свега тридесет и девет година, и свих тридесет и девет у пустињи. То је разлика, и изгледа сва, изузев оних разлика које је развитак човечанства у току неколико хиљада година собом донео. Но да је Његош живео у време Заратустре, они би обојица били апостоли једне и исте вере; а да се Заратустра родио случајно под Ловћеном, он би први постао ученик цетињскога тајновидца. Но време их је поделило својим гигантским, хиљадугодишњим корацима, и они се нигде више не додирују до у храму Бога светлости.
Па ипак, време које све побеђује и бива само од вере побеђено, учинило је да Ормузд Заратустрин није више сасвим Бог Његошев, нити Ариман персијског пророка сасвим Сатана хришћанскога владике. Јер људи се мењају заједно са својим боговима, само Бог остаје неизменљив.
Ипак, ипак има једна битна разлика између ова два стално верујућа човека. Његош је, наиме, уметник и његово је гледиште на природу и на њенога Творца поглавито естетичко, док је Заратустра моралист, са својим етичким посматрањем живота. Његошев ентузијазам односи се више на лепоту његовог Бога, Заратустрин више на доброту Ормуздову. Но и Његош је био способан да етички посматра живот, иначе не би он могао репрезентовати ни потпуна човека ни потпуног хришћанског епископа: Заратустра, с друге стране, мора бити да је имао и великог уметничког смисла, иначе не би могао и после три хиљаде година онако моћно уметнички надахнути једног чувеног модерног уметника (Ниче).
Ми не знамо какве су околности утицале на формацију погледа на свет код Заратустре. Није ни чудо. Неколико хиљада година, које су живо радиле на рушењу Сузе и Егбатане, нису оклевале ни да затрпају под земљу највећи део сведочанстава о великом верском реформатору персијског царства, оставивши само бајке, које увек и свугде бујно расту на гробовима великих људи.
Његош нам кудикамо ближе стоји. И баш ова времена близина у стању је да многе читаоце доведе у самообману, да ми добро познајемо све утицаје, који су духу нашег великог песника дали форму и правац. Ниуком случају. Његош као песник пре свега није постао, него је рођен онако као што је бор никао. И као што поникли бор не постаје под спољашњим утицајима ни липа ни јела, но остаје бор, тако је дух Његошев песнички од рођења, па развијао се он под околностима Црне Горе или Бретање. био он под монашком ризом или војводском доламом. Ако одиста још има људи, који држе да околина и околности чине песника песником, ти би се људи извесно поколебали у свом мишљењу, ако би имали воље да оду и виде Црну Гору и ако би знали српски, да после тога прочитају Његошеву поезију.
Велики владика је самоук. Није ли то први парадокс у његовом бићу? Рећи he неко: то баш и није парадокс за ову српску нацију, у којој су сви главнији људи у политици и књижевности за време целе једне историјске епохе, и то nota bene најпросвећеније епохе човечанске историје, били самоуци.
Па онда:
Раде је одрастао у земљи, где народ верује да камен расте и има горко искуство да на том камену, сем змија и орлова, ништа добро не роди: у земљи, где ce пред сивим мртвилом бесформних гудура животно зеленило једва примећује. Па је Раде ипак био песник лепоте и живота, савршене лепоте и бесмртног живота, природе.
Има још један парадокс.
Владика Његош имао је једну заједничку особину са папом; обојица су, наиме, били наследници светог Петра, и ако два различна Петра. Раде је требао да постане калуђер и он је то постао. A пре једнога столећа, или нешто мање, традиције калуђерске нису говориле, као ни данас што не говоре, у корист Ормуздову, тј. у прилог онако издашног обожавања светлости, каквом ce цетињски господар предавао. Па онда сам ток Његошевог спољашњег живота више је био под влашћу мрака но светлости. Светли часови његовог живота врло су малобројни.
Неко кратко време у мирисном приморју, неколико ведрих часова у Трсту, неколико женских симпатија, неколико ноћи у веселом друштву у Котору, нешто духовног одмора у друштву Сарајлије, нешто мало забаве у “биљарди”, нешто разонођења у лову и нешто суморног увесељавања крај јека гусала – шта су сви ови зраци укупно узети према ужасном мраку, који је око њега згушњаван са свих страна, рекао бих, свима демонским силама?
Халакање неситих султанових отпадника свуда унаоколо земље – није ли сиротом кнезу цетињском само то довољно било да му помрачи сву светлост сунчеву? Али то је само један трн на његовом трновом венцу. Ево их још неколико: међусобно клање племена, који кад не пију туђу, пију своју рођену крв; интриге “гувернадура” и контрола и шпијунажа руских подофицира, који на Цетињу аванзују до сенатора, па опет ce броје у “незадовољнике”; па самовоља овог горског народа, који би хтео да ce зове “народ” и на оскудним и на неоскудним годинама, но да плаћа порез само на неоскудним; па разочарења у људима и идеали Српства и Словенства још даље у недоглед одгурнути; па болест, неизлечива болест као црни гласник смрти!
Ко у оваким спољашњим околностима не преда кључеве од света владатељу мрака, Ариману, и не поклони се попут запада, где грозне Горгоне господаре, за тога се извесно не може рећи, да је његов дух био оно, чиме су га прилике учиниле.
Но Његош је био и остао кроз сва искушења и зла песник светлости у лепоти и лепоте у светлости. Све варварске погодбе његовог живота – он је себе називао “владар међу варварима и варвар међу владарима,, (Решетар у предговору 5 – ог изд. Г. Вијенца) – нису биле у стању, да онаказе његову уметничку диспозицију. Слично бедуину у изгорелој, мртвој пустињи, чији се погледи. заморени досадном монотонијом, отимају у висине. тражећи и налазећи највеће задовољство у посматрању звезданог неба. и овај је кнез -епископ, овај најчуднији кнез и најчуднији епископ, често бежао из своје мрачне пустиње, вођен бесмртном зраком свога ума, у високо царство светлости, где се одмарао и наслађивао, посматрајући “преластну божју појезију”, сачињену из милијарде светова окупаних и одевених у светлост. Са такве, не сваком смртном приступне, висине, наша планета му се чинила као једно зрно праха, његова сиромашна кнежевина као један, не знамо колико пута хиљадити, део тога зрна, а његова голема трпљења као кап воде, која кане у огромни пожар.
Једино на тој звезданој висини налазио је животне воде овај жедни уметник, овај земаљски мученик, који је затим оснажен и окрепљен спуштао се на ову не најсјајнију планету, и још не на најблагороднију тачку њену, да дели правду крвавим горштацима и спрема прах и олово за борбу са тиранима њихове грозне слободе.
