Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија поводом крсне славе Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке
– Часни оци, браћо и сестре, нека је срећан и благословен данашњи празник и нека је срећна слава Мисионарског одељења наше Архиепископије! Васкрсење је центар наше вере, смисао наше вере и откривење назначења нашег бића, јер Васкрсењем својим Господ је открио да је као Бог љубави наменио вечност људском роду, тј. сваком човеку који вером и љубављу отвара себе за дар који нам Бог, као Љубав, упућује. После Васкрсења свога, Господ је Цркви оставио мисију као најважнију заповест и као последњи аманет речима: Идите и научите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа. Тим речима Господ је једном за свагда назначио природу постојања и деловање Цркве у свету. Црква постоји да би вршила мисију и да би сведочила Христа распетог и васкрслог, да би сведочила Њега као Сина Божјег и Сина човечијег – као Богочовека, али и да би сведочила да је човек икона Божја, а то значи да је створен са капацитетом, са могућношћу и способностима да учествује у свему ономе што је Христово, а Његово је вечно царство – Царство Божје.
У Цркви постоји ред и поредак. У њеном организму свако има своје место. Постоји свештенство, али читава Црква, сав народ Божји, јесте Царско свештенство. Зато сви вршимо исту мисију са тим да је распоред послушања такав да све уколико функционише хармонично и у симфонији даје своје резултате. У том смислу, наша проповед је увек позитивна, оптимистична и победоносна. Међутим, ми знамо како је Господ прошао, да је био одбачен и распет и да је рекао да и ми не требамо да се чудимо ако и наиђемо на таква стања и такве ситуације. Напортив, треба да будемо потпуно свесни, а истовремено радосни и оптимистични, што учествујемо у ономе што је Његово и што учествујемо у Његовом крсту, јер само тако можемо учествовати у Његовом Васкрсењу, тј. у Његовој победи. Дакле, ми знамо да постоје многе препреке за опуштен и комфоран живот, живот без брига нас хришћана, али не зато што смо ми бољи од других или зато што их ми провоцирамо уперивши своја црца против њих, него зато што постојимо, зато што смо Христови и што смо позвани да сведочимо Христово Јеванђеље, а Христово Јеванђеље је једноставно и јасно, математички јасно. Оно је јасно у категоријама најпростије математике. Ту нису потрбна ни велика тумачења, а нарочито нису потребне високоумне философије. Потребно је да постоји отворено срце и да реч Христову усвојимо као правило свог живота, а онда свака реч отвара следећу реч и свака реч постављена у низ води нас у Царство Небеско, открива нам какви треба да будемо и открва нам какви јесмо.
Дакле, због тога што ми хоћемо да живимо речју Христовом, јер је та реч истинита и вечна, ми постајемо сметња и препрека за оне који би да уреде и устроје овај живот по својој вољи палог човека, по човекоцентричној вољи и начину мишљења. У таквом мишљењу влада следећи закон: све треба подредити себи, ја сам центар света, све постоји ради мене, уптребити све да би задовољио своје потребе, а те потребе по правилу јесу страсти. Дакле, када год неко макар и ћутао, трудио се да живи Христовим Јеванђељем носећи са собом све своје слабости и падове, потпуно свестан да је грешан, када год неко покуша да се определи за то, он постаје простор пројаве благодати Божје, он постаје огледало онима који себе постављају себе у центар света и онима који би хтели да буду богови уместо Бога. А зна се чији је то принцип и које то правило засадио у људски род.
Баш због тога, иако је мисија Цркве увек отимистична и спасоносна и треба да буде позитивна реч, да бисмо у свету у коме живимо, у свету који мења вредности и лаж поставља изнад истине – боље рећи, лаж представља као истину- да бисмо у таквом свету могли да вршимо ову своју примарну мисију, ми смо позвани да укажемо и на извитоперење истине, на лаж, и да укажемо на погрешна правила и принципе живота, да укажемо да ти принципи живота нису у складу са људском природом, нису у складу са оним што је Бог посадио у нас и у складу са оним како нас је Бог замислио. Зато мисија Цркве поред богословске речи, која је позитивна од најранијих својих времена, укључује у себи апологетику, која као реч буквално значи ,,одбрана“. Међутим, то није одбрана да би неко бранио свој простор и свој посед, него је то труд да прикажемо шта је истина, шта је то реч Божја, шта је то правда, шта је то светлост како би свако могао да има јасну слику Јеванђеља Христовог и да направи јасну границу између Јеванђеља Христовог и онога што је изван Јеванђеља.
Отуда је наша Архиепископија, још одавно – поред тога што је свако од нас мисионар и апологета – системски организовала и труди се да организује мисионарску школу која поред најважнијег и примарног циља сведочења Христа распетог и васкрслог има за циљ да раздваја таму од светлости, лаж од истине, правду од неправде, живот од смрти и да поставља границу да ко хоће да чује може да чује и ко хоће да види може да види. На нама је да уздајући се у благодат Божју, у Његову силу и снагу, не гледамо на препреке и тешкоће, него искључиво и само у лице Христово и са поверењем да прихватамо све шта је Његов промисао на свакоме од нас као поједницу, али и нашем народу и чиватом свету.
Честитам још једампут славу, празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, који су покровитељи ове мисионарске школе и молим се заједно са свима вама да Господ спусти свој благослов на читав наш народ, нарочито у овим тешким временима, али у конкретном случају на Мисионарско одељење да најпре воља и идеја по служењу буде исправна, али и да сви трудови који се овде улажу уроде плодом на спасење онима који се труде, а онда и читавој нашој Цркви. Срећна слава, живели на много година!
Извор: Инфо-служба СПЦ
