Свети Василије Велики: Шестоднев - Беседа трећа
То су дела првога, или, боље рећи, једнога дана. Немојмо му, дакле, одузимати достојанство које он по својој природи има, јер га је Саздатељ засебно извео, и није га прибројао другим данима. Осим тога, о свему што се у томе дану збило, говорила је јучерашња поука; па пошто је због слушалаца ово тумачење подељено на двоје, једно беше јутарња храна за душе, а друго вечерња радост – а сада наша беседа прелази на чудесна дела другога дана стварања. Говорим ово не да бих указао на силину тумача, већ на благодат писаног текста који је по својој природи прихватљив, и приступан, и пожељан у срцима свих који више воле оно што је истинито од онога што је замишљено. Као што псалмопојац, изражавајући веома живо сладост истине, вели: Како су слатке језику мојему речи твоје, слађе од меда устима мојима. И тако, пошто сам јуче, колико ми је то било могуће, развеселио ваше душе поучавајући вас речи Божијој, састали смо се опет данас, другога дана, да бисмо размотрили чудесна дела учињена другога дана. Но, нисам сметнуо с ума да ме окружују многи уметници рукоделних заната, који свакодневним трудом себи на једвите јаде прибављају храну – због њих ћу своју поуку скратити, како они не би одсуствовали дуго од посла. Шта бих њима рекао? Да део времена који су Богу позајмили неће пропасти, јер ће им Он то са великим добитком надокнадити. Све што је потребно за делање, Господ ће им послати: онима који дају предност духовним стварима, дарује и усрдност душе, и телесну бодрост, погодност трговања и сваки успех у животу. Ако ово што смо досад тумачили и нема очекиваног учинка, учење Светог Духа ће бити добра ризница за будући век. Одагнај, дакле, из свога срца све животне бриге, и целога себе овде сабери. Јер, нема никакве користи од телесног присуства, ако се твоје срце стара о земаљском благу.
Потом рече Бог: нека буде свод (= утврда) посред воде, да раставља воду од воде. Још јуче смо слушали речи Божије: Нека буде светлост, а данас: Нека буде свод. Чини се да ове данашње речи садрже и нешто више. Јер, речи нису остале само на заповести, већ су објасниле и узрок због кога су захтевале стварање свода. Да растављај, вели, воду од воде. Покушајмо, дакле, пре свега да испитамо како Бог говори. Да ли, попут нас, најпре образује у Своме уму утисак о стварима, а затим, уз помоћ дејства маште, од образованих представа изабира оне које одговарају, и које су блиске сваком појму, и тада их објављује? Затим, те умствене представе предаје на служење говорним органима, и тако ударањем ваздуха, које бива при кретању осмишљенога гласа, скривени појам постаје јасан? И како да није празнословно говорити да је Богу потребан сав тај заобилаз да би изразио оно што је замислио? Није ли благочесније рећи да божанска воља и први покрет њеног умственог кретања већ представљају реч Божију? Но, Свето Писмо описно представља ту реч да би показало да Бог није желео само да творевина постане, већ и да покаже да се то стварање збило уз нечије садејство. Јер, како је говорио на почетку, тако је могао говорити и о свему осталом: У почетку створи Бог небо и земљу; затим створи светлост; затим створи свод. Сада, међутим, приказујући Бога како заповеда и како разговара, Свето Писмо на прећутан начин показује онога коме Он заповеда и са ким разговара; не зато да би нас лишио знања, већ да би распалио нашу чежњу, подстичући је некаквим траговима и указањима на оно што је неизрециво. Јер, оно што се трудом стекне, то се прима са великом радошћу и трудољубиво се чува, а оно што се лако задобије, то је тековина достојна презира. Зато нас Писмо подстиче да уз одређен пут и поредак дођемо до познања Јединородног Сина. Свакако да бестелесна природа Божија ни у овом случају није имала потребе за изговореном речју, јер Своме саделатнику Бог може и без речи пренети своје замисли. Према томе, какву су потребу за речима имали они који и самом помишљу могу један другоме преносити своју вољу? Глас је, наиме, због слуха, а слух је због гласа. Док, тамо где не постоји ни ваздух, ни језик ни ухо, ни закривљен левак што преноси звуке до чула унутар главе, тамо нема ни потребе за речима – воља се, рекао би неко, преноси од самих помисли ума. Ово, дакле, што рекох како бих подстакао ваш ум на испитивање онога лица коме су речи упућене, јасно и вешто је попримило такав облик дијалога.
Друго што ваља испитати јесте питање да ли тај свод представља нешто друго у односу на небо које је у почетку саздано, које је такође названо небом, и постоје ли уопште два неба. Они који су мудровали у вези са небом радије би дали да им се језик одсече него да ово прихвате као истинито. Јер, тврде да постоји једно небо, и нема суштаства из кога би настало друго или треће или било које небо, пошто је, како они сматрају, целокупно суштаство небеског тела потрошено за састављање једног неба. Јер, веле они, тело које има својство кружења је једно и ограничено. И пошто је од њега сачињено прво небо, ништа не преостаје за саздавање другог или трећег неба. Тако, дакле,замишљају они што тврде да је заједно са Творцем постојала и нестворена материја – на тај начин срозавајући себе од првобитног баснословља до лажи која за њим следи. Од грчких мудраца ми захтевамо да нам се не ругају пре него што се међусобно не усагласе. Јер, има међу њима и оних што кажу да постоји небројано много небеса и светова; а кад те њихове невероватне тврдње испитају они који користе чвршће доказе, и уз помоћ геометријске законитости утврде да нема суштаства за стварање другог неба осим овога једнога, тада ћемо се ми насмејати њиховом празнословљу препуном линијских представа и уметности; наиме, иако се могу уверити у то да из једног истог узрока настаје више мехурова, ипак сумњају у постојање многих небеса, односно сумњају да је довољна једна стваралачка сила да их све приведе у биће. Али кад се обазремо на преузвишеност силе Божије, схватамо да се снага небеса, и њихово величанство, ни по чему не разликује од водених мехура који извиру у врелима. Тако да је смешна тврдња о томе како је то немогуће. Ми смо, пак, толико далеко од тога да не верујемо у постојање другог неба, да чак истражујемо и треће, чијега је виђења удостојен блажени Павле. Но, псалам који нам говори о небесима небеса пружа нам сазнање о томе да постоји и више небеса. То, без сумње, није невероватније од постојања седам кругова по којима се, како скоро сви једногласно тврде, крећу седам звезда; и који се, како веле, налазе један у другоме, налик на судове који су сложени један у другоме. Кружећи у супротноме смеру од васељене, и парајући собом етер, ови кругови одају некакву милозвучну и хармоничну јеку, што надилази сваку мелодијску пријатност. Па кад их упитају зашто ми то својим чулима не можемо осетити, какав одговор дају они који тако тврде? Кажу да нам је тај шум од самог почетка близак, и да смо од рођења навикнути на њега, те да смо се од многога слушања лишили чула за њега; као што су уши у ковача навикнуте на непрекидну лупу. Ако човек хоће да оповргне ту њихову мудријашку и крхку теорију, за коју је већ на први поглед свима јасно да је таква, он не сме жалити свога времена нити гледати на то да ли је слушаоцима разумљив. Но, препустимо ми незнабожачке теорије незнабошцима и вратимо се црквеном учењу. Говорили су неки од оних који су били пре нас, да овде није реч о стварању другога неба, већ се тумачи оно првобитно; јер, тамо се дословно говори о стварању неба и земље, док нас Писмо овде на подробнији начин поучава о томе како је свака ствар постала.Пошто је, дакле, другом небу наденуто и друго име и одређена му посебна намена, ја вам кажем да оно представља нешто друго у односу на оно небо које је створено у почетку, да је чвршће суштине и да му је дата нарочита намена у васељени.
И рече Бог: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом. Но, пре но што се дохватимо смисла текста, покушајмо да развргнемо противне тврдње других. Јер, питају нас: ако је, наиме, тело свода у облику сфере, као што показује и поглед на њега, а вода је, опет, течна и слива се свише према доле, како је могуће да се она задржи на заобљеној површини свода? Шта нам ваља одговорити на ово? Да то што се нама чини даје унутрашња страна шупљине која је према нама кругообразна, не значи обавезно да је и спољашња површина свода сферична и да је целокупан свод складно уређен и одасвуд гладак. Видимо, заиста, и камене сводове многих бања и грађевине саздане налик на пећине, које са унутарње стране описују облик полукруга, док њихов кров често има равну површину. И зато нека се ни они сами не узнемиравају и нека нас не узнемиравају, говорећи како ми не можемо задржати воду изнад свода. Овде је ред да кажемо каква је природа свода и из ког разлога је он постављен да буде посред воде. Израз свод (= утврда, ступ) Писмо често користи у вези са стварима које имају нарочиту снагу; као кад каже: Господ је утврда моја и прибежиште моје; и Ја утврђујем ступове њезин; и Хвалите Га на тврђи славе Његове. Јер, и они који су изван Цркве чврстим телом називају оно које је на неки начин густо и испуњено, а називају га тако да би га разликовали од геометријског. Геометријско тело је оно чије биће има само размере, односно ширину и дужину и висину, док је чврсто тело оно које осим размера има и своју опипљивост. Обичај је у Писму да се утврдом назива оно што је чврсто и непомично – често се користи тај израз и у вези са згуснутим ваздухом; као кад се каже: Који утврђује грома. Јер, утврђивањем грома Писмо назива оно што чврст и опипљив ваздух чини кад је заточен у теснацу облака и кад, проваљујући насилно одатле, производи тресак и грмљавину. И у овом случају, мислим, да је овај израз употребљен у вези са некаквим чврстим вештаством које је у стању да задржи клискост и разливност воде. Дакле, пошто је, по општем мишљењу, јасно да је свод настао од воде, не треба да мислимо да он представља некакву врсту стврднуте воде, или некакву сличну твар која је настала цеђењем течности, као што је то кристални камен, који се, како веле, претвара у такав облик због превеликог згушњавања воде, или као што је огледало настало од метала. Постоји и некакав провидан камен који има нарочиту и чисту прозирност; кад се он нађе онакав какав је по својој природи, па кад није начет од трулежи, и кад у његовој дубини прозрачност није испрекидана жилама, он је по прозирности сасвим налик на ваздух. Ниједноме од свега овога свод није близак. Јер, само онај ум који је уистину дечији и прост може имати такво схватање о небеским телима. И наравно, пошто се све налази у свему: ватра, наиме, почива у земљи, а ваздух у води, и на исти начин од свега осталог једно се налази у другоме; те тако ниједан од елемената који подлеже чулима није чист и несмешан са другим, већ је у заједници или са неутралним или са њему супротним елементима; због тога, велим, прихватамо да је свод сачињен или из једног од тих простих елемената, или из неке њихове мешавине, јер нас је Писмо научило томе да не дозволимо своме уму да маштари изван онога што је допуштено. Не треба да прође непримећено крај нас ни то да после заповести Божије: Нека буде свод, није просто речено: И би свод, већ: И створи Бог свод, а у наставку: И растави Бог. Почујте глуви и видите слепи. Ко је глув ако не онај који не чује Духа Светога Који тако велегласно узвикује? И ко је слеп? Онај који не опажа толико јасне доказе о Јединородном. Нека буде свод; то је глас првоначалнога Узрока. Створи Бог свод; то је сведочанство стваралачке и саздатељске силе.
Но вратимо се у својој беседи тумачењу онога што следи. Да раставља, вели, воду од воде. Бесконачно је, како изгледа, било разливање вода, које су се са свих страна таласале по земљи и уздизале над њом, и то толико да се чини да је вода надилазила сразмеру према другим елементима. Због тога је, наиме, претходно речено да је вода са свих страна окруживала земљу. О узроцима постојања толиког мноштва воде говорићемо у наставку. У сваком случају, нико од вас, или од оних код којих је ум извежбан, који су оштроумни када је ово пропадљиво и течно вештаство у питању, неће се противити моме мишљењу, нити ће тврдити како ја, тобоже, у своме учењу подмећем немогуће и измишљене ствари; нити ће тражити од мене одговор на питање: на чему је утврђено вештаство вода? Јер, оном логиком којом прихватају земљу, која је тежа од воде, и постављају је посред бескраја, истом таквом логиком ће, свакако, допустити да и то безмерно водено мноштво, и због природне тежње према доле и због равнотеже која је са свих страна, непокретно стоји око земље. Према томе, неизмерно мноштво воде било је разливено по земљи, и није било сразмерно према њој, већ ју је многоструко премашивало; јер велики Уметник је тако предвидео будућност, да је оно што је претходило уредио на корист ономе што касније долази. Каква је, ипак, била потреба да вода својим неизмерним мноштвом премашује земљу? Суштаство ватре је, наиме, било неопходно у васељени, не само због домостроја земаљских ствари, већ и због тога да би васељена била потпуна. Јер, иначе би била окрњена њена целовитост ако би недостајао један елемент, и то онај који је највећи и који је од свих најнеопходнији. Ова два елемента противни су један другоме, и уништавају један другога: ватра, наиме, уништава воду када преовладава у сили, а вода уништава ватру када је надмашује мноштвом. Требало је, дакле, да и не устају једно против другога, да се не би, нестанком онога другога, васељени дало повода да се распадне. Дакле, старајући се толико о течности, Бог ју је сву ускладиштио на такав начин да она истраје до постављених граница саздавања света и да се помало троши снагом ватре. Онај, дакле, Који је све то постепено и са мером устројио (јер је, према Јову, избројао и све капи водене), знао је колико је времена одредио свету за трајање, и колико воде је требало да смести у спремишта како би ватра могла да је троши. То је разлог толиког обиља воде приликом стварања. Но, свакако да нико није у толикој мери неупућен у ствари овога живота да га је потребно учити томе како је ватра неопходна свету; не само зато што сва умећа која одржавају наш живот – као што су ткачка и кожарска и грађевинска и пољоделска вештина – захтевају обраду ватром, већ и зато што без присуства ватре нема ни ницања дрвећа, ни сазревања плодова, ни рађања копнених и водених животиња, нити би из почетка било њихове хране, нити би, пак, оне трајале у неком временском периоду. Према томе, неопходно је било створити топлоту да би се саздало и да би опстало све што постоји; неопходно је, такође, било и изобиље течности јер је ватра непрекидно и неизбежно троши.
Обазри се на васколику творевину и видећеш како снага топлоте преовладава у све му што настаје и пропада. Због тога је много воде разливено по земљи, те се она простире поврх свега видљивог и, коначно, продире у све дубине земаљске. Отуда постоји мноштво извора, бујање зденаца, токови река, било да су од зимских бујица било да су непресушне, како би се влага задржала у многим и различитим складиштима. На истоку, од зимских повратника тече река Инд, ток који је богатији водом од свих других река, како су приповедали они који су путовали по свој земљи; а од средишта истока теку Бактрос, Хоасп и Аракс, од кога се одваја Дон и улива у Меотско језеро.
Осим њих, ту је река Фас што извире у Кавкаским планинама и многе друге реке које теку од северних крајева ка Црноме мору. Од запада летњега, испод Пиринејске горе теку Тартис и Истар; од којих се први улива у море које је изван Стубова, а Истар се, протичући дуж Европе, предаје Црноме мору. И шта ми вреди да набрајам реке које рађају Рипи, односно планине које су повише самог средишта .Скитије? Међу којима је Родан са небројеним мноштвом других река, пловнима такође за лађе, које се, протичући дуж земље западних Галаћана и Келта и њима суседних варвара, све уливају у Западно море. Друге кроз Етиопију долазе са југа и крећу се према горе, од којих се неке уливају у наше море а друге изван пловнога мора, као штосу реке Егон и Нисис и такозвани Хреметис, као и Нил, који и није налик на реку када као море плави Египат. Тако је простор наше васељене обухваћен водом, пошто је заробљен између непрегледних мора и избраздан мноштвом непресушних река, благодарећи неизрецивој мудрости Онога Који је устројио да суштаство које је супротно ватри, буде тешко потрошиво. Доћи ће, свакако, час кад ће свебити спржено ватром, као што вели Исаија кад се обраћа Богу свега: говорим дубини: пресахни, и исушићу реке твоје. Према томе, одбаци мудрост препуну безумља и прихвати заједно са мном учење истине, које је, наиме, просто речју, али је необориво знањем.
Због тога је речено: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. Рекли смо већ шта Писмо означава изразом свод. Да оно сводом (= утврдом) не назива опипљиву и чврсту материју која има тежину, и која се може чулима опазити, јер би тада земља више одговарала таквоме називу. Већ је израз утврдаупотребљен због природе онога што је над сводом; а та природа је танана и прозрачна и није доступна ниједном чулу. Мојсије га је назвао утврдом у поређењу са оним што је веома танано и недоступно чулу. Замисли, молим те, некакав простор који има својство да раздељује течност; па да оно што је танано и процедито пропушта кроза се ка горе, а што је крупно и земљано оставља да пада доле, тако да се од почетка до краја задржава иста смеша, пошто се одузимање воде постепено одвија. Чини ти се, можда, да је толика количина воде невероватна, а не обазиреш се на толику количину топлоте! Но, и кад је мала количином, она има снаге да потроши много течности. Јер, упија влагу која је у њеној близини, као што показује пијавица; и има својство да троши то што упија, као што ватра у светиљци, привлачећи себи кроз фитиљ храну која је покрај ње, сместа је претвара и сагорева. Ко ли уопште сумња у то да је етер огњен и запаљив? Када га не би задржавао непреступан закон његовог Творца, ко би га спречио да запали и да сагори све што је у његовој близини, и да одједанпут потроши целокупну влагу која постоји? Због тога постоји ваздушаста вода, а горњи простори су покривени облацима који настају због уздизања пара које испуштају реке, извори, баре, језера и сва мора, како се етер не би свега дохватио и све сагорео. Видимо, наиме, да и сами Сунчеви зраци у време лета често неку мочварну и влажну земљу за час посла претворе у неродну и суву. Где се, дакле, дене та вода? Нека нам је покажу они који су свему вични. Зар није сасвим извесно да је због топлоте Сунца испарила и да се потрошила? Премда они тврде да Сунце и није топло. Толико они не знају шта говоре. Погледајте само какве ништавне доказе они наводе да би се супротставили ономе што је потпуно јасно! Пошто је Сунце беле боје, веле они, а не црвено или жуто, јасно је да није ватрене природе; а његова топлота, кажу, долази од брзог обртања. И шта они овим хоће да постигну? Да покажу да Сунце не троши нимало течности. Ја, опет, не одбацујем ову тврдњу чак и ако је неистинита, јер је сагласна са мојим учењем. Говорили смо, наиме, да је за потрошњу топлоте потребно мноштво воде. И нема никакве разлике у томе да ли је топлота природна или ужареност потиче од механичке кретње, кад она код исте материје ствара истоветне последице. Јер, било да се дрва запале и сагоревају зато што се тару једно о друго, било зато што подметнемо ватру, последица и једног и другог је слична и једнака. Видимо, исто тако, да велика премудрост Божија која свиме управља, премешта Сунце са једног места на друго, како оно, пребивајући увек на једном истом месту, не би обиљем своје топлоте уништило земаљски украс. Те га некад, у време зимског повратника, одводи ка јужним крајевима, а некад га премешта у равнодневну област, а оданде га, у време летњег повратника, одводи ка северним крајевима, тако да се његовим лаганим померањем сачува благорастворење ваздуха по свим крајевима земаљским. Нека промисле мудраци да можда не противрече сами себи, кад говоре како море није препуњено рекама јер га Сунце троши, и поврх тога остаје слано и горко пошто топлота исцрпљује танане и питке састојке воде;што се, опет, збива због својства Сунца да раздваја,те оно одузима оно што је лако, а оно што је тешко и земљано, то оставља као какав муљ и талог.Одавде потиче сланост и горчина мора, и његово својство да засушује кожу. Они, дакле, који о мору тако говоре, мењају изнова своје мишљење тврдећи како Сунце уопште не умањује количину течности.
А свод назва Бог небо; у смислу да тај назив углавном приличи нечему другоме, али је по сличности и свод тако назван. Приметили смо на много места да се простор који видимо назива небом – зато што је ваздух, пошто је пун и чест, јасно видљив нашим очима, и зато што назив небо (???????) долази од видети се (???????) – те се каже: птице небеске , и опет: И птице нека лете изнад земље под свод небески. Такав је и стих: Дижу се до небеса. Благосиљајући племе Јосифово, Мојсије је давао благослов благом с неба, и росом, и обртањем Сунца, и кружењем месеци, и благом вечних гора и хумова, јер крајеви земаљски због свога благоустројства бивају благородни. Али, и у својој клетви он каже Израиљу: Небо над главом твојом биће од мједи. Шта има на уму кад тако говори? Свеопшту сушу и нестанак вода у ваздуху, због којих на Земљи и има изобилног рађања плодова. Када Мојсије каже да са неба пада роса или киша, замишљамо оне воде којима је заповеђено да заузму горњи простор. Јер, пошто се испарења на висинама сабирају и пошто се ваздух згушњава због дувања ветрова, тада се капљице воде, које су дотад распршене у облаку и које су сићушне и гасовите, узајамно спајају, те постају капи, и од тежине тога што је спојено падају доле – и тако настаје киша. Па кад се од силине ударања ветрова течност претвори у пену, а затим се сасвим охлади и потпуно се следи, из распршеног облака пада снег.
И уопште, на исти начин можеш опазити да сва течна твар настаје у атмосфери која је над нашим главама. И не треба нико да пореди простоту и једноставност ових духовних речи са љубопитством оних који су мудровали о небу. Јер, колико је достојнија штовања красота целомудрених жена од красоте блудница, толика је и разлика између учења нашега и учења оних који су изван Цркве. Наиме, они на усиљен начин придају вероватност својим тврдњама, док се код нас износи истина лишена било каквих лукавстава. И шта нама треба да оповргавамо њихову лаж кад нам је довољно да узајамно упоредимо књиге њих самих и да седећи у миру посматрамо њихову расправу? Јер, има и других којих није мањи број и који нису нижи по достојанству, али се због разноликог схватања међусобно веома разликују; они износе теорије потпуно опречне овима. То су они који тврде да васељена бива сагорена ватром, и да изнова оживљава из семених логоса запретаних у спаљеној твари. Отуда они уче о томе да свет бесконачно много пута пропада и изнова се рађа. Али они, раздељујући се између једне и друге стране истине, изналазе њихова одступања према заблуди и са једног и са другог краја.
Рећи ћу нешто о растављеним водама и онима из Цркве који под видом духовног тумачења и узвишенијих схватања прибегавају алегорији, говорећи како воде на метафорички начин представљају духовне и бестелесне силе; те да су изнад свода остале оне које су боље, а доле, ближе земаљским и вештаственим просторима, оне лошије. Због тога, веле они, Бога славе и оне воде које су над небесима, односно добре силе које су се, због чистоте свога ума, удостојиле да Саздатељу упућују достојну хвалу; а воде које су испод небеса представљају духове злобе који су са прирођене им висине пали у дубину пакости; а они, будући да су метежни и бунтовни и да их узмућују буре страсти, названи су морем, због промењивости и непостојаности стремљења њихових хтења. Одбацујући, пак, такве беседе као тумачење сањарија и као бапске приче, схватимо воду као воду, и прихватимо да се њена раздеоба сводом збила из узрока који сам навео. Па иако се каже да воде над небесима некад славослове Владику свих, и поред тога их не схватамо као словесна бића. Јер, ни небеса немају душу зато што казују славу Божију, нити је свод небески чувствено живо биће зато што оглашава дело руку Његових. Ако, пак, неко каже како небеса представљају силе умозрења а свод практичне и извршне силе дужности, прихватамо то као какву оштроумну мисао – али нећемо је збиља схватити као истиниту. Јер, тада и роса и мраз и хладноћа и жега треба да представљају некакву умствену и невидљиву природу, јер им је од Данила заповеђено да хвале Саздатеља свега. Схватајући, међутим, њихове речи на начин созерцања, умни људи их сматрају само као на допуну славословља упућенога Саздатељу. Јер, не упућује хвалу Богу само вода над небесима, пошто она превасходи у части због преобиља врлине којом се одликује, већ се вели: Хвалите Га и воде земаљске, велике рибе и све бездане. Тако да ни бездан, кога су алегористи одбацили у најгори део, псалмопојац није оценио као достојног одбацивања, већ га је уврстио у свеопшти хор васколике твари; те и он, према ономе што у њему има, Саздатељу упућује хармонично песмопојање.
И виде Бог да је добро. Не задовољава очи Божије све оно што је Он Сам створио, нити Он тако прихвата добра као ми; већ је за Њега добро оно што је настало по логосу умећа и што служи корисности некога циља. Наиме, Он Који је у самоме почетку Свога дела поставио циљ свега што је створио, а појединачне творевине саздао да доприносе крајњем циљу, оценио је да је све добро, испитавши га према логосу Своје уметности. Па тако, ако раздвојено почивају рука сама по себи, а око засебно, и сваки од удова кипа за себе, неће никоме изгледати пријатно; ако се, пак, поставе на прикладна места, тада су због своје складности препознатљиви чак и ономе ко је тим стварима невичан. Уметник, међутим, и пре стварања види красоту свакога од удова и хвали сваки понаособ, усмеравајући свој ум ка њиховом коначном облику. Тако се, дакле, овде Бог наводи као такав уметник који хвали своја појединачна дела. Касније ће достојну хвалу употпунити и онда кад оконча саздавање целокупнога света. Али овде, наравно, треба да завршимо са својом беседом о другом дану стварања, да бих трудољубивим слушаоцима дао времена да испитају све оно што су чули, како би били устању да у своме уму задрже оно што је у беседи корисно. И да због тог напорног истраживања, које представља некакву врсту варења, могу да очекујем од њих плодове онога што је корисно; а онима који се старају за житејске ствари даћу занимање, тако да се у међувремену занимају својим пословима и да са душом чистом од брига дођу на вечерњу гозбу поуке. Нека вам Бог, Који је саздао велике ствари, и приготовио мене да ове мале ствари кажем, подари разборитост за сву Његову истину, тако да из онога што видите закључујете о ономе што је невидљиво, и да из величанства и красоте створења упутите достојну славу нашему Творцу. Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и божанство, да немају изговора, тако да од земље, и од ваздуха, и од неба, и од воде, и од ноћи, и од дана, и од свега што је видљиво, ми примамо јасна показања о Благодетељу. И нећемо дати времена греху нити ћемо непријатељу уступити простора у својим срцима, ако кроз непрестано сећање на Бога Он буде у нама настањен. Њему свака слава и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.
