Свети Василије Велики: Шестоднев - Беседа осма
Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе душу живу по врсти својој, стоку (четвороножну) и гмизавце и звери (земаљске) по врстама њиховим. И би тако. Дође заповест ходећи по сухом путу и земља се окити украсом какав јој доликоваше. Претходно је речено: Нека врве по води душе живе, а сада: Нека земља пусти из себе душу живу. Зар земља има душу? Зар имају право заблудни манихејци који уче како земља има душу? А пошто је Бог рекао: Нека земља пусти из себе, није она сама произвела из себе нешто што је у њој почивало одраније, већ Онај који је ту заповест издао, Он јој је подарио и силу да може из себе пустити душе живе. Јер, ни кад је земља чула заповест: Нека изникне из земље трава, биље и дрво родно, није она пустила из себе траву која је у њој била скривена; нити је палму или храст или кипарис најпре држала скривене негде доле у својим лагумима, па их је потом извела на површину. Но божанска реч се налази у природи свега што постаје.
Речено је: Нека изникне из земље; не да би она испустила оно што у себи има, већ да би стекла оно чега нема, а Бог јој је подарио силу да то оствари. Тако је и сада речено: Нека земља пусти из себе душу, не некакву која тобоже у њој већ почива, већ коју јој је Бог, Својом заповешћу, предао. Уосталом, учење манихејаца може се окренути и против њих самих. Јер, ако је земља пустила из себе душу, зар је онда остала без душе? Но, њихова мрска наука се по томе и познаје. Па ипак, зашто је водама заповеђено да пусте да врве по њима душе живе, а земљи да пусти из себе душу живу! Можемо, дакле, закључити да је природа водених животиња, како се чини, несавршенијега живота, јер оне свој живот проводе у густини воде. У њих је, наиме, и слух отежан, и слаб им је вид јер гледају кроз воду; и нема код њих никаквога памћења или уобразиље или познања оних ствари које чулно опажају. Због тога приповест показује да телесни живот водених животиња на неки начин управља њиховим душевним кретњама; док код копнених животиња, пошто су оне савршенијега облика живота, души припада свако вођство. Јер код њих су и чула тананија; а код већине четвороножних животиња постоји оштро запажање онога што их окружује, и тачно сећање на оно што је прошло. Према томе, кад су водене животиње у питању, изгледа да су најпре саздана њихова тела у које је потом душа усађена (јер су гмизавци са душом живом из воде изведени), а кад су копнене животиње у питању, заповеђено је да постане душа која ће образовати тело, тако да оне које живе на земљи, попримају нешто више од пуке животне силе. Бесловесне су, наравно, и копнене животиње; али, ипак, свака од њих, гласом који јој је природа подарила, може показати много тога што јој је на души. Јер, својим гласом могу изразити и радост, и тугу, и осећање препознавања, и недостатак хране, и одвојеност од себи сродних животиња, и небројено мноштво других стања. Водене животиње не само да су безгласне, већ се не могу ни припитомити или нечему научити, и ни од какве користи не могу бити у човековом животу. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега; док риба никад неће упознати онога ко је храни. Магарац се може навићи на познати глас. Познаје и пут којим је често ходио; а дешава се, понекад, да буде водич и човеку ако се овај изгуби на друму. И каже се да нема ниједне копнене животиње која поседује такву оштрину слуха.
Која од морских животиња би могла да се мери са злопамћењем и срдитошћу и дуготрајним гневом камила? Јер, ако је некада давно ударена, камила дуго времена чува у себи јарост, па кад јој се укаже каква прилика, узвраћа зло ономе који ју је ударио. А ви, осорни, који злопамћење гајите као врлину, почујте чему сте налик кад незадовољство према ближњему, као искру запретану у пепелу, чувате толико дуго, све док не нађете какву запаљиву твар, и онда своју јарост распалите као огањ.
Нека земља из себе пусти душу живу. Зашто земља из себе пушта душу живу? Да би ти научио у чему је разлика између душе животиње и душе човека. Нешто касније ћеш сазнати и како је саздана човекова душа. Сада слушај наук о души бесловесних животиња. Писано је, наиме, да је душа сваке животиње у крви[5]; но крв, кад се згусне, претвара се у тело; а тело кад иструли разлаже се у земљу; отуда се може закључити да је душа животињска нешто земљано. Нека земља, дакле, пусти из себе душу живу. Погледај само како су међусобно повезани душа и крв, крв и тело, тело и земља; и опет, разложивши тај њихов след, креци уназад, од земље до тела, од тела до крви, од крви до душе; и наћи ћеш да је животињска душа у ствари земља.
Немој мислити да је она по свом постанку старија од постања тела у коме почива, нити да она занавек опстаје, и пошто се тело разложи. Држи се подаље од брбљарија значајних философа који се не стиде да тврде како су њихове душе истоврсне са псећим душама, и који веле да су некада постојали и као жене, или жбун, или морске рибе. Ја, опет, нећу рећи да су они кадгод били рибе, већ кажем, и изричито тврдим, да су они, који су ово могли написати, бесловеснији и од риба. Нека земља пусти из себе душу живу.
Можда ће се многи од вас запитати због чега сам усред толико жустрог говора наједанпут заћутао и дуго времена тако остао. Свакако, међутим, да онима марљивијима неће бити непознат разлог мога безгласја. Како и могу рећи да им је непознат, кад су стали да се међусобно згледају и да измењују знаке, чиме су ме подсетили да се вратим ономе што је у беседи пропуштено? Јер, изоставили смо читав један род створења, и то никако најмањи; а умало не одох даље у својој беседи оставивши га у потпуности неиспитаним. Речено је, наиме: Нека врве по води душе живе по врстама њиховим, и птице нека лете изнад земље под свод небески. О животињама које у води пливаЈУ,говорили смо синоћ, колико нам је то време допуштало Данас смо прешли на испитивање копнених животиња. Но, утекла нам је она птица која је између једних и других. Морамо, дакле, учинити оно што чине и сви заборавни путници: ако се десило да су заборавили нешто од важних ствари, па чак иако су превалили велики пут, враћају се поново на исто место, подносећи умор путовања као заслужену казну за своју немарност; тако и ми, како мисе чини, треба изнова да кренемо истим путем. Тим пре што није неважно оно што смо изоставили, као што можете видети, већ представља једну трећину животињскога царства; јер, постоје три рода животиња: копнене животиње, птице и водене животиње. Нека врве, вели, по води душе живе (по врстама њиховим), и све птице нека лете изнад земље под сводом небеским (по врстама њиховим). Зашто је заповеђено да и птице настану из воде? Зато што постоји некакво сродство између оних животиња које лете и оних које пливају. И као што рибе секу воду, пливајући унапред померањем пераја и управљајући своје кружење и праволинијско кретање померањем репа, исто то можемо видети и код птица, које на сличан начин уз помоћ крила плове по ваздуху. Дакле, пошто је пливање заједничко својство свакој од ових врста, заједничко је и њихово происхођење из воде. Изузевши само то да нема ниједне птице која је без ногу, јер свакој од њих храна долази од земље и вазда им је за то неопходно потребна помоћ ногу. Наиме, грабљивицама за хватање плена служи бриткост њихових канџи; а другим птицама је, и за налажење хране и за сваку другу животну потребу, дарована неопходна употреба ногу. Мало је птица у којих су ноге слабе, и које не могу ни да ходају нити икакав плен да ухвате себи за храну; као што су ластавице које уз помоћ ногу не могу ни да ходају нити да лове, и такозване чиопе12, које се хране оним што лети по ваздуху. Уместо да користи ноге, ластавица у своме лету скоро да дотиче земљу.
Постоји, дакле, мноштво врста и међу птицама, па ако би се неко подухватио да о њима говори истим начином којим смо делимично испитивали рибе, нашао би да је један назив птице, а да је, ипак, безброј њихових врста, кад су у питању величина и облик и боје; а неизрециве су разлике међу њима кад је у питању њихов начин живота, њихови поступци и наваде. Неки су, наиме, већ покушавали да надену име свакој од њих, како би се звучношћу каквог необичног и чудног имена показало својство сваке поједине врсте. Тако су неке летачице назвали реткопернима, као што су орлови; неке кожокрилцима, као што су слепи мишеви; неке праховкама, као што су осице; неке, опет, тврдокрилцима, као што су бубе, и све оно што се најпре рађа у ларвама и каквим омотачима, а онда, разваливши чауру, бива слободно да полети. Али нама ће општи називи птица и њихова подела од стране Писма на чисте и нечисте, бити довољан знак за одређивање својстава појединих врста. Другачија је, дакле, врста птица месождера, те је другачија и њихова телесна грађа која је погодна њиховом начину прехране: имају оштре канџе, савијен кљун, хитра крила, како би плен лако зграбиле и рашчеречиле га себи за храну. Посве је другачија телесна грађа у оних птица које се хране зрневљем; а другачија у оних које се хране свим и свачим. Па и међу њима је мноштво разлика. На пример, неке од њих радо живе у јатима, а неке, као грабљивице не; ниједна од њих, наиме, никад у друштву не живи, осим у доба парења. Но безброј других птица, као што су голубови, ждралови, чворци или чавке, изабира себи дружевни живот. Па и међу њима, опет, неке немају предводника и на неки начин су самосталне, док друге, попут ждралова, пристају да се потчине вођи. Има међу њима и једна друга разлика, по којој се неке птице не селе и остају привржене једноме месту, а друге имају обичај да мењају место те да се, пред зиму, селе у далеке крајеве. Кад их човек отхрани, многе птице постају питоме и могу се ухватити у руку, али не и оне најслабије, које због свог претераног опреза и бојажљивости не допуштају да их ико руком додирује. Али има и неких птица које пристају на то да заједно са човеком живе у истим кућама. Неке живе по планинама, а неке воле пуста места. Велика је разлика и што се тиче гласа сваке од њих. Јер, неке птице су брбљиве и говорљиве, а неке су ћутљиве. Неке су певачице и могу да извијају разне гласове, а неке су без гласа и не могу да певају. Неке су у стању да подражавају звукове, било да им је дар подражавања дат од природе, било да су га стекле вежбањем. Неке од њих, опет, испуштају гласове који су једнолични и не мењају се. Петао је поносит; паун је гордељив; голубови и кућевне кокоши су похотљиви, јер се сваки час паре. Лукава и завидна је препелица, јер на погубан начин ловцима помаже да шчепају плен.
Безбројне су, како рекох, разлике и по питању њиховог поступања и начина живота. Има међу тим бесловесним бићима и неких која живе уређеним друштвеним животом – ако је својство друштвенога живота у томе да делатност свакога појединца доприноси заједничком циљу – као што се то може опазити код пчела. Јер, оне заједнички пребивају у кошници, и заједнички из ње излећу, а један је и посао којим се све занимају. Но, највеће чудо је то да се својих дела машају вођене од стране некаквога цара и заповедника, и никад се не одважују да се ка ливадама упуте пре но што виде да је цар започео са летењем. Овога цара оне не бирају већином гласова (јер често се дешава да због своје неразумности народ најгорега међу собом изабира за вођу); нити он бацањем коцке стиче власт(јер случај који коцкама управља нема разума, те се често збива да на власт доводи онога који је најгори од свих); нити он због отачког прејемства седи на царскоме трону (јер такви су махом неодгојени и ни за какву врлину не знају, јер су окружени негом и ласкањем); већ овај цар по својој природи има преимућство над свима, пошто се он и по величини и по облику и по својој кроткој нарави разликује од осталих пчела. Наиме, и цар има свој жалац, али га не користи за одбрану. То су некакви неписани закони природе који кажу да не кажњавају они који су на највишој власти. И зато се пчеле, које не следе пример свога цара, убрзо покају због своје непромишљености, јер кад некога својим жалцем убоду, одмах умиру. Нека чују ово хришћани којима је дата заповест: Никоме не узвраћајте за зло, већ победите зло добрим. Угледај се на својеобразност пчеле која, не наносећи никоме штету и не уништавајући туђе плодове, прави медно саће. Јасно је, дакле, да восак сакупља са цветова, док мед, узевши својим устима течност која је као роса разасута по цвећу, односи и излива у саћа. Отуда је мед испрва течан, а затим временом сазрева и задобија своју густину и сласт. Велику и заслужену хвалу нашла је пчела у Причама Соломоновим, где је мудром и вредном названа; јер толико марљиво сабира храну (која се њеним трудом, вели, царевима и простима за здравље прибавља), и тако је мудро уредила спремиште меда (јер истањује восак у танку опну и тако слаже чашице саћа да буду тесно једна уз другу) да спој тих малих чашица буде потпора целоме саћу. Јер, сваки од тих отвора налази се уз неки други, те их некаква танка опна истовремено и раздваја и спаја. Затим су те ћелије међусобно тако поређане да образују два или три спрата. И пчела пази да не начини чашицу тако да излази на два краја саћа, како се течност, због своје тежине, не би излила напоље. Имај на уму и то како су достигнућа геометрије за премудру пчелу нешто успутно. Јер, све ћелије у саћу су шестоугаоне и равностране, и постављајући их једну изнад друге пчела их не наставља у правој линији, да не би ослабило њихово данце, јер би се тако ослањало на празнину; него странице доњих шестоуглова служе као основа и потпора горњим данцима, тако да она безбедно могу поднети тежину која је у њима, и да свака чашица може задржати властиту течност.
Кад бих само могао да ти тачно опишем сваку особеност појединих птица и њиховога начина живота. Како ждралови, рецимо, преко ноћи наизменце држе стражу: док остали спавају, један од њих кружи уоколо, пружајући осталима безбедан сан; а затим, кад се наврши време његовог стражарења, он само закричи и преда се сну, а други га одмени и са своје стране му узврати пружајући му безбедност. Исти такав ред можеш приметити и у њиховом лету. Јер, сваки пут неко други преузима вођство, па пошто неко време предводи лет, одлази на зачеље јата, препуштајући вођство пута некоме другоме. Изгледа, наиме, као да ждралови нису далеко од разумне свести. Јер, тако чинећи сви у исти час долазе у ове крајеве; а исто тако, на један знак, сви у исти мах и одлазе. На том путу их као чувари прате наше домаће вране, и тако их испраћају, те им, како ми се чини, пружају и заштиту од других непријатељских птица. Доказ за овакву тврдњу је најпре чињеница да се у то време нигде ниједна врана не може спазити, а затим то што се вране са тога пута враћају све у ранама, а то су јасни знаци сукоба и борби. Ко им је, дакле, одредио законе гостољубља? Ко им је запретио оптужбом да ће бити као војни бегунци, ако пратњу буду напустиле? Нека то чују они који гостима нису ради, и који затварају своја врата те зими и ноћу не дају уточишта странцима. Старање којим ждралови окружују оне који су остарили, довољно је да покаже нашој деци, само ако имају воље да слушају, како своје родитеље треба волети. Но свакако да нема никога ко је толико безуман да не сматра срамотним да по добродетељи заостаје за овим посве бесловесним птицама. Јер, кад се њиховом родитељу од старости истроши перје, ждралови стају укруг и постављају га између себе, грејући га својим перјем, те му и изобилну храну прибављају; па му чак, колико је то могуће, и при летењу помажу, подупирући га благо својим крилима са обе стране. Свакоме је, дакле, познато да неки људи за узвраћање добрих дела кажу: узвратити као ждрал.
Нека нико не нариче због свога сиромаштва; и нека не очајава над својим животом онај који нема никаквога имања, већ нека се угледа на довитљивост ластавице. Наиме, кад зида своје гнездо, она сламчице доноси у кљуну; а пошто блато не може ногама захватити, кваси у води крајеве својих крила, а затим их меће у најситнију прашину, и тако начини блато које јој је од користи; па затим сламчице слаже једну на другу, лепећи их блатом као каквим лепком, те у томе гнезду подиже своју младунчад. Ако се деси да им неко очи избије, она има некакву природну лекарију, којом је у стању да вид својих птића поврати у здраво стање. Нека те ово поучи да не би због сиромаштва допао до каквог злодела; но када се обретеш и у најгорој беди, немој одбацити сваку наду, и седети залудно и неделатно, већ прибегни Богу Који, пошто толико дарује ластавици, много више даје онима који Га из свега срца призивају у помоћ. Зиморотка је морска птица. Обичај је у ње да се гнезди на самој обали и да своја јаја леже на песак; а гнезди се средином зиме, кад море многим и снажним таласима запљускује обалу. Тих седам дана, међутим, кад зиморотка полаже своја јаја, утишају се ветрови и умирују се морски таласи. Дакле, она за само седам дана излеже своје птиће. Но, пошто им је и храна потребна, дарежљиви Бог је тим сићушним животињама даровао и других седам дана, како би младунчад стасала. Тако да морепловци, знајући за све ово, овај период називају данима зиморотке. Сви ти природни закони установљени су промишљањем Божијим о бесловесним животињама, како би те подстакли да иштеш од Бога оно што ти је на спасење. Према томе,која од ових чудесних ствари се не збива због тебе,који си по слици Божијој постао, кад се због једне сићушне птичице обуздава големо и страшно море,примајући заповед да се успокоји усред зиме.
Веле да грлица, ако се икада деси да свога друга изгуби па остане сама и удова, неће да ступи у заједницу са другим, већ због успомене на некадашњег брачног друга, остаје усамљена. Нека почују жене како је, чак и међу бесловесним животињама, часност удовиштва достојнија од неприличја многобрачности. Нема неправеднијег од орла кад је у питању подизање птића. Јер, пошто излеже два орлића, он једнога од њих крилима гура из гнезда докле га на земљу не избаци усвајајући само онога другога – те тако, пошто му је потребан велики труд да их оба прехрани, он одбацује властити пород. Но, кажу да белорепи орао не допушта да овај орлић угине; већ га узме к себи и подиже га са својим птићима. Такви су и они родитељи који, тобоже због сиромаштва, своју децу избацују из дома или они који, при деоби наследства, својој деци не остављају равне части. Јер, праведно је, као што су свакоме од њих подједнако подарили живот, тако и средства за живот свакоме од њих да дају равноправно, и на равне части. Немој се угледати на суровост птица у којих су канџе повијене: кад спазе своје птиће како покушавају да се одваже на летење, оне их сместа избацују из гнезда, бијући их и гурајући их крилима, и не показују више никакво старање о њима. Достојна је хвале љубав коју врана гаји према својим птићима, јер и кад су већ у стању да лете, она их прати, хранећи и негујући их за дуго време. Много је врста птица којима, да би зачеле, није потребно никакво парење са мужјаком. И док код других птица неоплођена јаја бивају неродна, веле да белоглави суп без икаквог парења углавном полаже плодна јаја; и поред тога супови знају да живе веома дуго, јер се њихов живот често протеже и до сто година. Ово нарочито запамти између свих прича које си о птицама чуо, па ако се некада деси да видиш неке људе који се подсмевају тајни наше вере, па кажу како је немогуће и како је изван закона природе да девојка роди, а да се њено девојаштво очува нетакнутим, сети се да је Онај, Који је благоизволео да лудошћу проповедиспасе оне који верују, унапред устројио небројене природне доказе који потврђују веру у оно што је противно уму.
Нека врве по води душе живе, и све птице нека лете изнад земље под сводом небеским.Птицама је, дакле, заповеђено да лете изнад земље,јер све оне своју храну налазе на земљи, односно под сводом небеским,како смо малочас прочитали; небосе, пак, овде тако назива јер се ваздух може видети,а сводсе тако назива јер је ваздух над нашим главама нешто сабијенији у поређењу са телом етера и гушћи због испаравања која оздо долазе. Пред тобом је, дакле, небо украшено, земља у сваковрсну дивоту одевена, море накићено својим породом, ваздух преиспуњен птицама које по њему лете. А ти, који си трудољубив, сети се да је заповешћу Божијом све из небића преведено у биће, па чак и оно што сам у својој беседи сада пропустио да поменем, избегавајући да се тиме сувише задржавам, како неко не би помислио да сам прекорачио сваку меру. Запажајући у свакој ствари премудрост Божију, немој никад престати да се дивиш и да кроз свеколику творевину славиш њенога Творца. И тако, у мраку имаш ноћне птичије врсте; а на светлости оне које се хране по дану. Слепи мишеви, рецимо, и сове и ејуге спадају у ноћне птице. Па ако ти се некада деси да ти сан не долази на очи, довољно ти је да се њима позабавиш и да посматраш њихове наваде, па ћеш прославити њиховога Творца. Како је будан славуј кад полаже јаја и целе ноћи не утихне његово појање. Како је слепи миш у исти мах и четвороножац и птица. Како он једини од птица има зубе, и попут четвороножаца рађа живе младе; и лети по ваздуху, иако нема перја на крилима већ некакву кожну опну. Како је, дакле, и овај створ по својој природи дружеван; наиме, слепи мишеви, као да образују какву гривну, држе се један за другога и један о другоме висе; међу нама људима тешко да се ово може остварити, јер многи радије изабирају издвојеност и посебност него заједницу и јединство. Како очима буљине наликују они који се занимају испразном мудрошћу. Јер, и њен вид преко ноћи ојача, а како сунце гране, она обневиди. Тако је, наиме, и њихов ум бритак за созерцање каквих залудних ствари, али кад је у питању поимање истинске светлости, њима се тада замагљује вид. Током дана ти је посве лако да одасвуд сабираш разлоге за дивљење Творцу. И како те кућевна птица јутром буди на рад, дајући ти својим кречањем на знање да ће свакога часа изаћи сунце, иако је оно још далеко; и како певац рани зором заједно са путницима, и изводи земљоделце на жетву. Како је будан гушчији род, и како има изоштрена чула за оно што је скривено, јер некада давно гуске су и царски град спасле, јавивши грађанима како некакви непријатељи, копајући невидљиве и тајне подземне канале, настоје да се дочепају зидина Рима. У ком птичијем роду природа није показала неку нарочиту чудесност? Ко је белоглавим суповима унапред објавио смрт међу људима, кад ови дижу своје војске једни против других? Па можеш видети небројена мноштва јата орлова како следе за војничким бивацима, јер они по готовости оружја закључују шта ће се догодити. То, наравно, ни по чему није далеко од људскога размишљања.
Како да ти испричам о великој најезди скакаваца, која се сва на један знак диже и, освојивши читаво пространство земље, не дотиче се плодова пре но што чује божанску заповест? Како за њима следи селевкис, који је лек за ту пошаст, и чија моћ прождирања скакаваца нема краја, јер човекољубиви Бог је ради људскога добра његову природу саздао незаситом. На који начин цврчак изводи своју песму, и како је он око поднева распеванији, пошто своје цврчање производи увлачењем ваздуха које настаје због ширења његових прсију? Но очито је да својим речима више заостајем за чудесима птица, него што бих заостајао кад бих имао ноге као што су њихове и кад бих покушао да их достигнем у брзини. Кад видиш птице које се називају инсектима, као што су пчеле и осице (а инсектима се називају јер се на њима одасвуд некакви зарези могу назрети), сети се да у њих нема ни дисања ни плућа, већ ваздух увлаче целим телом. Па стога, кад у какво уље упадну, они одмах угину, јер им се поре на телу зачепе; међутим, ако их неко одмах прелије сирћетом оне сместа поново оживе, јер им се дисајни путеви отварају. Бог наш, дакле, није саздао ништа што премашује потребе нити је изоставио ишта од онога што је за живот нужно. Ако обратиш пажњу на оне птице које радо живе у води, наћи ћеш да је другачија грађа њиховога тела; ноге им нису расцепљене као у вране, нити попут грабљивица имају повијене канџе, већ су им ножице широке и имају опну међу прстима, како би лакше пливале по води, тако што тим опнама на ногама као каквим веслима потискују течност. Ако погледаш како лабуд свој врат загњури у дубину и оданде вади храну за себе, тада ћеш схватити да је премудрост Творчева саздала његов врат дужим од ногу, да га попут какве удице може спустити и дохватити храну која је скривена у дубини.
Речи Светога Писма, читане просто, представљају некакве кратке реченице: Нека пусти вода из себе птице које лете изнад земље под свод небески. Али тек кад се смисао ових речи испита, тада се открива велико чудо премудрости Творца. Колико ли је разлика међу птицама предвидео? Како је све те птице по врстама раздвојио? Како је свакој врсти различита својства подарио? Ни цео дан не би ми био довољан да вам опишем сва чудеса која се у ваздуху збивају. Али чека нас копно да нам покаже звери и гмазове и стоку, и спремно је да нам представи ствари које у истој мери заслужују нашу пажњу као и растиње и пловне врсте и све птице. Нека земља пусти из себе душу живу, стоку и звери земаљске и гмизавце, по врстама њиховим. Шта велите ви који не верујете Павлу кад говори о томе да ћемо се при општем васкрсењу изменити, а можете видети како многе ваздушне животиње мењају своје облике? Као што се прича за некаквог идијског црва који има рогове: како се он најпре претвори у лутку, затим постане ларва, па се ни у томе облику не зауставља, већ задобија мека и широка крилца. Па зато, жене, кад седите и упредате оно што су ти црви произвели, односно свилене нити којима сте се од Азијата снабделе како бисте од тих нити начиниле меку одећу, сетите се само како се та животиња мењала, па нека вам тада буде јасна слика општега васкрсења и верујте у измену коју Павле обећава свакоме од нас. Схватам, међутим, да сам иступио из уобичајене дужине беседе. Наиме, кад се обазрем на мноштво овога што је речено, видим да сам прекорачио меру; но кад, опет, бацим свој поглед на обиље мудрости која је у творевинама скривена, мислим да своју приповест још нисам ни започео. Па и поред тога, не би вам било без користи да вас дуже задржим. Јер, шта бисте чинили све до вечери? Не призивају вас они који приготовљују трпезе; не очекују вас гозбе. Због тога, ако вам је по вољи, дајте да се до конца држимо телеснога поста, како бисмо тиме развеселили своје душе. Довољно си угађао уживању свога тела, данас остани у служби душе. Теши се Господом, и учиниће ти што ти срце жели. Ако за богатством чезнеш, имаш богатсво духовно: Судови су Господњи истинити, праведни колико год их има. Бољи су од злата и драгог камења Ако су ти, опет, мили уживања и наслада, имаш пред собом речи Божије; оне су човеку, који има здраво духовно чуло, слађе од меда који тече из саћа. Ако вас распустим, и окончам ово сабрање, неки од вас ће одмах потрчати за коцком, а тамо су псовке и страшне препирке и помама за новцем. Тамо је присутан демон који уз помоћ обележених кошчица распаљује страст играча, премештајући једне те исте паре час код једнога, а час код другога: сада је један понесен победом, а други је због тога утучен, а онда се, опет, овај други горди због победе, а онај је потиштен. Каква је корист некоме да пости телом, а да је његова душа преиспуњена безбројним злима? Онај, међутим, који се не коцка, али ипак све време тамо проводи, неће ли и сам говорити залудне речи? Шта ли све неумесно неће чути? Јер, онима који траће своје време, доколица која је без страха Божијега, постаје учитељ свакога лукавства. Можда ћете, ипак, некакву корист пронаћи у мојим речима; а ако и не пронађете, макар то што се овде налазите довољно је да не упадате у грех. Стога, што вас више овде задржавам, то вас више држим изван зала. Ономе који добронамерно расуђује довољно је и ово што је овде речено, ако се узме у обзир не богатство творевине, већ слабост мојих моћи и умереност присутних слушалаца који су и малим задовољни. Земља нас је својим растињем дочекала, море својим рибама а ваздух својим птицама. Но спремно је и копно да нам покаже како је равно са овима. Нека ово ипак буде крај јутарње гозбе, како се не бисте презаситили и изгубили вољу за вечерњи ужитак. Онај Који је васељену Својом творевином испунио, и у свакој ствари ради нас оставио јасне споменике властитих чудеса, нека испуни ваша срца сваком духовном радошћу у Христу Исусу, Господу нашему, Коме нека је слава и власт у векове векова. Амин.
