На празник Светог великомученика Георгија-Ђурђевдан прослављена је слава цркве Светог Ђорђа у Призрену. Свету архијерејску литургију су служили преосвећена господа епископи рашко-призренски г. Теодосије и новобрдски Г. Иларион, викарни Епископ Његове Светости Патријарха Порфирија.
Након светог Јеванђеља вјерницима сабранима на светом богослужењу се бесједом обратио владика Иларион:
,,Преосвећени владико и оче, часни оци, сестре монахуње, драга браћо и сестре, народе Божији, да је благословен дан који створи Господ да се у њега саберемо, да у њега уђемо. Човек је створен да уђе у незалазни дан Господњи. Створио је Бог предивни свет, али наш улазак не треба да буде сједињење и предавање свету, него треба да буде сједињење са оним који нас је створио, а да онда и свет уведемо у вечно постојање са нашим створитељем. Свет мрзи оне који му се не клањају до краја, односно, када се каже „свет“ мисли се на ту отуђеност од Бога, када свет почиње да постоји сам за себе. Јер друго је свет који је само израз доброте и лепоте Божије, плод Његовог стварања и љубави, па када гледаш свет ти видиш Бога, а када не видиш Бога кроз свет и у свету, него видиш само тај свет и хоћеш њему да се предаш и од њега да стекнеш утеху, или ћеш тај свет да заволиш и да те он прихвати у своја недра, у свој гроб или ћеш да кажеш свету „клањам се не творевини него Творцу“. И зато свет омрзну на оне који гледају мало изнад света, на оне чије је очекивање долазак са небеса Господа нашег, који на небеса и оде.
И ево нас овде баш због тога, због те наде да Господ долази, да нам је сваког тренутка све ближи и да нема тог зла, да нема те смрти, да нема тог ужаса који није већ побеђен. Ево нас сабрасмо се овде да прославимо предивног мученика Божијег, сведока Божијег који је на најстрашнији начин пострадао. Читав ужас људског постојања и могућности да своју слободу употребни на зло се усковитлао. Смислио човек како да што више мучи другог човека, да га понизи и да се наслађује тим призором. Везали су св. Георгија на неки точак па су га различитим оруђима мучили и секли на комаде. Али коме је то данас у памети као доминантна слика и доминантно искуство? Није, него ми сви видимо св. Георгија победоносца који на беломе коњу јаше испред војске Христове и спасава! И видимо како је живот прогутао смрт и како је лепота сво ругло, сав ужас и зло обасјало својим присуством. И заиста нема више зла, а нема зла зато што је та победа извојевана Логосом Божјим који је постао тело и који нам објављује Бога кога нико никада није видео. И овлапоћени Логос пролази тај пут страдања све до смрти и погребења, да би оставио гроб празним и обасјаним. И ето хришћана, чудног света, по мишљењу и параметрима овога света, који хитају ка гробу, зато што знају да светлост засија из гроба, живот засија из гроба. Све зло је побеђено празним Христовим гробом. И Он који је првомученик и сведок, он је и подвигоположник, он је први положио подвиг, а хорови мученика и сведока Његових су ишли Његовим стопама, као што је ишао и свети Георгије.”
Владика Иларион је на крају честитао празник Епископу Теодосију, који светог Георгија прославља као крсну славу:
,,Слава Господу који нас окупља и око нашега владике и домаћина, Епископа Теодосија, који је могао да прославља као домаћин у своме селу или граду, светога Георгија, који му је крсна слава, али ето, промисао Божији, благослов Светог Георгија је хтео да он буде баш домаћин на овоме месту, да буде домаћин Цркве Божије и то на месту и страшном, али и чудесном. На месту мучеништва, али и победе живота и тријумфа живота. Нека Господ окрепи нашега владику Теодосија, да би смо сви заједно наставили наш ход који некада делује да је ход ка гробу, али, иако некад посрнемо и страх нас је од тога гроба ка коме идемо, не треба да клонемо знајући да је мироносицама које су ишле ка гробу Христовом речено „радујте се“! “
На крају свете Литургије, Епископ Теодосије се обратио верном народу речима утехе, позвавши их да и даље посећују наше светиње, јер тиме сведочимо да оне нама и припадају:
Драга браћо и сестре, Христос васкрсе! Ово је дан када се сабирамо у царском граду Призрену, сви заједно у сили и љубави Божијој. Овде у овом светом храму страдалом и распетом, али васкрслом, који је посвећен светом великомученику Георгију, који је такође страдао Христа ради и љубави Христове ради, али кога је Господ прославио, и ево, вековима се слави у цркви Божијој. Ми се сабирамо овде да прославимо Светог Георгија, њега који је својим подвигом и животом прославио Христа васкрслога. Да се подсетимо да смо и ми слуге Божије, они који ходе путем Христовим. А Господ је рекао „онај који хоће за мном да иде, нека узме крст свој“, нека буде спреман за страдање. И сви који пођу Христовим путем, они стижу на прави циљ, а оно што је циљ свих нас, јесте да се наш земаљски пут заврши тамо где је Господ, тамо где су свети.
Заиста, оно што Господ од нас тражи јесте да имамо љубави и да живимо по заповести Божијој. Ми, браћо и сестре, данас не треба много да бринемо за глобалну политику и судбину света, не треба много да бринемо за друге народе, како ко живи, шта чини. Највише треба да бринемо о себи, да ми будемо на правом месту и правом путу и да ми својим животом и делањем угодимо Господу. Да покажемо љубав према Ближњима, да не правимо грешке, јер свака наша грешка нас низводи дубље и дубље у поноре. А сваки пут када се сетимо Господа, онда нас Господ силом својом као магнетом извлачи из понора. Како сваког човека, тако и народ. Треба да о томе бринемо, а Господ зна шта је нама потребно.
Ово време у коме живимо сведочи о томе. Као и пре неколико година у Црној Гори, када су вера, црква и светиње биле у опасности, сила Божија је окупила народ и у миру, побожности и молитви, они су правили литије, они су славили Бога, никога не мрзећи. И то је победило. И то што је неко желео да учини зло, све се то претворило у добро. Можда неко и нама данас жели зло на овим просторима, али сведоци смо како сила Божија делује. Толико људи хитају у наше светиње, и то присуство наших верника у нашим светињама јесу својеврсне литије. Не нешто што смо ми организовали, не нешто што смо ми смислили, него нешто што је Господ дао! Дао нам је да тиме покажемо да те светиње нама припадају, да су оне наша душа и наше биће. Да својим молитвеним присуством сачувамо те светиње онакве какве су увек и биле. А знамо да ће и наш боравак у тим светињама спасити и сачувати наше душе.“
Извор: Епархија рашко-призренска
