Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 12. маја 2024. године на светој Литургији поводом славе цркве Светог Василија Острошког на Бежанијској коси
– Господ је ваистину победио смрт, ваистину је Господ нама даровао живот и ваистину се потврдила Његова превечна љубав у односу на створење своје, у односу на нас људе. Ваиситну се потврдио Његов превечни план а то је да је човек икона Божја и да је створен не за смрт, него за живот и то живот у изобиљу, за живот вечни, не живот као просто и пуко вегетирање или биолошка егзистенција. Биолошку егзистенцију може имати било ко и има је читав анимални свет, али слика и прилика Божја јесте само човек. Наравно, Господ љубави надзире читаву своју творевину и свака твар има своје место, свој смисао, своје назначење и свој циљ, али Господ је устројио да све што је створено, читава творевина, иде ка циљу који је Господ назначио, а то је вечност са човеком и кроз човека. Зато ће и рећи апостол Павле да читава твар уздише за аутентичним људима, аутентичним човеком, а тај аутентички човек откривен је нама у личности богочовека Христа. И ево он, аутентични човек, Логос Божји, Син Божји, сишао је у ад, разорио окове смрти и отворио врата и пут у Царство небеско свакоме од нас. Тај пут има свој корен и свој почетак овде и сада и њиме овде и сада живимо не по својим силама и снагама већ по љубави Божјој и по благодати Његовој.
Створени смо да будемо, једном речју, свети. А шта значи бити светитељ Божји? То значи целим бићем живети Христом, васкрслим Христом, тајном победе живота над смрћу, тајном Царства небеског овде и сада. Светитељ Божји није некакво посебно и специјално надчовечанско биће. Није никакав специјални посебни горостас који је изван овог света. Светитељ Божји није ни измишљен. Он није митолошка личност, није човек са надљудским снагама и вештинама. Свако је позван да буде светитељ и свако је свети по мери учешћа у светлости Божјој. Зато апостол Павле, када се обраћа Коринћанима пишући им посланице, увек каже светима у том и том граду, светима у том и том храму, светој тој и тој евхаристијској литургијској заједници. Светитељ Божји је свети светошћу Божјом, светошћу Христовом, а светост Христова открива се у сваком човеку по мери отворености човекове у односу на тајну Христа, на тајну живота у Христу. Наравно да свако од нас, сабирајући се у храму Божјем, бар понекад на тренутак осети радост и благодат светости Христове, а то је онда и наше учешће у тој светости Његовој. У том тренутку и ми смо свети. То је оно по чему апостол Павле препознаје светост у свим хришћанима. Наравно, свети смо Светим Телом и Крвљу Христовом онда када се причешћујемо.
Међутим, постоје међу нама и они који читавим својим бићем, и умом, и срцем, и телом, живе непрестано Христом, једампут и за свагда се опредељују за Њега и Његови су одувек и заувек. То су светитељи Божји. Такав међу светима јесте и Свети Василије Острошки, коме нека је милост и слава, коме је посвећен овај храм, коме смо посвећени и ми који се сабирамо у овај храм, а преко њега и Христу. Од најраније детињства само је Христос био онај који је испуњује његово срце. И од најранијег његовог детињства Христос одређује сваку његову мисао, његову реч, његову емоцију, његов поступак, читав његов живот. Отишао је у манастир у својој једанаестој години и ту је стасавао у молитви и подвигу, у стицању богочовечанских врлина које се једном речју могу назвати љубав, љубав читавим бићем према Богу, али и према свим људима, па чак и онима који су га гонили, који га нису разумели, који су га клеветали, који су га одбацивали, љубав чак и према непријатељима.
Стасавао је у свештено-манастирским обитељима, у Завали и Тврдошу. Постао је најпре ђакон, па јеромонах, боравио је у Светој Гори, ишао до Русије, али је на крају у Пећкој Патријаршији изабран и хиротонисан за Епископа херцеговачког. Дошавши у Херцеговину, поучавао је народ, сабирао га у храму Божјем, крепио га, подржавао, васпитавао у Христу, учио о вери Христовој. Говорио је непрестано, али својим животом је потврђивао Христа. Непријатеља Цркве је било и онда, а има их увек, има их и данас и биће их. Непријатељи Цркве су себе тако определили у односу на Цркву и на Христа, али они нису непријатељи у подвигу наше молитве и у подвигу молитве Светог Василија Острошког за њих. И за њих се молио, као што се и ми данас молимо за такве да их Господ пробуди и обрати и приведе себи, јер и они су Иконе Божје и позвани су да буду браћа наша.
Свети Василије је имао, поред многих појединачних непријатеља, и непријатеље у дубровачкој бискупији која је тада спроводила унију, тј. на све могуће начине, па и на силу, преводила православне у туђу веру, у латинску веру. С друге стране, то је било доба турског ропства, па је и ту ваљало сведочити Христа и окупљати народ. У сваком случају, под спољашњим притисцима, Свети Василије се повукао под Острог, у пећину, где је светлио светлошћу Христовом као град који на гори стоји, али и проводио живот у сузама покајања. Замислите: чист и недостижан својим животом за нас, а опет проливао сузе покајања! Јер, покајање је непрестално преображавање и узрастање у Христу. Покајање је непрестано просвећивање, а не кивљење и бесплодно самоосуђивање себе. Покајање је гледање у лице Христово непрестано и просвећивање Њим и радовање Њим. Покајање је радосна туга. Гледајући Светог Василија Острошког у покајању, у молитви, у посту и у стицању сваке врлине, Господ је видео Светитеља као свој пречисти сасуд и испунио га благодаћу Духа Светог тако да и после његовог упокојења, он прославља Христа, а Господ Христос прославља њега. И сви ми то знамо, јер његове нетљене мошти налазе се под манастиром Острог. Налазе се у пећини. И хиљаде и хиљаде, и стотине хиљада људи му притиче, често и не знајући шта да очекује. Често и не очекујући ништа, али само осећајући потребу да приђе, поклони се Светом Василију, поклања се преко њега и Христу, целивајући га и призивајући његово заступништво и његове молитиве да буде уз душе оних који му прилазе. Многи осећајући недоумице, многи осећајући проблеме, многи болујући од тешких болести, телесних али и дубоких духовних, притичу му и нема оног који није добио некакав благослов само њему знан. Наравно, многи благослови које је делио Свети Василије Острошки онима који му долазе постају видљиви и свима нама. Дешавају се чуда због вере Светог Василија и због вере оних који притичу тамо из љубави у односу на Светог Василија и из љубави у односу на Христа.
Многи одлазе са недоумицама питајући се да ли је то заиста тако, да ли Свети Василије заиста може помоћи. Многи имају колебљиву веру, као што смо данас читали у Јеванђељу на Томину недељу, о Светом апостолу Томи, где се васкрсли Господ јавља својим апостолима сабранима. Јавља се, како каже Свети апостол Павле у својој посланици Коринћанима, Дванаесторици иако није било дванаест апостола, јер Јуда је отпао. Али Дванаесторица јесу символ пуноће Цркве и тиме Свети апостол Павле хоће да покаже да се васкрсли Господ Исус Христос јавља у сабрању црквеном, у Цркви. Не јавља се појединачно. Апостол Тома који је био удаљен, није био оног тренутка када се јавио васкрсли Господ осталим апостолима. Био је изван, имао је сумњу. Није, међутим, раскинуо своју везу са Дванаесторицом, тј. са Црквом, са пуноћом сабрања, тако да када је дошао, иако је био сумњичав, када је затражио да види ране Христове и када му је Господ то показао, он је поверовао. У црквеним песмама ова сумња апостола Томе се назива благословеном сумњом. Зашто? Зато што је сумња израз његове потребе за васкрслим Христом! То је израз његове чежње за Богом, за Христом, и зато му се Господ открива. Црквени песник хвали трагање за Христом, хвали тражење васкрслог Христа, потврђујући да је могуће и рационално да трагамо за њим, да хоћемо доказ, али нас води дубљем трагању, трагању срца. Добро је да тражимо доказе, али није добро да их апсолутизујемо, него ваља из рационалног скочити у духовно, тамо где се оплођује рацио и логика, тамо где говори срце, где говори љубав, где говори вера која је шира од небеса и обухвата читавог човека, читаво људско биће.
Сви ми крећемо се између неверја и вере, често сумњамо, често падамо, често и одступамо, често се бунимо и гунђамо против воље Божје и промисла Његовог. Међутим, немојмо никада отпасти од Цркве! Немојмо се толико удаљити од Цркве да се не можемо вратити, јер као што се јавио Дванаесторици – и ту јесте у векове векова и до краја света – тако је и сада. Ма колико се удаљили, баш као и апостол Тома, вратимо се! Исто као и апостол Петар који се одрекао, али није се одрекао тако да је апсолутизовао и једампут за свагда прогласио своје одлучење. И није се једампут за свагда удаљио апостол Тома и једампут за свагда остао веран својој сумњи, него је – изговарајући речи јеванђелске: Верујем, Господе, помози моме неверју – остао у Цркви.
Дакле, ма колико нам слаба била вера, ма колико имали сумње, ма колико и грешили, немојмо заборавити да је Господ наш у Цркви, да је ту благодат Његова, да је ту Он, да је ту спасење. Зато, браћо и сестре, угледајући се на Светог Василија Острошког, целивајући његове мошти, његову светињу, замолимо и њега да се заједно са нама васкрслом Господу Исусу Христу увек обраћа и да нам никада не дозволи да се удаљимо од Христа, од Цркве и од себе толико да се не можемо Њему вратити, него да се враћајући се себи враћамо Њему, Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, и сада и увек и у векове векова, амин.
Извор: Инфо-служба СПЦ
