Дана 23. маја 2024. лета Господњег одиграо се догађај који је на нови начин подсетио цео свет да српском народу није опроштено што је у физичком, моралном и емоционалном смислу преживео велику погибију на Косову Пољу 1389. Наиме, у Генералној скупштини Уједињених нација усвојена је резолуција о геноциду у Сребреници. О српским жртвама које су, годинама и деценијама раније, страдале у Сребреници и њеној околини, али и широм Босне и Херцеговине, није било помена нити показаног сажаљења.
Историјска позадина страдања Срба на Балкану је болна и опширна. На Косову Пољу 1389, према речима Светог Владике Николаја Жичког: „Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу“ (Беседа на Видовдан, Лондон 1916). Иако парадоксално звучи, ово нам није опроштено. Разлог за то је дубоко укорењено овосветско правило закона силе да никоме ко је малобројнији и физички слабији није дозвољено да се супротстави, а камоли покуша да порази силника. У том кључу, постаје јасно да у огледалу некадашњег османлијског силника себе види сваки наредни силник светске историје до наших дана. Религијски, културно и идеолошки миљама далеке цивилизације овде постају савезници у борби да се достојанственом живљењу појединца или заједнице сломи духовна, па и физичка кичма. Ми, као Срби, уз све мане, негдашње и садашње, имамо моралну част да спадамо међу оне народе које није мимоишла ниједна сила овога света. Ударали су нас канџијом, сабљом, бајонетом, камом, аутоматима, ракетама, осиромашеним уранијумом. Ваљда, јер су видели да нисмо исти као они, па нису имали поверења у наше савезништво. А ни ми се нисмо наметали. Зато су све ливаде, њиве и воћњаци простора где су Срби живели и живе посејани нашим костима као заветним траговима најсуровијих мученичких страдања за која је свет чуо. У тој позицији означене жртве, бранили смо се. У двадесетом веку, од Балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, па све до ратова 90-их година 20. века, али и ових три деценије 21. века, страдало је неколико милиона Срба. Скоро до једнога бранећи своје и ближњих кућне прагове. У таквом крвавом пиру који су поднеле генерације наших сународника, дешавало се да и од српске руке страдају припадници других народа. Сажаљевајући жртве из свих народа, сматрајући ратове злим семеном Нечастивога од крви Авељове до данас, са болом смо примили информацију од 23. маја текуће године, да смо понели титулу геноцидног народа пре свих џелата светских који су нас на зверске начине мучили и убијали вековима. Ту титулу су нам управо и доделили џелати светске сцене, да не би била додељена њима који и данас остављају крваве трагове широм света.
Метафизичка позадина ове неправде и геополитичке сцене јесте покушај бега од истине, проглашење лажи истином, а у исходишту равнодушност према темама истине и лажи. То је корак на који се одлучују презреле цивилизације на свом историјском заласку. Претходно је пређен дуг и осмишљен пут теоријске релативизације контекста истине као теолошког, философског и социолошког појма. Њу је ширим светским интелектуалним масама понудио Карл Попер (1902–1994), а Френсис Фукујама (1952– ) маестралним увидима (који неретко успевају да наликују на изворне теолошке) учинио заводљивим уводом за пристајање многих на интервенционистичку политику западних центара моћи. Медијски симулакруми, о којима је писао Жан Бодријар (1929–2007), намећу себе на место стварности, успевајући да је даље креирају. У тој игри сенки опажаја и осећаја, расејани човек данашњице је збуњен, али све више и уморан да напреже очи и ум како би правио разликовања стварног и измишљеног. Како примећује један психијатар, лажи су најпре умилно назване „погрешним уверењима“, а потом и заборављене. Медијска анестезија од човека прави својеврсног chatbot-a који се плаши вештачке интелигенције и напредних робота, а не примећује да све више сам постаје оно што га код њих одбија и плаши – аутомат. Тако се ствара амбијент за ново бескласно друштво у коме неће роботи личити на људе, већ људи на роботе. О наступу таквих времена писао је Свети апостол Павле свом ученику Тимотеју, када је говорио да ће се појавити људи: „Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2Тим 3, 5). Као савет за поступање, апостол незнабожаца поручује у наставку: „И клони се ових“. То су светски душебрижници, који су у стварности душегубци – јер су изгубили своју душу, а погубљују и чију год још могу.
Нама за охрабрење остаје чињеница да су многе државе чланице Уједињених нација на гласању 23. маја 2024. биле против резолуције о Сребреници. Поврх свега, теши нас чињеница да чудним путевима Господњим и изобилном љубављу Његовом ми нисмо у друштву силника овога света. Неће они нас, а ни ми њих. Савест светосавска нам то не дозвољава. Као да мртве главе Светог кнеза Лазара, Обилића, мученика и новомученика српских од Косова до Јадовна, па опет Косова, и даље мисле о нама и опомињу нас да је „земаљско за малена царство, а Небеско од сад и довека“. Не дају нам да пристанемо на концепт истине као консензуса смртних људи, већ нас подсећају да је Истина откривењског богочовечанског карактера – јер је Христос Истина (Јн 14, 6). То нас чува да останемо призвани народ Божији, свесни својих грехова, спремни на покајање, али и неспремни да уместо од Бога истину очекујемо од светских центра моћи који Бога не воле и Богу се не моли. Утеху и снагу нам дају Господње речи: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12, 32). То Царство није од овога света, па се и не влада по духу овога света. Оно призива све људе да се угледају на Христа, па даље кроз христоликост спасавају душе своје љубећи истину и правду. Царство Божије доноси Дух Свети међу нас кроз световрлински и светотајински живот. У њему влада закон љубави према сваком човеку, а Истина, као небоземна стварност, ослобађа (Јн 8, 32). Њу ће победоносно објавити Христос као безазлено и страдално Јагње Божије, о чему у апокалиптичним сценама тајновидац и боговидац Свети Јован Богослов пише: „И донеће славу и част народâ у њега. И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота“ (Откр 21, 26–27).
Протојереј Александар Р. Јевтић
Извор: Епархија жичка
