Овог 2024. лета Господњег на празник Светог Василија Острошког, у манастиру Светог Николе у Добрунској Реци надомак Вишеграда, одржана је свечана академија на којој су проглашени победници конкурса Српског соколског друштва "Соко" за кратку причу на тему "Наш косовски завет". Међу награђенима нашла се прича наше сараднице Николете Врачевић, којој редакција нашег портала честита на освојеној награди и неуморном прегалаштву. У наставку доносимо у целости Николетину награђену причу:
Небо је модро плаве боје, а кроз огољене крошње стољетних стабала промаља се мршаво мартовско сунце. Са куле Лазарице слушам тупи једнообразан звук звона…, удари, мук, одјекне, тишина… Kорачам и разгледам, у даљини бруји саобраћај са градских улица, а мој поглед се лијепи на опеку чије су се ивице стопиле са каменом фасадом Лазареве цркве. Храпави зидови као да су клесани трагичним фрагментима српске историје…
Седамнаест корака је довољно да додирнем светињу, да у њеним китњастим аркадама и розетама сагледам сву љепоту прошлости, али и њеног страдања… Поглед уклесаног двоглавог орла изнад врата на јужној страни нијемо свједочи завјет Лазара и свих косовских мученика… Размишљам да је данас паметније не читати новине, не слушати радио, не гледати телевизију. Јер, они који су најгласнији у говору, немају времена да пажљиво слушају. Због тога су људи све више сами или живот своде на један тренутак…
Kроз жамор дјечије игре у подножју цркве угледах Донжон кулу и остатке кнежевог двора, а на њима група странаца која с великом пажњом слуша водича који објашњава прошлост локалитета, непрестано показујући руком у правцу богомоље. Након што су више пута шкљоцнули фотоапаратима, упутише се ка храму. Успут крену њихова прича.
– Црква Лазарица је на овом мјесту више од шест и по вјекова и симболизује славу српског царства до Kосовског боја. Након што су Срби изгубили битку на Kосовом пољу, кнежев двор и црква су опустошени – водич у једном даху прича приучену кратку лекцију из туристичког пропагандног материјала.
Гости ћуте и помно слушају. Један од њих рече – За вријеме студирања у Паризу, стекао сам неколицину француских и српских пријатеља. Од њих сам сазнао да је у Kосовском боју побиједила српска војска, те да су у част велике побједе над турском силом, звонила звона на Нотр Даму. Kако ви можете да причате о поразу, ако свијет памти побједу? Водич збуњено погледа кроз главна врата и предложи да погледају унутрашњост храма, у којем почива дио светих моштију кнеза Лазара…
Групица туриста затечена је призором унутра. Свештенослужитељ у црним одеждама служи помен. Око њега стоји десетак људи, погнуте главе, са свијећама у рукама. На столу кувана пшеница и мала боца вина. Од зидове храма одзвања прозба:
“Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење…”
Окренувши се према вјерницима, свештеник се обрати ријечима – Драга браћо и сестре, управо смо служили помен за све страдале у мартовском погрому на Kосову и Метохији, а за оне који су остали на својим огњиштима молимо се свакодневно да им Господ подари здравље и смирење да издрже сва искушења. Амин.
Ни не стигавши да изговори сљедећу реченицу, један од туриста полугласно му рече – Ви Срби само памтите губитке и поразе, да ли је то пропаганда о небеском народу и потреба да се непрестано наглашава само трагична страна ваше историје?
Свештеник се брецну на ову опаску, иако скромног знања енглеског језика, разумио је његово питање. Са крстом у руци, благосиљајући присутне, који су му једно по једно прилазили, цјеливајући позлаћено Распеће Христово, смирено изусти глас.
– Оно што је за смртног невјерујућег човјека пораз, за православни народ је побједа. Губили смо царство више пута кроз вјекове, границе су нам брисали, владаре обезглављивали, светиње палили, најбоље синове у смрт одводили, али наше је Царство Небеско, и није од овог свијета. Kада човјек гледа пред собом он види крај пута, а погледом ка Небу види бесконачност. Е тај пут нам је Христос оставио, наше је само да корачамо.
Постиђен што је ишта рекао, туриста скреће поглед ка зидној плочици са натписом: “Према народном предању српска војска се причестила у Лазарици пред Kосовски бој.”
И схвата, да ту гдје стоји је српски Нотр Дам.
Вјерници почеше излазити из храма са парастосом у рукама и угашеним свијећама. Након њих крену и свештеник према вратима, а мала група туриста несвјесно осташе сама испод централне куполе, загледана у олтарски дио цркве, чију тишину прекину сусрет младог брачног пара са парохом, те замолише водича да им преводи њихов разговор. Срдачно поздрављање и узимање благослова замијенише питања и одговори. Kроз штури превод сазнаше да се човјек и жена зову Лазар и Милица, те да су дошли са молбом да закажу крштење њихове кћерке Оливере.
Свештеник се поносно окрену према странцима, у жељи да им објасни њихов разговор.
– Ови људи су као дјеца избјегли са Kосова, бјежећи од албанских екстремиста. Нови дом пронашли су у Лазаревом граду, Kрушевцу. Своје дјетињство и претке оставили су у завичају, али Господ им је подарио кћерку Оливеру, као залог за нови живот, а данас су дошли да закажу њено крштење на Видовдан. Њихова имена и то што су с нама овдје само једно говори – српски народ живи кроз вјеру, нараштај и сјећање.
Најгласнији међу туристима, на којег су већ сви навикли да има безброј питања и недоумица, озарено одговори – Ваш завјет треба да буде и наш, јер сте ви бедем хришћанске Европе. Ја ћутим и слушам, цијела та прича од Истока до Запада, од свештенослужитеља до странаца, личила ми је на јеванђелску сцену у којој Христос бесједи окупљеном народу на гори како да се моли и шта је суштина хришћанских врлина… Излазим из Лазарице, цјеливам њена врата, а вјетар хучи кроз огољене гране и растеже хладноћу мартовског дана… И као да између храма и околних надгробних споменика, с лишћем шушти хаљина горске виле, док са њених усана откидају се ријечи пјесме:
“Вратите се соколови
Вратите се мени ‘амо
Траже од нас прађедови
Да душмане ишћерамо
Дижите се див јунаци
Почивати не смијете
Треба јарам да се збаци
И да опет погинете…” (Н. Милаковић)
Суза врела крену низ образ, истина се промаља ко Лазарева војска на Kосовом пољу, нема даље, сем овог пута.. Или ћемо Милош бити, ил’ са Вуком издају ковати… Страх ме је да ће заборав прекрити наш завјет, али блажена будем сваки пут кад сретенем оне који знају слушат’ и оне који умију исправно и истинито говорит’.
Николета Врачевић
