Аљаска, која је била Руска Америка у 18. и 19. веку, а и надаље задржава своје руске православне корене скоро 160 година након што је ушла у састав Сједињених Држава. О овом невероватном феномену разговарали смо са америчким документаристом и ипођаконом при цркви Богојављења у Колорадо Спрингсу (Православна црква у Америци) Симоном Сционком, који је заједно са колегом Силасом Карбом снимио филм „Света Аљаска“ о Православљу на овој земљи.
– Симоне, зашто је Аљаска света?
– Зашто је Аљаска света? Из много разлога. Америка има веома занимљиво Православље, које уједињује различите народе и културе. Овде је долазило на различите начине, али, наравно, међу првима су га донели валаамски монаси и монах Герман – од Валаама до Кодијака, до острва Спруса. А оно што видимо у овом случају јесте истинска светост.
Рекао бих да је острво Спрус америчка православна Света земља. Можете тамо доћи и осетити да је то свето место –` захваљујући молитвама преподобног Германа и његовој светости, његовом животу и служењу Богу.
Па, и поред тога, овдашњи народи су и пре примања Православља живели веома духовним животом: били су у вези са природом, околином, и једни са другима. Имали су своје схватање Бога као Творца. Своју земљу сматрају освећеном. А тако је било и пре него што је овде дошло хришћанство.
Ето, дођеш тамо и видиш дивно место, видиш лепоту творевине Божје. Мислим да када посматрамо величанственост планина или тундре, схватамо да је то много веће од нас самих. Добијамо осећај да смо у Богу, у Божјој сили, у Божјем присуству. Мислим да се управо тако осећамо на Аљасци.
– Шта сте научили о Аљасци, њеним људима и њиховој православној вери док сте снимали свој филм?
– Много чему смо се научили. На почетку снимања имали смо прилично нејасну идеју: желели смо да разговарамо о раним светима, о мисионарењу преподобног Германа, светог Инокентија и светог Јакова, који је постао први мештанин који је рукоположен у свештенички чин.
Али онда, после разговора с тамошњим православним људима открили смо многе важне ствари. Показало се да на Аљасци можете видети постојеће наслеђе. Ово посебно важи за народ Јупик. Они се и даље чврсто држе православне вере захваљујући утицају оних светаца који су их просветлили. Ово је диван пример како се живи у Православљу. Живе у забитим местима, врло једноставно, у вези су са природом и животном средином, као и једни с другима унутар заједнице. Лове и пецају, старају се за своје старије и суседе и живе свој православни живот на скроман, једноставан, уређен и леп начин.
Ово сазнање је веома много утицало на мене лично, и надам се да ће се то одразити на филму. Многи од нас могу погледати и рећи: „У реду, наше место је много другачије, али ту смо где нас је Бог поставио? На пример, где живимо и ко нас окружује – породица, пријатељи, суседи, парохијска заједница? Како се можемо старати једни о другима, служити једни другима и испуњавати Христову заповест волети једни друге?” Понекад отежавамо свој живот више него што треба. То важи и за нашу веру.
Ово је за мене било велико откриће: како да будемо мало једноставнији у исповедању вере и како да једноставно волимо оне који су нам блиски, наше ближње.
– Да ли је Аљаска још увек руска?
– Да ли је Аљаска и даље руска... рекао бих не. Али, наравно, и даље је присутан диван део онога што су Руси донели у ова места. Ово посебно важи за Православље на Аљасци. Цркве, куполе, крстови овде су по много чему слични онима које видите на руским црквама. А пејзажи су веома слични неким областима Русије.
У филму смо чак повукли следећу паралелу: свети Герман на Аљасци је живео на острву Спрусу, куда је дошао са острва Валаама. Ова места имају много заједничког: дрвеће, стене, природа. Чак и начин живота и култура, чак и начин на који људи иду у брање бобица, подсећа на руску културу, посебно у селима.
Али узмите, на пример, народ Јупика – питам се да ли сам у САД или не? Да и не, посебно када су села у питању. Живот у селу на Аљасци је јединствен. Путујем по свету већ 25 година, био сам у Африци, Јужној Америци и другим местима., али одлазак на Аљаску за мене је невероватно искуство. С једне стране, боравио сам у САД, а с друге, осећао сам се као да сам у сасвим другој земљи. То је зато што су сеоски живот Јупика, начин на који међусобно опште, њихова култура нешто јединствено. Мислим да је то дивно, нешто што надахњује. И драго ми је што сам живео међу њима.
– Када говоримо о Аљасци, обично мислимо на свете Германа и Инокентија. Да ли сте осећали њихово присуство? А како сте се њима обраћали када сте снимали филм, а како сада када је снимање већ завршено?
– Наравно, свакако. Свети Инокентије и Герман су велики руски светитељи који нам много значе. Могло би се рећи да су то православни свети Северне Америке, где заузимају велики део историје Православља.
Да ли сам осећао њихово присуство на Аљасци? Свакако. Ово посебно важи за преподобног Германа. Имао сам прилику да се поклоним његовим моштима на Кодијаку, посетио сам острво Спрус, где је водио монашки молитвени живот. Када сте тамо, истински осећате његово присуство, и то је веома опипљиво, сасвим дирљиво и лепо.
За време снимања отпутовао сам у Русију јер ми је жена из Костроме. Тамо смо посетили њене рођаке, а на путу из Москве свратили смо у Сергијев Посад, где често свраћамо на неколико дана да посетимо манастир и помолимо се. И у циљу снимања успео сам да успоставим неку везу. Обично целивамо мошти светог Инокентија у Лаври, а овога пута сам успео да добијем дозволу да снимим кратак филм. Дакле, да, свети Инокентије је такође био велики део нашег пројекта. Било је то потресно: како поштовати његове мошти и молити му се током самог снимања. И наставити с молитвом.
– У филму је један свештеник рекао да свети Герман и Инокентије одржавају посебан аљаски контекст, који се разликује између Јупика и Алеута. Које разлике сте видели?
– На Аљасци су просијали многи свети, али смо углавном говорили о тројици: о Герману, Инокентију и Јакову. Свети Јаков има руске и алеутске корене, отишао је на студије у Русију, а затим се вратио. Међутим, свети Инокентије га је послао међу Јупике – сасвим други народ који он није познавао, и међу њима је проповедао. Међутим, сви ови светитељи су указивали на православни пут, а не на руски начин живота. И услед тога, аутохтони народи Аљаске прихватили су руско православље, а истовремено и даље негују свој језик и културу.
Било је невероватно видети неке ствари које нисмо приказали на филму, попут раних молитвеника. Локалне становнике нико није терао да уче црквенословенски да би се молили. Црква је рекла: „Добро, хајде да преведемо молитве на локалне дијалекте“. За то су користили ћирилично писмо, и преко њега су учили молитве. Тако, они и данас певају на својим матерњим језицима, и ми смо у филм унели неколико тропара на јупичком језику, што је дирљиво.
– Можете ли да објасните зашто је проповед светих Германа, Инокентија и других подвижника на Аљасци тако особита? По чему се разликује од проповеди других људи на другим местима?
– Нисам историчар, мада сам о томе делимично сазнао читајући и разговарајући с људима на Аљасци, нарочито са свештеником Мајклом Олексом. Преко његових књига можете заронити у ова питања. Топло их препоручујем, јер је је опширно писао о томе шта су све ти мисионари чинили.
Мисионари су били веома стрпљиви са локалним људима, проучавали су њихову културу и традицију како би боље упознали људе, научили језик, градили односе, помагали и служили. И пре него што су почели да проповедају и обраћају људе у Православље, желели су да их познају, разумеју и поштују. А онда су проналазили начине да поучавају о хришћанству и Христу оне који никада нису чули за Њега, и то на начин који је био опипљив и трезвен.
Кад то кажем, морам рећи и да су постојали одређени елементи локалних култура које је требало променити. Али постојало је и нешто што су ови свети људи могли користити као основу за своју проповед да би показали како Православље може бити испуњење њихових веровања, истина Христова. Ово је помогло домороцима Аљаске да увиде да је то заиста било благодарећи Христу.
– Како је семе које су посејали свети Герман и Инокентије тако обилно никнуло и продужило да даје плод сада, више од два века касније? Аљаска је јединствена по овом питању, нешто што се ретко виђа на другим местима.
– Слажем се, Аљаска је у том погледу јединствена. У филму говоримо о матушки Олги Мајкл, супрузи локалног свештеника, која је имала, чини ми се, деветоро деце. У свом селу је радила као бабица. Живела је веома светим животом, животом у молитви, суочавала се са правим физичким борбама, окруживала људе искреном љубављу и помагала женама. Православна црква у Америци је сада канонизује као Свету Олгу Аљаску.
Све је ово дивно наслеђе светих Германа и Инокентија, које још увек доноси плодове, што је дивно. Како се ово збива? Не знам. То је деловање Светог Духа. Православље је постало природни део живота локалног становништва, посебно Јупика.
То је оно што је занимљиво. Живим у Колораду. Неки моји пријатељи су православни, неки нису. Када им кажем да идем на Аљаску, где у малим селима живе православни хришћани, многи се изненаде: „Шта?? Никада нисмо ишта чули о тњима." Нису ни слутили да на Аљасци постоје православне заједнице, које су тамо настале захваљујући светим Германима и Инокентију, као и другим подвижницима.
– Поменули сте блажену Олгу, коју је Православна црква у Америци недавно прославила. Постала је прва жена канонизована у Северној Америци и првиа представница народа Јупик у сабору светих. Шта сте научили о њој док сте снимали филм?
– Отпутовали смо у њено село Кветлук, које је веома далеко. Да бисте тамо стигли, лети морате плутати чамцем низ реку, а зими возити камион преко леда. Но, дивно је то искуство, никада раније нисам доживео нешто слично!
Блажена Олга је живела и служила веома скромно и у смиравању, много се трудила, ишла у цркву и читала молитве и певала за певницом. Певала је божићне песме и на себи показала лепоту живота у Христу. У својој кући је увек имала много деце, не само своју. Ако је некоме била потребна одећа, она би је пронашла. Ако је некоме требала храна, хранила га је и раздавала храну у својој средини. Када је неко имао тешкоћа, проблема, ако се неко суочио са насиљем, ј тог човека би смиривала, почастила чајем, села поред њега и слушала шта се десило. На тај начин је људима уливала мир и спокој.`
По мом мишљењу, ово показује како и ми – православни хришћани, веома заузети својим животом, у САД или у Русији, у великим градовима – можемо уносити православну веру у свој рад, у оно што чинимо, у своје породице.
Мислим да је живот свете Олге за нас диван пример, па можемо и ми да одлучимо: „Могу и ја ово. Могу да волим људе који је Бог саздао око мене”. То је за нас својеврсни изазов. Шта то значи постати светац? Можемо ли и ми похађати богослужења? Можемо ли и ми читати молитве? Можемо ли и ми певати божићне песме? Можемо ли и ми волети свог ближњег? Све ово можемо опажати у животу матушке Олге.
– Веома ме је занимало што у Вашем филму чујем познате православне молитве на језицима домородачких народа Аљаске.
– Да, дивно је, зар не? И нама је то било важно док смо снимали. Желели смо да дочарамо осећај који имате када чујете језик домородачког народа. Можда ћете чути познате мелодије, али све речи су на јупичком језику. И дивно је чути такве молитве.
– У филму сте рекли да се након што је Русија продала Аљаску Сједињеним Државама 1867. године, могло очекивати да ће мештани заборавити све што је у вези са Русијом. У самој ствари, постали су још више Руси. Како ово објаснити?
– То је казао отац Михаил Олексе у филму. Ако неко сматра да су Руси дошли овде да експлоатишу локално становништво и приморају га да приме Православље, онда отац Михаил тврди: „Не, то се заиста није догодило. Ако би се то десило у стварности, староседеоци би спалили цркве и напустили Православље.“
Напротив, почело је да се збива сасвим нешто друго, јер је код њих Православље нашло одјек, постали су истински православни хришћани и то остали. Ово из разлога што је Православље било истински повезано са оним што су они сами по себи. У ствари, Православље је продужило да пушта корене и након што су Руси отишли.
– На Аљасци се Православље преноси с колена на колено. Како објашњавате тај феномен?
– Православље је за њих нешто природно. Нису то прихватили под принудом, а преносили га с колена на колено, што чине и данас.
Да ли се суочавају са тешкоћама? Сигурно. Сви се ми суочавамо са њима, у свакој култури људи морају да превазиђу животне буре. Понекад може бити тешко пренети наслеђе својим потомцима. И, наравно, Аљаска се, као и сваки други део света, суочава са таквим тешкоћама.
У филму нам је било важно приказати поштовање према старијима, уважавање традиције која нам омогућава да разумемо ко смо и одакле смо; схватити важност очувања ових традиција и њиховог преношења са очева на децу. Ако Бог дâ, тренуци као што је прослављење Матушке Олге биће прави благослов за будуће нараштаје аљаских домородаца и за све нас да њен пример имамо пред очима и чувамо веру.
Наше старије генерације, наше свеце који су дошли на Аљаску пре нас, можемо погледати и запитати се: „Шта могу да урадим и ја да бих био као они?“
– Да ли нам је потребан пример ових људи?
– Да, заиста нам је потребан. Захваљујући њиховом примеру, можемо видети како треба да и ми живимо. То је нека врста приказа и нашег нутарњег живота. Ти људи на Аљасци живе скромно и једноставно у славу Божју. Мислим да би њихов начин живота могао бити прави пример и узор како да и ми живимо своју веру.
– Снимили сте филм на енглеском. Хоћете ли га преводити? Рецимо, на руски?
– Да. Желимо да донесемо титлове на руском, грчком, румунском и српском језику. Сада приводимо крају посао на овоме и желимо да филм представимо у другим земљама. Надам се да ће бити приказан на неколико филмских фестивала у Русији, а потом и на ширем платну код нас и у другим земљама.
Са Симоном Сционком
разговарао Дмитриј Злодорев
7. јун 2024.
С руског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Рravoslavie.ru
