Посланик и предсједник политичке партије Милан Кнежевић у свом реаговању наставља да Митрополију третира као политичког конкурента, што је дубоко погрешно и штетно управо по добробит оних у које се г. Кнежевић заклиње – Српску православну Цркву и српски народ. Но, то је његов избор и нека се носи са тиме. Укратко се, међутим, ваља осврнути на његове тврдње.
Посљедње саопштење Митрополије, а на које се осврће г. Кнежевић, објављено је, као уосталом и стотине саопштења претходних деценија, онако како су у Митрополији изабрали они који о томе одлучују. То свакако не чини нико у своје име и по свом нахођењу. Нашу праксу нећемо мијењати због смутњи у јавности које тим поводом ствара г. Кнежевић. Разлог више да саопштење није лично потписано је чињеница да г. Кнежевић у својим наступима није поменуо имена, већ је оптужио неодређени број свештеника за сарадњу са шверцерским лобијем и манипулисање блаженопочившим митрополитом Амфилохијем. У саопштењу Митрополије се проблематизују управо такве оптужбе. У томе нема личних анимозитета нити политичких квалификација. Што се тиче његове опаске о томе колико се и о чему Митрополија (и то баш тако потписана) оглашавала, то је познато најширој јавности. Његове тврдње о томе да је пропустила неколико конкретних повода, једноставно нису истините, што је врло лако провјерити.
Није могуће, као што чини г. Кнежевић, заступати тезу да у црквеним круговима у Црној Гори постоји план да се руши канонско јединство Српске православне Цркве, а истовремено исказивати поштовање према митрополиту Амфилохију, с обзиром на то да је управо он, од твораца тих клевета, првооптужени за саучесништво у том плану. У Црној Гори није постојао никакав завјеренички план разбијања јединства Српске Патријаршије, макар не међу свештенством и вјерницима. Они који су такав план имали, уписали су га у своје, још увијек актуелне, партијске програме. Кад су хтјели да га реализују, наишли су на одлучан и јединствен отпор, како свештенства, тако и вјерних, на чијем је челу управо био блаженопочивши митрополит. Наводно учешће свештеника у плану разбијања Српске православне Цркве је измишљотина. Чија и због чега, остаје да се види. Највјероватније због обрачуна са митрополитом Амфилохијем, чије заслуге и насљеђе његови противници нису могли другачије да окрње. Те клевете су се, нажалост, прошириле и у њих се, очигледно, упетљао и г. Кнежевић. Као неко ко је жртва клеветничких оптужби, које су резултирале судским поступцима, држимо да би морао да буде пажљивији кад некога оптужује на основу крајње сумњивих и непровјерених гласина. У овој причи, као и у његовој, такође постоје наредбодавци и контролисани тужиоци, али и лажни свједоци “синђелићи” и “велимировићи”, који су у креирању те нечасне конструкције учествовали из користи, због моралне покварености или из страха.
Сигурни смо да г. Кнежевић не жели да ова његова кампања личи на оно гоњење које је спроводио бивши режим, не бирајући ријечи и подметања да оцрни лик Цркве пред јавношћу. Не желимо да вјерујемо да то ради са таквим намјерама. Међутим, ово што је досад чинио у вези са овим питањем представља обични сензационализам и таблоидизацију на штету Цркве.
С обзиром да је сам г. Кнежевић изјавио да прикупља доказе и да ће имена саопштити кад, по њему, они буду ”стопостотно” поуздани, тражили смо од њега да се окани јавног суђења и пресуђивања и да те доказе уведе у формалне оквире, преузимајући тако пуну одговорност за своје ријечи и поступке. Тај позив понављамо и овом приликом. Уколико то не учини, свака даља јавна преписка са г. Кнежевићем на ову тему постаје бесмислена и беспредметна, те због тога у њој више нећемо учествовати.
