Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Двадесет и прва глава Дела апостолских
1. А кад ми одвојивши се од њих отпловисмо, идући право дођосмо на Кос, и други дан на Родос а оданде у Патару. 2. И нашавши лађу која полази у Финикију, уђосмо и одвезосмо се. 3. Кад се пак указа Кипар, остависмо га на лево, пловисмо у Сирију, и пристадосмо у Тиру, јер онде требаше да се истовари лађа.
Лука користи снажан израз, говорећи: Одвојивши се од њих. И то је потпуно изражајно, јер после одвајања они нису могли да уђу у море. Шта значи: Идући право! То значи да су заобишли сва остала места, не заустављајући се у њима.
И нашавши лађу која полази у Финикију. Можда је та лађа овде имала пристаниште. Како нису пронашли лађу која полази за Кесарију, него лађу која плови за Финикију, на њу су се и укрцали и оставили по страни Кипар и Сирију, јер израз: остависмо га на лево није бесциљно додат, него да би показао да они нису ни помишљали да оду у Сирију.
4. И нашавши ученике, остасмо онде седам дана; они Павлу говораху Духом да не иде горе у Јерусалим. 5. А кад нам се навршише дани, изишавши пођосмо праћени од свију са женама и децом до иза града, па клекнувши на обали помолисмо се Богу. 6. И опростивши се једни са другима, уђосмо у лађу; а они се вратшие својим кућама. 7. А ми препловивши од Тира доспесмо у Птолемаиду, и поздравивши браћу остадосмо код њих један дан.
Павлу Говораху Духом. Дакле, ако је Дух заповедао, зашто се он успротивио? Ученици су говорили, од Духа знајући за опасности које су му претиле. Они га, међутим, нису убеђивали према наговору Духа, нити су му непосредно предсказивали предстојеће опасности, него су, желећи да га поштеде, говорили да није неопходно да пође у Јерусалим.
А кад нам се навршише дани. Кад су се окончали дани пресних хлебова, изашли су из Тира. Да избројимо све дане, уз дане пресних хлебова. У Тир су дошли након пет дана, а затим су у Тиру остали седам дана, што укупно чини двадесет два дана.
8. А сутрадан изиђосмо, Павле и ми који бејасмо с њим,и дођосмо у Кесарију, и ушавши у кућу Филипа еванђелиста, који беше један од седам ђакона, остасмо код њега. 9. И овај имаше четири кћери девојке, које прорицаху.
Ђакон Филип је имао кћерке. Запази да су његове кћери биле девственице и да су благочешћем достигле то, да су биле удостојене дара пророштва. Писац не би додао да су оне биле девственице, кад то не би било вредно пажње.
10. Док смо онде боравили много дана, сиђе озго из Јудеје неки пророк по имену Агав. 11. И дошавши к нама узе појас Павлов и веза своје руке и ноге и рече: Тако говори Дух Свети: човека којега је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јудејци, и предаће га у руке незнабожаца.
То је онај исти Агав, који је раније предсказао глад. Горко је то, што ће га предати у руке незнабожаца. Запази ово: чим је чуо да ће претрпети мноштво недаћа, пожурио је овамо. Агав није рекао да ће везати Павла, него је рекао: човека, којега је овај појас.
12. А кад чусмо ово, молисмо гаимии мештани да не иде горе у Јерусалим. 13. А Павле одговори: Шта чините те плачете и цепате ми срие? Јер ја сам готов не само да будем свезан него и да умрем у Јерусалиму за име Господа Исуса. 14. А кад га не могосмо одвратити, умирисмо се рекавши; Воља Господња нека буде.
Шта чините те плачете… Остали су плакали, а Павле их је тешио. Онај, који се није плашио сопствених искушења, туговао је због њихових суза. Због вас плачем, каже он, а не због страдања која ме очекују, јер сам спреман и да умрем Господа Исуса ради. Кад нису могли да га убеде, ућутали су, јер су били свесни да је таква воља Божија. Требало би приметити да се не треба обазирати на оне, који другога спречавају да учини неко племенито дело, па чак и кад би плакали. Те сузе су гануле и самог Павла и ослабиле његову снагу. Због тога их он и прекорева.
15. И после ових дана спремисмо се и изиђосмо у Јерусалим. 16. А дођоше с нама и неки ученици из Кесарије водећи нас неком Миасону са Кипра, старом ученику, да будемо његови гости. 17. И кад дођосмо у Јерусаим, примише нас браћа љубазно. 18. А сутрадан отиде Павле са нама Јакову; и дођоше сви презвитери. 19. И поздравивши их исприча све по реду шта учини Бог међу незнабошцима његовим служењем.
Израз: спремисмо се значи: узели смо све што је било неопходно за пут.
А сутрадан отиде Павле са нама Јакову. Јаков је био јерусалимски епископ; он је брат Господњи, велики и дивљења достојан човек. Павле им приповеда шта се догодило међу незнабошцима, али не услед славољубља, него у жељи да им покаже човекољубље Божије.
Његовим служењем, тј. проповедањем еванђелског учења.
20. А они чувши слављаху Бога и рекоше му: Видиш ли, брате, колико је хиљада Јудејаца који повероваше, и сви су ревнитељи Закона. 21. А чули су о теби да учиш одступању од Мојсеја све Јудејце који су међу незнабошцима, говорећи им да необрезују децу своју, нити да се држе обичаја отачких. 22. Шта ћемо, дакле, сада? Свакако ће се народ сабрати, јер ће чути да си дошао. 23. Ово, дакле, учини што ти кажемо.
Колико је хиљада Јудејаца, који повероваше? То су хиљаде од оних, који су викали: Крв Његова на нас и на децу нашу (Мт. 27; 25). Међутим, Човекољубац је прихватио и многе од њих и од њихове деце, и подарио им хиљаде добара.
Дознали су о теби… Није рекао: „чули су“, него: поверовали су, и убеђени су.
Имамо четири човека који су на себе узели завет. 24. Узми њих и очисти се с њима, и потроши на њих да обрију главе своје, и сви ће дознати да оно што су чули за тебе није ништа, него да и сам држиш Закон и да живиш по њему.
Који су на себеузели завет. Постоје многи видови завета: једни су обећали жртве, други новац, трећи саме себе, а четврти да неће пити вино и да неће сећи косу током одређеног броја дана. Овој (четвртој) групи су припадала и она четири човека. Коса је била символ умртвљавања јер она, као ни мртви, не осећа бол.
Узми њих и очисти се с њима и потроши на њих, тј. принеси жртве какве по Закону треба принети за њих, како би поништио свако подозрење. Заштити се, каже, делом, а не речима.
Да обрију главе своје, и сви ћедознатида оно што су чули за тебе није ништа. Био је обичај да они, који су дали завет, након очишћења обрију главу, и да након тога током седам дана приносе жртве за себе. Нешто слично учинили су Акила и Прискила, како би сви видели да су они обријали главу јер поштују Бога.
25. А за незнабошце који повероваше ми написасмо одлучивши да они ништа од тога не држе, осим да се чувају од идолских жртава, и од крви, и од удављенога, и од блуда.
Као што ми заповедамо незнабошцима иако проповедамо Јудејцима, тако и ти помози нама, иако проповедаш незнабошцима. То је ствар снисхођења и немој да се плашиш.
26. Тада Павле узе оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити дани очишћења да би се принела жртва за свакога од њих.
Павле је одсекао косу и испунио све јудејске обреде, али не зато што је променио своје мишљење (јер би то било дело нечистог од порока), него зато што љубав снисходи.
Најављујући кад ће се испунити дани очишћења, тј. објављујући. Он сам је објавио за себе.
27. А кад је требало да се наврши седам дана, видевши га у храму они Јудејци што беху из Азије, побунише сав народ и ставише руке на њега. 28. Вичући: Људи Израиљци, помагајте! Ово је човек који све учи свуда против народа и Закона и места овога; па још и Јелине уведе у храм и опогани свето место ово. 29. Јер беху видели с њим у граду Трофима из Ефеса, и мишљаху да га је Павле увео у храм.
Запази божанско устројство. Након што су се једни разуверили, други су се уплашили да ће се и други разуверити, и стога нападају Павла, Њихова неспокојна нарав се свугде пројављује.
30. И сав се град подиже, и слеже се народ, и ухвативши Павла извукоше га напоље из храма; и одмах се затворише врата. 31. И док тражаху да га убију, дође глас горе до заповедника одреда да се узбуни сав Јерусалим. 32. А он одмах узевши војнике и капетане појури на њих. Они пак видевши заповедника и војнике престаше тући Павла. 33. А заповедник се приближи и узе га, па заповеди да га метну у двоје вериге, и питаше га ко је и шта је учинио. 34. А у народу једни су викали једно а други друго. Када пак не могаше од буке ништа поуздано да дозна, заповеди да га одведу у логор.
Извукоше га напоље из храма. Хтели ду да га убију, и извукли су га из храма да би некажњено извршили убиство.
35. А кад би на степенииама, морадоше га војници носити због притиска светине. 36. Јер за њим иђаше мноштво народа вичући: Погуби га! 37. При уласку у логор Павле рече заповеднику: Је ли ми дозвољено рећи ти нешто? А он рече: Зар знаш јелински! 38. Ниси ли ти онај Египћанин који се пре ових дана побуни и изведе у пустињу четири хиљаде одметника (у оригиналу, сикара, тј. есена)!
Шта значи: Узми га? Говори примењено на римски обичај, односно: „нападни га“ или: „избриши га,изузми га из броја живих“,јер је код Јудејаца био обичај да ту реченицу узвикују против праведника, као што су је узвикивали и против Господа: Узми га, тј. „избриши га из броја живих“.
Ниси ли ти онај Египћанин? Био је један Египћанин, бунтовник, варалица и чаробњак, који је уводио нова учења. Ђаво је поласкао себи надом да ће искористити тог човека и да ће како Христа, тако и апостоле представити као учеснике у тој побуни, коју су изазвали следбеници овог Египћанина.
Одметници (сикари). Јудејци су имали три главне секте: фарисеје, садукеје и есене. Есени су водили частан живот, волели једни друге и одликовали се уздржањем. Због тога се и називају есенима, односно праведницима, Други их пак називају сикарима, односно ревнитељима.
39. А Павле рече: Ја сам човек Јудејац из Тарса, грађанин познатог града у Киликији; молим те допусти ми да говорим народу. Ја сам човек Јудејац.
Ми, хришћани, јесмо истински Јудејци, јер исповедамо истиниту веру, пошто име“ Јуда“ значи: „исповедање“. Како га је заповедник питао: Ниси ли ти онај Египћанин, Павле најпре уклања ову његову сумњу. А да овај не би посумњао да је он пореклом Јудејац, објављује потом своју веру. Шта то значи? Да се одрекао? Нипошто! Он је био Јудејац и хришћанин.
Допусти ми да говорим народу. То је најснажнији доказ да он ни за шта није био крив, јер је био спреман да се брани и јер је хтео да се беседом обрати јудејском народу.
