(Јеромонах Дионисије, ”Дневник дечанског монаха 1903-1906”, Епархија Рашко-Призренска, Манастир Високи Дечани, 2019.г.)
У издању Епархије Рашко-Призренске и Манастира Високи Дечани је објављен превод са руског језика ”Материјала за историју Високо-Дечанске Свето-Тројицке Лавре”, чији се аутограф чува у Манастиру Хиландару. У питању је дневник о животу и страдању манастира и метохијских Срба у периоду од 1903. до 1906. године, који је водио руски јеромонах Дионисије. Преводилац дневника је Људмила С. Дајовић, а писац предговора Душан Фундић
Јеромонах Дионисије је рођен у Саратовској губернији, а на Светом крштењу је добио име Данило. У СветоАндрејевски скит у Кареји на Светој Гори Атонској је дошао 15. фебруара 1895. године, али је врло брзо прешао у келију Светог Јована Златоустог у Кареји. Замонашен је 9. марта 1901. године. У чин јерођакона и јеромонаха је рукоположен 1903. године на Светој Гори. У братство Манастира Високи Дечани је ступио 13. новембра 1903. године. У том древном српском манастиру је боравио свега три године, а настојатељ манастира је био чувени руски Архимандрит Кирил Светогорац.[1] На Атон се, по послушању, вратио 20. августа 1906. године. Рукопис Дионисијевог дневника је у руском оригиналу постао познат 1989. године када га је објавио академик Димитрије Богдановић.[2] У српском преводу је уз текст објављено 5 страница факсимила рукописа, као и 24 изузетно важне фотографије из дечанске архиве тог времена.
Иако је у Дечанима боравио свега три године, јеромонах Дионисије се показао као прави хроничар тешких дана и догађаја у и око манастира, као и у Метохији. Душан Фундић је у предговору с правом записао да је јеромонах Дионисије ”без сопствених судова чак и најпотресније догађаје бележио на начин својствен непристрасном хроничару”.[3] Пре њега, слично сведочанство је оставио дечански Архимандрит хаџи-Серафим (Ристић). Своје записе на педесетак страница о стравичном страдању Срба на Косову и Метохији под Турцима и Арнаутима је завршио у Високим Дечанима на Цвети 1864. године. Кратке и потресне записе је писао са циљем да се ”стање бедног Христијанства у Турској, које од дана паденија славе српске на бојном пољу Косову, па до данас бич тиранских злостављања и убистава сноси, побољша”[4], а и да се ”стане на пут безстидном и подмрзком тиранству турском и арнаутском”.[5] Архимандритово сведочење је, заправо, својеврсна тужба коју је, ради заштите православног српског живља у косовском вилајету, упутио турском султану Абдул-Азису. Не треба никако заборавити ни Епископа Жичког Саву Дечанца[6], који је, на свој начин, као дечански сабрат записивао бројна српска страдања и невоље и на њих убедљиво указивао у својим бројним обраћањима разним адресама, па чак и на Берлинском конресу 1878. године.[7]
Стиче се утисак да је јеромонах Дионисије имао додира са записима Архимандрита Серафима и Епископа Саве Дечанца. Без обзира што се то поуздано не може утврдити, јеромонах Дионисије је наставио путем смелог сведочења истине у тешким временима који су утемељили Архимандрит Серафим и Епископ Сава. Од посебне је важности што је један православни Рус дубоко осетио муку и страдање православних Срба и њихових Светиња у Метохији и што је, осим молитве, учинио онолико колико је могао и колико је до њега стајало, остављајући нам своје вредне и драгоцене записе.
У овој вредној књизи су, после предговора Душана Фундића, објављене и важне напомене преводиоца Људмиле С. Дајовић. Централни део књиге чини 195 дневничких записа јеромонаха Дионисија. Први је датиран 13. новембра 1903. године, а последњи 27. јуна 1906. године. Дионисијеви записи су и својеврсна читуља пострадалих Срба у дечанском и метохијском крају, јер су њихова имена овом књигом трајно отргнута од заборава на земљи. Хроничар уопште није оставио пропратно објашњење зашто се латио тог значајног српског посла. Први и последњи запис у дневнику јасно показују да је јеромонах Дионисије осетио да то није ни почетак, а ни крај страдања српског православног народа на тим просторима. Зато је своје записе и почео као да српско страдање за њега не представља никакву новост и изненађење и као да је само наставио тамо где је неко стао пре њега. Лако се закључује да сваки човек који се дотакне Христових рана на Голготи има снаге да осети ране и страдање ближњих и даљњих због вере у Христа Распетога и Васкрслога без обзира о ком се човеку или народу ради. На крају дневничких записа је објављен и Дионисијев текст ”Благодатна помоћ и чуда учињени молитвама светих угодника Стефана Краља Дечанскога и сестре његове Свете Јелене”. У књизи је као прилог објављен текст Енглескиње Мери Дарам о Високим Дечанима од 1903. године. Ради се о једном фрагменту из њене књиге која је 1904. године објављена у Лондону на енглеском језику[8], а 1997. године и у Београду на српском језику.[9]
Дневнички записи јеромонаха Дионисија, сагледани из нашег времена и тешког положаја у коме се од 1999. године до данас налази Епархија Рашко-Призренска, Манастир Високи Дечани, свештенство, монаштво и Српски народ на Косову и Метохији, аутентично нам сведоче да се историја понавља. Једино је питање да ли смо кадри да, као и у историји, пронађемо начин да, попут наших предака, опстанемо на Косову и Метохији упркос тешким положају, великим притисцима и сложеним приликама. Један од важних путоказа нашег опстанка не само на Косову и Метохију него и у другим страдалним српским крајевима јесте и ова важна књига. Она нам сведочи о великој вери, жртви, трпљењу и стрпљењу нашег народа, свештенства и монаштва на Косову и Метохији. Ова књига по свему јесте живо сведочанство Господње речи: ”Ко претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мат. 24,13).
”Православље”, бр. 1293 од 1. фебруара 2021.г.
-------------------------------
[1] Схи-архимандрит Кирил (Абрамов) је рођен 26. фебруара 1845. године у Донској области и на крштењу је добио име Капитон. Од детињства је заволео монаштво, па је са 15 година са својим телесним оцем Иларионом отишао у руски Манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори Атонској. На монашењу је добио име Кирил, а његов отац Иринарх. У чин јерођакона и јеромонаха је рукоположен 1865. године. За настојатеља хиландарске келије Светог Јована Златоустог у Кареји је постављен 1883. године, а за настојатеља Манастира Високи Дечани је постављен 1903. године. Упокојио се 28. фебруара 1915. године у Москви. Сахрањен је у Покровској Цркви у Царском Селу која припада женском Алексејевском Манастиру.
[2] Д. Богдановић, ”Исписи из хиландарског архива ”Дечански дневници руских калуђера”, Хиландарски зборник 7, САНУ, Београд, 1989.г., стр. 200
[3] ”Дневник дечанског монаха 1903 – 1906.”, Епархија Рашко-Призренска, Манастир Високи Дечани, Призрен, Дечани, 2019.г., стр. 7
[4] Архимандрит Серафим (Ристић), ”Плач Старе Србије”, Манастир Светог Стефана, Сланци, 2017.г., стр. 3
[5] Исто
[6] Епископ Жички Сава (Бараћ) Дечанац је рођен 1. октобра 1831. године у Гњежданима код Новог Пазара. Основно образовање добио је у Дечанима, где је и замонашен на Божић 1854. године. Митрополит Рашко-Призренски Мелентије га је рукоположио у чин ђакона 2. марта 1855. године у Дежеву, а у чин јеромонаха 5. марта исте године у Храму Светих апостола Петра и Павла на утоки Дежеве у Рашку. Постављен је за духовника дечанског метоха у Пироту, а потом је 1861. године уписао Београдску богословију. По завршетку школовања је постављен за учитеља у Пећи. Кијевску духовну академију је завршио са степеном кандидата богословља 1871. године. По повратку из Русије је постављен за ректора Богословије у Призрену. Учествовао је у раду Берлинског конгреса 1878. године. После тога, вршио је дужност администратора Епархије Врањске, члана ужичке, а потом нишке консисторије. За Епископа Жичког је хиротонисан 3. јула 1889. године. Упокојио се 17. маја 1913. године у Чачку и привремено је сахрањен у Манастиру Жичи. По његовој жељи, пренет је у Манастир Дечане на Видовдан 1936. године.
[7] Сава Дечанац, ”Страдање Старе Србије и Македоније”, Дом културе ”Свети Сава”, ”Исток”, ”Стари Колашин”, Лепосавић, Зубин Поток, 2001.г.
[8] M. E. Drham, ”Through the Lands of the Serb”, London, 1904.
[9] М. Е. дарам, ”Кроз српске земље (1900-1903), ”Српска Европа”, Београд, 1997.г.
