Посетиоцима наше интернет странице доносимо ауторски текст мр Николине Ђуровић, чије текстове смо и раније објављивали на информативно-катихетском порталу "Ризница":
Мр Николина Ђуровић: Умјетност је сусрет двају свјетова
Мр Николина Ђуровић: Есхатолошка теорија културе
Нови миленијум и ново вријеме донијели су убрзани и незаустављиви развој технике. У таквом амбијенту, историјског (техничког) развоја – предоминације и апсолутизма технике, ,,у којем све што није техника бива елиминисано и у коме нема мјеста за појединца уколико није техничар“ (Жак Елил), поставља се питање да ли је вријеме умјетности прошло. Исто питање датира још од Хелдерлиновог времена: ,,Како да поезија буде могућа у комерцијализираној и технизираној цивилизацији?“ Један од описа (праве) умјетности и (правог) умјетничког стварања јесте тај да умјетник својим духом своје дјело осмишљава... и оживљава. Изостане ли учешће духа, на сцену ће ступити машина – створ без духа, јер ,,изопачени тријумф машине следи аутоматски из одбацивања духовности“ (Луис Мамфорд).
Прелазак са умјетности на технику, са човјека на машину, произлази из сваког другог преласка са непосредног на посредно поље људског дјеловања и рада: људски глас и човјекову природну потребу за говором и пјевањем све више замјењују магнетофон и радио, људски природни нагон за ходањем све више замјењује аутомобил, а људску потребу за гледањем и природно око све више замјењују фото-апарат и фотографско окно. Ослањајући се на машинске снаге и минимизирајући сопствене снаге, човјек је на корак до парализе. У умјетности, некада јасну границу између људског (умјетничког) и машинског (не-умјетничког) дјеловања, сада релативизује машина. Машина редукује улогу људске инвентивности, па више није човјек/стваралац/умјетник/геније тај који нешто открива... и ствара.
Машина је постала неодвојив дио стварности савременог човјека, а све више неодвојив дио умјетности, као замјена људског фактора и примарног искуства. С предоминацијом машинског, постаје упитна доминација људског дјеловања, тј. потребност или непотребност човјека у различитим сферама (умјетничког) дјеловања. У тој не-препуштености или препуштености машинском вођству, као да се налази нови вид хамлетизирања и старо-нове дилеме ,,бити или не бити“ – умјетнички бити или не бити, духовно бити или не бити. Наиме, усљед неуспјеха или страха од неуспјеха пред непосредним искуством живљења и стварања, човјеков ослонац постаје машина. Савремени тренутак пренаглашава употреба машине и нових технологијâ, чијом употребом настају новомедијска умјетничка дјела. Поставља се, међутим, питање, при пренаглашеној употреби машине као посредника, која је данас улога умјетника ослобођеног (од) свих машинско-технолошких помагалâ; која је данас улога (конвенционалног) умјетника као јединог (између земље и неба) посредника.
Конвенционална умјетност се огледа и у томе да умјетник, скромним умјетничким помагалима, изван себе, своје дјело осмишљава... и оживљава. Употребом (само) киста и боје, (само) пенкала и папира или (само) музичког инструмента, до изражаја ће доћи снага једног умјетника, који првенство даје духу и субјекту (из себе), а не средству и објекту (изван себе). На тај начин, непосредношћу и пренебрегавањем посредника (машине и/или уређаја), настаје истинско (хумано) искуство живљења и стварања. Такво искуство јасно и недвосмислено указује на неопходност човјека, гдје је човјек као припадник људске врсте незамјенљив. Човјек је неопходан и незамјенљив са аспекта културе и сваког стваралаштва, гдје стављањем личног печата на сопствено дјело потврђује вриједност своје креативне личности, замијенивши улогу створеног објекта новом улогом ствараоца субјекта – homo creator alias Demiurg.
У умјетности, више него на било којем другом мјесту, човјек има могућност самоафирмације, афирмације сопствене (јединствене) личности. То није случај са техником, која настоји да изједначи, унифицира човјека. Зато се у вези са техником најчешће доводи појам хомологизација – изједначавање. Техника не поставља питање о квалитету људске личности, техника је квантитативна и за њу човјек постоји искључиво као корисник. Остварење личности, с друге стране, доводи до брендирања, до стварања разлика из истоврснога. Зато се с правом каже да ,,уметност потврђује креативну вредност мене, насупрот квантитативној вредности нас“ (Акиле Бонито Олива).
Креативна вриједност мене, јединствене људске личности, понајвише се потврђује у умјетности, у свијету субјеката. Личност је цјеловит човјек који станује изван сфере општег, афирмишући на тај начин ,,јединственост себе“ наспрам ,,сличности нас“. Квантитативна вриједност нас потврђује се искључиво у свијету објеката, у којем човјек масе црпи снагу из потчињености и зависности од сфере општости. На тај начин се, путем умјетности или технике, остварују два различита начина живљења и дјеловања, гдје је изнова јасно видљива разлика између субјекта који напредује јер (се) ствара и објекта који назадује јер стагнира.
Стваралачка личност припада духовном свијету, она произлази из духа. Духовно као оно које покреће материјално увијек се показује као субјект – све што произлази из духа (Бога) у себи садржи заметак сваке креативности. Личност која ствара и која се ствара постиже остварење личности – врхунске вриједности у хијерархији вриједности. У техничком (артифицијелном и објективизираном) амбијенту, свијету форме и појавâ, а не духа и бићâ, духовна и креативна личност показује се као непотребна, чак и непожељна. У свијету објеката постаје важна само форма и њој се све прилагођава. Форма је свиме овладала и све је себи подредила. То јој је умногоме олакшано, захваљујући капитулацији људског рода, који је добровољно дао пристанак на улогу објекта, из чега неминовно произлази криза субјекта.
Криза субјекта је у директној вези са кризом логоса, а криза логоса са кризом духовности, из чега неминовно произлази криза сваке креативности. Креативност је лична и персонална, она значи присуство себе и духа. Техника, с друге стране, не тражи (са)учествовање, њен циљ је сасвим другачије врсте – дистракција и одвлачење пажње од суштинског себе. То одвраћање пажње од себе најбоље се постиже у сфери општег и колективног, које је обликовало човјека за сопствене потребе. Технизацијом живота се више него на било који други начин и на било којем другом мјесту постиже самозаборав човјека – тријумф објекта и криза субјекта.
Изградњом било каквог техничког амбијента, створеног за осредњег појединца, који је позван да се њему прилагоди, а не да га иновира и мијења, духован и креативан појединац, као истинска личност мора исказати нетрпељивост. С једне стране се налази објективизирани свијет, успостављених норми и правила, окоштао у затворености свога система, а с друге стране неограничена и слободна личност, у форми субјекта, која би хтјела на све да утиче и све да мијења. Између умјетности и технике се, заправо, дешава онај свагдашњи рад двају супростављених начела, царства божијег и царства ћесара. У одношењу преваге првог над другим – слободе над принудом и умјетности над техником, доприноси сваки личносни (духовни и креативни) појединац.
И одиста, умјетност је (само) духовна дјелатност човјека – плод духовног вођства, до (савршеног) умјетничког устројства...
Мр Николина Ђуровић
