26.01.2017.

Ктиторска делатност Светог Саве


Своју ктиторску делатност Сава је започео у Ватопеду где је даривао овај грчки манастир у ком је боравио. Затим је заједно са оцем, монахом Симеоном (рашки жупан Стефан Немања), подигао манастир Хиландар на Светој гори. Поред ова два манастира Сава и Симеон су богато даровали и бројне друге светогорске манастире, пре свих Ивирон, Велику Лавру и Кареју. По повратку у Србију Сава је наставио и развио своју пређашњу делатност сарађујући притом са својим братом, великим жупаном Стефаном Немањићем. По броју подигнутих објеката Савина ктиторска делатност је доживела врхунац након што је издејствовао аутокефалност Српске цркве и током рада на њеном организовању. Такође, током своја два ходочашћа, постао је ктитор неколико цркава и манастира у Светој земљи.


У Савиној ктиторској делатности изузетно место заузимају манастири Хиладар и Жича, како због њиховог каснијег значаја тако и због чињенице да је он ове манастире из основе подигао, односно створио. Савин значај не умањује чињеница што је ове манастире подигао заједно са члановима своје породице — монахом Симеоном и Стефаном Немањићем.
Као ктитор и значајан црквени великодостојник Сава је имао прилику да значајно утиче на развој српске средњовековне уметности, пре свега у области архитектуре и црквеног сликарства. Савина ктиторска делатност била је двоструко мотивисана: са једне стране, њени покретачи су несумњиво искрени верски занос и оданост православљу а са друге стране политички циљеви међу њима пре свега јачање положаја српске аутокефалне цркве.

Света гора

Ватопед и други светогорски манастири

Своју градитељску делатост Сава је започео у Ватопеду[1]. Још пре него што му се придружио отац, монах Симеон, он је у Ватопеду изградио три параклиса. Први, који се налазио иза главне манастирске цркве, посветио је рођењу Богородице, други Светом Јовану Златоустом и трећи преображењу Спасовом који је подигао у великом пиргу[1]. Поред тога обезбедио је неопходне оловне плоче за покривање главне манастирске цркве. Захваљујући овим прилозима Сава је добио ктиторска права у овом манастиру. Финансијска средства за ову делатност добијао је од родитеља[1].
Након Симеоновог доласка у манастир, Сава је заједно са њим дао још неколико значајних прилога Ватопеду[1], тако да је стварно ктиторско право припадало обојици. Својим прилозима, Сава је подигао монашке келије у Ватопеду и обновио је Цркву Светог Симеона Богопримца у Просфори која је била у власништву Ватопеда[2].
Иако су највише прилога дали за манастир у коме су боравили, Сава и Симеон су бринули и о неколико других светогорских светилишта. Приликом обиласка светогорских манастира они су постали ктитори Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји. Њихови поклони су се састојали од злата, али и драгоцених богослужбених предмета[1].

Хиландар и Карејска келија

Манастир Хиландар
Манастир Хиландар
Неколико месеци након што се Савин отац, Стефан Немања, сад већ монах Симеон, прикључио сину, заједнички су отпочели посао на оснивању српског манастира на Светој гори. Да би извели овакав подухват Сава и Симеон су прво морали да добију одобрење надлежних власти — светогорског протата и византијског цара. Приликом обиласка Свете горе запазили су опустели грчки манастир Хеландарион (Хиландар на српском) и одлучили су да га обнове[3]. У почетку су планирали да манастир буде подложан Ватопеду и Сава је са том идејом крајем 1197. отпутовао у Цариград да тражи одобрење од византисјког цара Алексија III Анђела[4]. Сава је успешно обавио ову дипломатску мисију и цар је специјалним докуметном изузео Хеландарион и његову околину из јурисдикције светогорског протоса и ставио га под власт игумана Ватопеда[4]. На основу ове цареве наредбе епископ Јерисе је, у присуству царског чиновника Лава Папагомена, предао Симеону и Сави грчки Хиладар да би га они обновили властитим средствима и под руководсковом ватопедског игумана Теостирикита[3]. Убрзо је избио сукоб између Ватопеда и светогорске управе јер је светогорска управа сматрала да ће Ватопед исувише ојачати и да ће се уздићи изнад осталих манастира ако буде имао управу над Хиландаром[4]. Након преговора између српских монаха и прота Герасима са саветом игумана (изузимајући ватопедског), Светогорци су одобрили Сави и Симеону да себи изаберу манастир који желе. Симеон је, током другог обиласка Свете горе, потврдио избор Хиландара чија је обнова већ била у току[3]. Јуна 1198. цар Алексије III издао је нови документ, хрисовуљу, којим су Хиландар и светилишта у околини (такозвана Милеја) дошла под управу српских монаха.
Чим је обнова Хиландара узела маха Симеон је послао оданог монаха Методија у Србију да тражи додатна средства од великог жупана Стефана Немањића. Истовремено је Симеон пренео ктиторско право над Хиландаром на Стефана и његове наследнике. Радови на Хиландару су брзо напредовали и монашки живот је у њему организован већ половином 1198. године. За игумана је псотављен монах Методије који је активно учествовао у подизању манастира[5].
Симеон и Сава се јављају као равноправни ктитори Хиландара, а сам Сава истиче очеву предност у подизању манастира. Ипак, по свему судећи Сава је у свим битним пословима одиграо кључну улогу[6]. Податак да су Сава и Симеон поставили првог игумана говори о њиховом изузетном угледу. Право постављања игумана црква је одобравала само изузетно заслужним ктиторима, те се ова привилегија поред осталих наводила у типику манастира.
После Симеонове смрти 13. фебруара 1199. Сава је наставио са проширењем Хиландара. У пролеће 1199. поново је путовао у Цариград како би издејствовао нове повластице за овај манастир. Новом хрисовуљом Алексије III је прво потврдио Хиладару раније привилегије, а затим му је присајединио опустели манастир Зиг и дао му је право на поседовање властите лађе за снабдевање манастира коју је ослободио плаћања дажбина[7].
Након обнављања и организовања манастира Хиландара, Сава је постао ктитор још једне монашке установе — Карејске келије (ћелије) коју је посветио Светом Сави Освећеном. Организована је тако да је била довољна за издржавања двојице или тројице монаха. За Карејску келију Сава је саставио и типик чији најважнији део чине одредбе које се односе на обезбеђивање самосталности келије. Сава ју је овим одредбама изузео испод власти светогорског прота и хиландарског игумана али је истовремено обавезао Хиландар да материјално помаже келију, као да и из свог братства бира погодне личности за боравак у келији[8].

Каракала, Ксиропотам и Филотеј

Манастир Ксиропотам
Манастир Ксиропотам
Током 1199. Сава је постао ктитор још три светогорска манастира: Каракале, Ксиропотама и Филотеја. Разбојнички напади током друге половине 12. века нанели су велику штету овим манастирима[8]. Вероватно је први на удару био манастир Каракала[8], где су разбојници заробили игумана са братством манастира и опљачкали све манастирске драгоцености. Монаси Велике Лавре су откупили монахе Каракале, али су потом претворили овај манастир у сопствени метох[8]. Братство манастира се потом обратило Сави за помоћ који је откупио манастир од Велике Лавре и снабдео га свим неопходним потрепштинама[8].
Савина делатност у Ксиропотаму је посебно значајна, где је подигао цркву Светих Четрдесет Мученика и наручио израду живописа.
Манастир Филотеј подигнут је почетком 11. века али је временом опустео и од 1169. губи му се сваки траг у изворима. Сава је помогао обнову манастира чиме је постао његов ктитор[9].

Цариград и Солун

У Солуну је Сава дао велики прилог манастиру Богородице Евергетиде. Приложио је бројне драгоцености и наложио је да се изврше и одређени грађевински радови на манастирској цркви. По речима Савиног биографа Доментијана, због ових прилога монаси манастира Богородице Евергетиде Симеона и Саву сматраху као своје ктиторе и бише уписани да се помињу са првим. По повратку са другог ходочашћа у Свету земљу приликом боравка у Цариграду Сава је предузео грађевинске радове на цркви Светог Андрије која је била метох манастира Богородице Евергетиде.
У важном центру православног монаштва, Солуну, Сава је био ктитор манастира Филокала у коме је боравио током својих посета Солуну.

Србија

Манастир Студеница
Манастир Студеница
Ктиторска делатност Саве Немањића у Србији била је изузетно обимна и трајала је непрекидно од његовог повратка у земљу 1206. године па све до одласка 1216/17. а настављена је после његовог повратка у зиму 1219/20. године.
По повратку у Србију са моштима Светог Симеона, Сава је организовао завршне радове на манастиру Студеници и поред оца и старије браће сматран је за ктитора Студенице. Као један од ктитора он је написао и типик за овај манастир. У народној традицији укорењено је мишљење да је Сава био ктитор такозваних Савиних испосница у околини Студенице.1 Изворни подаци чине традиционално мишљење готово извесним[10]. По речима Мирјане Живојиновић, у стварању поменутих испосница свакако је дошло до изражаја Савино настојање да пренесе сваки детаљ Свете горе у своје отачаство[10].
По завршетку Студенице наредни значајан Савин подухват који је извео заједнички са својим братом, великим жупаном Стефаном, било је подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче који је постао прво седиште архиепископије. Завршни радови као и израда живописа објављени су тек након Савиног повратка из Никеје где је постао архиепископ[10].
Савини биографи напомињу да је Сава у Србији подигао већи број нових цркава и обновио доста постојећих, што је свакако био део његовог рада на организовању аутокефалне српске архиепископије. Неке од ових цркава сигурно су постале центри формираних епископија 1220. године. Сава је сугурно нешто радио и у Грачаници јер краљ Милутин, који је из темеља обновио ову богомољу, у хросовуљи помиње своје прародитеље, реч којом су сви Немањићи углавном означавали Светог Симеона и Саву[11].
По повратку са првог ходочашћа између 1230. и 1234. године, Сава је отпочео радове на изградњи цркве Светих апостола у Пећи. Последњи значајан храм у Србији који носи печат Савине делатности је манастир Милешева чији је главни ктитор био српски краљ и Савин братанац Владислав[11].

Палестина

Први Савин боравак у Светој земљи датује се у 1229. годину и његов циљ је био да посетама источним патријаршијама и заједничким службама уздигне и осигура положај Српске цркве. У оквиру те своје делатности Сава је тамо створио и властити манастир као уточиште будућим српским ходочасницима[12]. Сава је даље морао да уложи сву своју диплматску вештину како би омогућио опстанак овог манастира који је био веома далеко од Србије и на попришту борби између хришћана и муслимана[11]. Дајући велики прилог у злату, Сава је прво постао члан братства Лавре Светог Саве Освећеног (Јерусалимског) да би затим повратио овом манастиру два метоха: Цркву Светог Ђорђа у Акри откупио је од Латина и предао Лаври, а на другом, који се налазио на брду Сиону у Јерусалиму, подигао је свој манастир[13]. У овом манастиру Сава је подигао цркву коју је посветио Светом Јовану Богослову.
За време боравка у Палестини 1229. године Сава је дао значајан прилог ивирском (грузијском) манастиру у близини Сиона. Ту је стекао ктиторско право на помињање. Исто право стекао је у још неколико палестинских цркава: у витлејемској цркви посвећеној Христовом рођењу, Лазаревој цркви недалеко од Јерусалима у Витинији и такозваној Испосници Господњој. Током свој другог путовања на Блиски исток право на помињање стекао је и у александријској цркви[13]. Доментијан помиње да Сава давао мање прилоге у многим другим црквама у којима није стекао право на помињање (Црква Светог Захарије у околини Јерусалима, Богородичина црква у Назарету, све јерусалимске цркве, поједине цркве у Антиохији и Јордану).

Утицај на уметност

Архитектура

Црква манастира Студеница
Црква манастира Студеница
Као ктитор, Сава је значајно утицао и на развој српске средњовековне архитектуре и сликарства. По речима Ђ. Бошковића, читав тринаести век, све до Милутинових освајања грчких територија на југоистоку, носи печат Савине делатности (В. Петковић, Ђ. Бошковић. Дечани, II, Београд 1941, 115—119).
Прво раздобље српске монументалне сакралне архитектуре које датира из последњих деценија 12. века има исти распоред простора почев од Цркве Светог Николе код Топлице до Студенице[14]. Студеница је најзрелије и последње дело тога раздобља. Већ у Жичи, наредном сачуваном споменику, примећују се многе новине. Војислав Кораћ наглашава да је збир нових појединости у Жичи толико значајан да је очигледно да је дошло до измена у самом програму.2 Толико велике промене могу се приписати само најутицајнијој личности из времена грађења Жиче, Сави Немањићу. Одмах после Жиче нова шема простора примењена је на низу грађевина: у Богородици Хвостанској, можда и у Цркви Светих апостола у Пећи као и у великим припратама и параклисима у Студеници и Милешеви[14]. Као трајна новина остала је пространа припрата са параклисима. Код грађевинских решења примењених на Жичи Сава се вероватно угледао на светогорске бочне конхе намењене хоровима. Овим променама очувала се у целини структура главног, средњег дела грађевине, тј. нису значајно измењени наслеђени грађевински облици. То наглашавање веза са ранијим решењима било је важан чинилац у понашању Саве и људи из његове околине[15]. Симетричне бочне параклисе уз наос цркве су такође део светогорских утицаја3. Дуги Савин боравак на Светој гори морао је утицати на његово духовно формирање, разумевање монашког живота као и спољних оквира те организације[15]. Три најстарија, угледна католикона вероватно су били узор Симеону и Сави приликом обнове и изградње Хиландара а затим Сави, у појединостима, када је решавао питања о програму простора Жиче[15].
Сава је и лично учествовао у изградњи Жиче доводећи мајсторе из грчких земаља. Другу етапу изградње Жиче када су саграђени спољна припрата и и кула звоник извели су мајстори из западних крајева. Ипак порекло мајстора није имало утицаја на просторна решења. Сава учествује у изградњи са високом титулом архиепископа и његов утицај је неспоран. Новоизграђени део морао је бити усклађен са његовом замисли о новој функцији манастира као седишта архиепископије4. Спратни део спољне припрате у у Жичи очигледно је изграђен под утицајем Савиног познавања монашког живота на Атосу и великих католикона. Скупине издвојених простија на спрату, сличну првобитном решењу у Жичи, имале су лавра и Ватопед а вероватно и Ивирон[16]. Ове просторије називане су збирним именом катихумена и имале су различите намене. Није позната првобитна намена жичке катихумене али је морала бити случна наменама катихумена у Светој гори. У делокруг савиног рада спадају свакако и решења која се односе на изградњу куле звоника[16].
Иако је Савин утицај на архитектуру најлакше спознати у односу на архитектонска решења примењена у Жичи иако се његов утицај може се приметити и код других сакралних објеката саграђених у његово време. Код грађевина подигнутих после Жиче концепција простора и програм у ширем смислу веома су слични ономе што је остварено у Жичи. Схема простора у Жичи у целини је примењена у Богородици Хвостанској[17]. И у Милешеви су се одржали основни облици Жиче[18]. у српској историји уметности примећено је да су милешевски градитељи који су били пореклом из западних крајева и према томе ненавикли на извођење византијских куполних склопова, веома тешко исцртали и извели средњи део грађевине, што је утицало да она у целини делује тешко и рустично. По речима Војислава Кораћа пред архитекту су очигледно постављени до појединости одређени захтеви у погледу простора. У цркви Светих Апостола у Пећи схема просторног решења образована је непосредним угледањем на Жичу. Евентуалне разлике примећују се само у детаљима у источном делу грађевине[18]. Новина у пећким апостолима су проскомидија и ђаконикон; почевши од Милешеве за ова два одељења поново се граде посебне просторије као органски делови грађевине.
Савин утицај на програм рашког храма био је значајан и далекосежан[19]. Ипак Савиним радом није нестао нити је битно измењен стил који је чинио суштину градитељских дела насталих у последњим деценијама 12. века.

Сликарство

Распеће, фреска из манастира Студеница
Распеће, фреска из манастира Студеница
Сви Савини биографи истичу Савину заинтересованост за сликарство. Живописи у важним сачуваним споменицима, Студеници и Жичи, показују значајан утицај првог српског архиепископа на развој црквеног сликарства у средњовековној Србији[20].
Богородичина црква у Студеници осликана је 1208/09. године по Савином повратку са Свете горе. Сава је непосредно руководио завршним пословима чиме је утиснуо свој печат на сликарски програм и иконографију сцена[20]. Лични Савин удео у живописању Богородичине цркве пре свега се осећа у избору уметника, у појави натписа на српскословенском језику око светитеља и над композицијама5, прилагођавању византијске мозаичке декорације српској средини и у специфичном избору светитеља који ће се кроз сликарство посебно прослављати. У изради живописа Богородичине цркве Савин утицај био је нарочито значајан приликом одређивања изгледа целине6 а мање код појединачних решења.
Изразито личан печат у иконографским решењима присутан је код избора светитеља насликаних у доњем појасу потпуполног простора. Ту је игуман Сава изабрао оне светитеље који су најусклађенији са идеологијом куће Немaњића и његовим личним схватањима[21]. Овде су насликане две скупине светитеља — свети ратници у источном и свети пустињаци у западном делу. Као владарска задужбина, Богородичина црква је на истакнутом месту имала насликане ликове ратника који су сматрани за помагаче у бојевима, а као угледан манастир, са строгим типиком, имао је насликане истакнуте пустињаке и подвижнике који су представљали идеале монашког живота[21]. Сава је одабрао четворицу светитеља који уоквирују, по двојица са сваке стране, свите ратника и монаха. У питању су св. Стефан Првомученик, св. Никола, св. Јован Претеча и св. Сава Освећени[21]. Основна идеја која је допринела издвајању ове четворице светитеља потиче из њиховог посебног поштовања у кући Немањића и лично код Саве[21]7. Све интервенције у студеничком живопису биле су значајне за српску владарску и државну идеологију, као и за схватање црквеног сликарства[22]. Сава је, као познавалац богословља, црквеног права и византијске иконографије, био у прилици да византијске сликарске традиције прилагоди српској средини. У каснијим споменицима његова решења ће бити различито прихваћена[22].
Фреска св. Симеона из манастира Студеница
Фреска св. Симеона из манастира Студеница
Деценију након завршетка радова на Студеници Сава је имао прилику да утиче на сликарску декорацију Жиче. По речима Теодисија, Сава је по повратку из Никеје унајмио цариградске сликаре ради осликавања Жиче. По сликарском програму Жича је слична Студеници, тј. Сава је у Жичи даље наставио да развија своја схватања сликарске декорације[23]. Доњи појас слика у поткуполномн простору остао је исти као и у Студеници само што је уместо св. Николе насликан Сава Јерусалимски. Патрони двојице ктитора Жиче, Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве, добили су најистакнутије место у декорацији цркве. Што се тиче поштовања ове двојице светитеља, Жича је ту донела још једну новину — уз западни део цркве биле су дозидане две бочне капеле — јужна, посвећена св. Стефану и северна, посвећена Сави Јерусалимском[24].
Савино учешће приметно је и код декорације у капели на спрату жичке куле-звоника. Ту су насликана попрсја шесторице светитеља од којих су четворица црквени оци, а двојица на јужном зиду су Сава Јерусалимски и Теодор Студит. Могуће је да је ова капела служила самом архиепископу Сави. Постављање ликова Саве Јерусалимског и Теодора Студита уз ликове великих црквених отаца у складу је са оновременим Савиним радом на црквеним законима и правилима. Тражећи узоре за устројство Српске цркве Сава је сјединио цариградска и јерусалимска правила чији су аутори Теодор Студит и Сава Јерусалимски[25].
Значајна је Савина улога и у сликарском уобличавању култа његовог оца — светог Симеона. Циклус ликовних представа из живота монаха Симеона насликан у припрати краља Радослава у Богородичиној цркви у Студеници настао је на основу Савиног списа Живот господина Симеона[26].
Савин рад на уобличавању ликовног програма рашких храмова имао је значајног утицаја на потоње српско црквено сликарство. Нека решења су се кратко одржала док су друа далеко надживела свог творца. Тако су српскословенски натписи на фрескама остлаи трајно присутни. Златна позадина на фрескама доживела је процват у 13. веку док је постепено ишчезавала тек са освитом 14. века. Циклус сцена из живота светог Симеона поновио се у Сопоћанима и Градцу. Тек од 14. века Савине идеје у црквеном градитељству и сликарству биће потиснуте новим програмима и новим решењима.
Иако је Сава уносио извесне промене, он никако није искључио српско ликовно стваралаштво из општеправославних уметничких токова[27]. Своја решења Сава је спроводио помоћу истакнутих грчких сликара, што ће постати узор за будуће ктоторе из династије Немањића8.

Напомене