Мати Марија и Епископ Калист (Вер): Смисао Великог поста

Припрема за прослављање Нове Пасхе

Чекасмо, и наша се очекивања испунише – писао је српски Епископ Николај Охридски, описујући васкршњу службу у Јерусалиму. „Када је патријарх отпојао Христос васкрсе, са наших душа спало је тешко бреме.

Осећали смо се као да смо и ми васкрсли из мртвих. Одједном је, са свих страна, одјекнуо исти узвик, као хука великих вода: Христос васкрсе, певали су Грци, Руси, Арапи, Срби, Копти, Јермени и Етиопљани, један за другим, свако на свом сопственом језику и својом сопственом мелодијом… Изашавши са службе у зору, све смо почели да посматрамо у светлости славе Христовог Васкрсења, и све нам је изгледало другачије него јуче, све је изгледало боље, изражајније, славније. Само у светлости Васкрсења живот задобија смисао“.[1] Ово осећање васкрсне радости, које је тако живо описао Епископ Николај, представља темељ богослужења Православне Цркве – то је једна и једина основа нашег хришћанског живота и наде. „Чекасмо“, каже Епископ Николај, „и наша се очекивања испунише“. Без тог ишчекивања, без ове ревносне припреме, изгубило би се дубље значење празновања Васкрса.

ПРИПРЕМНИ ПЕРИОД

Пре празника Васкрса, траје дуг припремни период покајања и поста који, према садашњој православној пракси, укључује преко десет седмица. Најпре долазе 22 дана (четири узастопне недеље) претходних припрема, а затим шест седмица или четрдесет дана Великог или Васкршњег поста, за чим следи Велика или Светла седмица. Доводећи у равнотежу седам недеља Великог поста и Светлу седмицу, после Васкрса следи одговарајући период од педесет дана благодарења, који се закључује Педесетницом.

Сваки од ових периода има одговарајућу богослужбену књигу. За време припреме, постоји Посни Триод или Књига Триода (Трипеснец), чији најважнији део постоји и у енглеском преводу. За време благодарења, постоји Пентикостар, у словенској употреби познат и као Празнични Триод.[2] Тренутак који употребу једне књиге раздваја од тренутка употребе друге јесте поноћни сат у ноћи Велике суботе, са Јутрењем за Васкрсну недељу као првом службом у Пентикостару. Ова подела на два разграничена тома, направљена због практичних погодности, не би требало да нас наведе да превидимо суштинско јединство између Распећа Господњег и Његовог Васкрсења који, узети заједно, чине један и недељиви чин. И као што су Распеће и Васкрсење један јединствен чин, тако и три света дана (triduum sanctum) – Велики петак, Велика субота и Васкрсна недеља образују јединствен богослужбени обред. И заиста, подела Посног Триода и Пентикостара на две књиге није била уобичајена пре 11. века, тако да се у раним рукописима они налазе у истом зборнику.

УНУТРАШЊА СВРХА ПОСТА

Шта ћемо пронаћи у овој књизи припреме коју именујемо као Посни Триод? Она се најсажетије може описати као књига поста. И као што су чеда Израиљева јела „хлеб невољнички“ припремајући се за Пасху (Прелазак), тако се и хришћани придржавањем поста припремају за прослављање Нове Пасхе. Шта, међутим, значи реч „пост“ или, на грчком, „нистеиа?“ Овде је потребно да будемо крајње брижљиви, како би се сачувала одговарајућа равнотежа између спољашњег и унутрашњег. На спољашњем нивоу, пост укључује физичко уздржавање од хране и пића и без оваквог, спољашњег уздржавања, не можемо се придржавати потпуног и истинског поста; међутим, правила која се односе на храну и пиће никада не би требало да се сматрају за нешто што је само себи циљ, будући да подвижнички пост увек има унутрашњу и невидљиву сврху. Човек представља јединство тела и душе и он је живо биће које има видљиву и невидљиву природу – да се послужимо речима из Триода.[3] Због тога би требало да и наш подвижнички пост истовремено укључи и једну и другу природу. Тежња да се пренагласе спољашња правила која се тичу хране или, пак, супротна тежња да се ова правила ниподаштавају као застарела и непотребна, неприхватљива је и значи издају истинског Православља. У оба случаја нарушава се одговарајућа равнотежа између спољашњег и унутрашњег.

Несумњиво је да у нашем времену, а посебно на Западу, преовлађује ова друга тежња. Све до XIV века, већина западних хришћана се, заједно са њиховом браћом на православном Истоку, током поста није уздржавала само од меса, него и од свих намирница животињског порекла, као што су јаја, млеко, бутер и сир. Пост је, и на Истоку и на Западу, подразумевао значајан физички напор. Међутим, током последњих пет стотина година у западном хришћанству су физички захтеви поста непрестано смањивани да би данас били тек нешто више него симболични. Питамо се колико је оних који једу палачинке током Сиропусне недеље уистину свесно истинског разлога за овај обичај да се употребе сва преостала јаја и бутер пре него што почне период Васкршњег поста? Будући изложен западњачком секуларизму, православни свет у наше време такође почиње да се креће истим путем слабости.

Један од разлога за ово слабљење поста свакако је и јеретички став према људској природи, лажна „духовност“ која пориче или запоставља тело, посматрајући човека искључиво као резултат разумских функција мозга. Као резултат, многи савремени хришћани изгубили су истинито виђење човека као целовитог јединства видљивог и невидљивог; они при том запостављају позитивну улогу коју тело игра у духовном животу и заборављају на речи св. апостола Павла који каже: Ваша тела су храм Духа Светога… прославите Бога телом својим (1Кор. 6,19-20). Други разлог за слабљење поста међу православнима јесте аргумент који се у наше време често износи, а према којем данас више није могуће испоштовати традиционална правила поста. Ова правила, како они наглашавају, подразумевају тесно повезано, неплуралистичко, хришћанско друштво, где влада рурални начина живота, који данас све више постаје прошлост. У томе има извесне истине. Мора се, међутим, такође рећи да је пост, какав се традиционално упражњава у Цркви, увек био тежак и да је увек укључивао напоре. Многи од наших савременика желе да посте због здравља или због лепоте и витке линије; зар онда ми, хришћани, не бисмо могли да учинимо исто толико – ради Царства небеског? Зашто оно самопожртвовање, које су с радошћу прихватале претходне генерације хришћана, представља тако неподношљиво бреме за њихове потомке? Једном су св. Серафима Саровског упитали зашто чудо благодати, које се тако изобилно пројављивало у прошлости, у његово време више није приметно, на шта је он одговорио: „Недостаје само једна ствар – чврста решеност“.[4]

Превасходни циљ поста јесте да нас учини свеснима наше зависности од Бога. Уколико се озбиљно упражњава, уздржавање од хране током поста – а посебно током првих дана – подразумева истинско осећање глади, а такође и осећање замора и физичке исцрпљености. Сврха оваквог стања је да нас доведе до осећања унутрашње слабости и покајања, да нас доведе до тренутка када ћемо моћи да у потпуности разумемо силу Христових речи: Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15,5). Уколико увек храну и пиће узимамо колико нам је воља, лако ћемо стећи прекомерно поверење у своје сопствене способности и задобити погрешно осећање самосталности и самодовољности. Придржавање телесног поста поткопава ово грешно осећање задовољства самим собом. Пост нас лишава самопоуздања оног фарисеја који је, истина, постио, али не како је доликовало. Уздржавање током поста ствара у нама спасоносно осећање незадовољства самима собом, слично осећању какво је имао цариник (в. Лк. 18, 10-13). Таква је улога гладовања и исцрпљености: да нас учини „сиромашнима духом“, потпомажући осећање наше беспомоћности и зависности од Бога.

УЗДРЖАВАЊЕ

Било би, међутим, погрешно када бисмо говорили само о овом елементу слабости и гладовања. Уздржавање не води само до тога, него и до осећања лакоће, будности, слободе и радости. Иако пост у почетку узрокује слабост, касније ће се испостваити да нам омогућује да мање спавамо, да бистрије размишљамо, да делотворније радимо. Многи лекари потврђују да периодично упражњавање поста доприноси телесној хигијени. И мада захтева истинско самоодрицање, пост не подразумева насиље над нашим телом – напротив, он доприноси његовом здрављу и уравнотежености. Већина људи, који живе на Западу, обично једе више него што је потребно. Пост ослобађа наша тела од бремена прекомерне тежине и чини да она буду наши сатрудници у молитви, бдењу и одговарању на позив Духа.

Морамо приметити да у уобичајеној православној терминологији речи „пост“ и „уздржање“ могу да замене једна другу. Пре Другог Ватиканског концила, Римокатоличка црква је направила јасну разлику између ова два појма: уздржање се тиче врсте хране која се једе, без обзира на њену количину, док пост означава ограничавање броја оброка или количину хране која се може узети. Тако се извесним данима захтева и пост и уздржање и, супротно томе, неким данима се може прописати једно, али не и друго. У Православној Цркви се не прави оштра разлика између ова два термина. Током Великог поста, постоји ограничење у погледу броја оброка који се могу узимати током дана, али када је оброк већ дозвољен[5], не постоје ограничења у погледу количине хране која се може узети. Свети Оци нам дају руководеће начело и саветују нас да никада не би требало да једемо до потпуног засићења, да увек устанемо од стола са осећањем да бисмо могли још да једемо; у том случају, бићемо спремни за молитву.

Ако је важно да не превидимо телесне захтеве поста, још је важније да не превидимо ни његов унутрашњи значај. Пост није само ствар дијете, тј. начина исхране. Истински пост подразумева промену срца и воље, повратак Богу и долазак кући, као што је учинио блудни син вративши се у очев дом. Према речима св. Јована Златоустог, пост „не значи само уздржавање од хране, него и уздржавање од грехова“. „Поста не треба да се придржавају само уста“, каже он, „него и око, и ухо, и ноге, и руке, и остали делови тела; око се мора уздржати од недоличних призора, ухо од злобних гласина, руке од неправедних дела“.[6] „Бескорисно је уздржавати се од хране“, примећује св. Василије, „а препуштати се оштрој осуди и клеветама“. „Не једете месо, али прождирете своју браћу“.[7] То исто се наглашава и у Триоду, посебно током прве седмице поста.

ИСТИНСКИ ПОСТ

„Док постимо у погледу хране, уздржимо се и од сваке страсти“.

„Придржавајмо се поста који је прихватљив и угодан Богу. Истински пост је кад се удаљимо од свакога зла, кад зауздамо језик, кад се клонимо гнева и уздржавамо од пожуде, клевете, лажи и кривоклетства.

Придржавајмо се поста не само клонећи се хране, него и отуђењем од свих телесних страсти“.[8]

Овај унутрашњи значај поста најсажетије је изражен у тријади: молитва, пост, милостиња. Ако га одвојимо од молитве и од примања Св. Дарова, ако није здружен са делима састрадања, наш пост постаје фарисејски, па чак и демонски. Такав пост не води покајању и радости, него гордости, унутрашњој напетости и раздражљивости. На везу између молитве и поста јасно указује отац Александар Јељчанинов. Један противник поста рекао му је: „Наш посао трпи и постајемо раздражљиви… Никада нисам видео да су слуге (у пререволуционарној Русији) тако лоше расположене као током последњих дана Страсне седмице. Јасно је да пост веома лоше утиче на нерве!“ Отац Александар је на то одговорио: „Ви сте сасвим у праву… Ако није сједињен са молитвом и са интензивнијим духовним животом, пост може да води само појачаној раздражљивости. Природно је да слуге, које свој пост схватају озбиљно – а приморане су да током Великог поста раде напорно и без допуштења да одлазе у Цркву – буду љутите и раздражљиве“.[9]

Пост је, дакле, безвредан, па чак и штетан, ако није сједињен са молитвом. У Јеванђељу се каже да је ђаво истеран не само постом, него „молитвом и постом“ (Мт. 17, 21, Мк. 9, 29). За прве хришћане се не каже да су само постили, него да су „постили и молили се“ (Дела ап. 13; 3, упор. 14,23) И у Старом и у Новом Завету пост није самоме себи циљ, него је помоћ за снажнију и живљу молитву, служећи као припрема за одлучне поступке или за директан сусрет са Богом. Тако је четрдесетодневни пост нашег Господа у пустињи био непосредна припрема за Његово јавно служење (Мт. 4,1-11). Када је Мојсеј постио на Синајској гори (2. Мојс. 34,28), а Илија на Хориву (3 (1) Цар. 19,8-12), пост је, у оба сучаја, био повезан са богојављењем (теофанијом). Ова иста веза између поста и боговиђења уочљива је и у случају св. Петра (Дела ап. 10,9-17): Изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладне, и хтеде да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос… и дође му божански глас. То је увек сврха подвижничког поста – да нам, као што каже Триод, омогући да се приближимо високој гори молитве.[10]

Пост и молитва би, са своје стране, требало да буду сједињени са милостињом – са љубављу према другима која се испољава у практичном облику, у делима састрадања и праштања. Осам дана пре почетка Великог поста, у Недељу Страшнога суда, у Јеванђељу се чита Парабола о овцама и јарадима (Мт. 25,31-46) која нас подсећа да на будућем Суду мерило неће бити строгост нашег поста, него помоћ коју смо указали онима којима је била потребна. Према речима Триода,

„Знајући заповест Господњу, нека то буде начин нашега живота. Нахранимо гладног, напојмо жедног, обуцимо нагог, примимо путника, посетимо заточене и болесне. Тада ће Судија целе васељене чак и нама рећи: Дођите благословени Оца Мојега, наследите Царство које вам је припремљено.[11]

Поменимо узгред да су ови стихови типичан пример „јеванђелског“ карактера православних богослужбених књига. Као и многи други текстови у Триоду, и овај је једноставно парафраза на речи Светога Писма.[12]

Није случајно што на самом прагу Великог поста, на вечерњој на Недељу праштања, постоји посебан обред узајамног помирења[13], јер без љубави према другима не може да постоји ни истински пост. Ова љубав према другима не би требало да буде ограничена на формалне гестове или на нека сентиментална осећања, него би требало да се пројави у делима милосрђа. Такво је било убеђење ране Цркве. Пастир Јерме из II века захтева да новац који се уштеди током поста буде поклоњен удовицама, сирочади и убогима.[14] Милостиња, међутим, подразумева много више од тога – није довољно да дајемо само свој новац, него и своје време, не само оно што имамо, него и оно што јесмо или, другим речима, да дајемо саме себе. Када зачујемо да Триод говори о милостињи, ову реч би готово увек требало схватити у дубљем значењу. Наиме, пуко давање новца често може да буде замена или избегавање, начин да се заштитимо од присније, личне повезаности са онима који су у невољи. С друге стране, ако некоме ко је погођен материјалним невољама не понудимо ништа осим убедљивих саветодавних речи, онда то значи да подједнако избегавамо одговорност. Имајући на уму већ поменуто јединство човековог тела и душе, трудићемо се да своју помоћ понудимо истовремено и на материјалном, и на духовном нивоу.

„Када видиш нагог, обуци га, и не скривај се од сопствене плоти“. Православна литургијска традиција, исто као и традиција Запада, сматра да су стихови 3-8 у 58. глави Књиге пророка Исаије основни текст који је везан за пост. Тако у Триоду читамо:

Док постимо телесно, браћо, постимо и духом.

Развежимо свезе безбожности, раздрешимо ремење од бремена, отпустимо потлачене и изломимо сваки јарам; подајмо хлеб гладноме и примимо у своје домове убоге који немају крова да их сакрије, да бисмо добили велику милост од Христа нашег Бога.[15]

У сваком тренутку нашег уздржања, морамо имати на уму савет св. Павла да не осуђујемо оне који посте мање строго од нас: Који не једе, нека не осуђује онога који једе (Римљ. 14,3). Исто тако, сећамо се Христовог прекора због јавног показивања молитве, поста или милостиње (в. Мт. 6,1-18). Триод се често позива на оба ова одломка из Светог Писма:

Погледај добро, душо моја, да ли постиш? Онда немој презирати ближњег. Да ли се уздржаваш од хране? Онда немој осуђивати брата.

МИЛОСТИЊА И МИЛОСРДНА ДЕЛА

Очистимо се милостињом и милосрдним делима према убогима. Немојмо трубити испре себе и показивати своје милосрђе. Нека наша левица не зна шта чини десница, нека преузношење не развеје плодове наше милостиње, него у тајности призивајмо Онога Који зна све што је тајно: „Оче, опрости нам наша прегрешења, јер си Ти Човекољубац“.[16]

Ако желимо да правилно разумемо текст Триода и духовност која је у његовој основи, морамо напоменути да постоји пет погрешних схватања везаних за Велики пост којих би требало да се чувамо. Као прво, Велики пост није намењен само монасима и монахињама, него је заповеђен свим хришћанима. Ни на једном месту канони Васељенских или Помесних сабора не помињу да је пост намењен само монасима а не и мирјанима. Захваљујући свом крштењу, сви хришћани, било да су у браку или да су дали монашки завет, постају крстоносци и крећу се истим духовним путем. Спољашњи услови у којима они живе своје хришћанство показују велике разлике, али у својој унутрашњој суштини тај начин живота је само један. Као што монах својим својевољним самоодрицањем покушава да потврди унутрашњу доброту и лепоту Божије творевине, тако се и од сваког хришћанина који је у браку захтева да у извесној мери буде подвижник. Пут негације и пут афирмације су узајамно зависни и сваки хришћанин је призван да истовремено следи и један и други пут.

Као друго, Триод не сме бити погрешно протимачен на пелагијански начин. Ако нас текстови везани за Велики пост подстичу на веће личне напоре, не смемо помислити да наш напредак зависи само од напора наше сопствене воље. Напротив, ма шта да постигнемо током Великог поста, морамо то прихватити као незаслужени дар Божије благодати. Велики канон св. Андреја Критског не оставља ни најмању сумњу по том питању.

„Ја немам ни суза, ни покајања, ни скрушености ако ми их Ти Сам, Боже Спаситељу, не подариш“.[17]

Као треће, свој пост не смемо да упражњавамо у самовољи, него у послушању. Када постимо, не смемо покушавати да измислимо нека посебна правила за себе, него би, колико год је то могуће, требало верно да следимо образац који је претходно установило Свето Предање. Овај прихваћени образац, изражавајући колективну свест народа Божијег, поседује скривену мудрост и равнотежу, и оне се не могу пронаћи у неким строгостима које би могла да измисли наша машта. Тамо, где нам се учини да установљена правила не могу да се примене на нашу личну ситуацију, требало би да потражимо савет од духовног оца – не зато да бисмо обезбедили његово „одобрење“, него да бисмо смирено и уз његову помоћ открили каква је Божија воља за нас. Изнад свега, ако за себе желимо не неко ублажавање, него додатну строгост, не би требало да је прихватамо уколико претходно за то не добијемо благослов духовног оца. Таква је пракса од раних векова црквеног живота.

Авва Антоније је рекао: „Познајем монахе који су пали после великих напора и изгубили разум, јер су имали поверења у свој сопствени труд, заборављајући при том заповест која каже: Питај оца својега, и он ће ти јавити (5. Мојс. 32,7)“. На другом месту, он каже: „Колико год је то могуће, за сваки корак који начини, за сваку кап воде коју попије у својој келији, монах би требало да се посаветује са герондом (старцем, духовним оцем) у случају да начини неку грешку у томе“.[18]

Ове речи не односе се само на монахе, него и на мирјане (световњаке, лаике) који живе у „свету“, иако мирјани (лаици, световњаци) не морају нужно бити тако строго послушни свом духовном оцу. Уколико се одликује гордошћу и самовољом, наш пост ће попримити демонски карактер и неће нас приближити Богу, него сатани. Будући да нас пост чини осетљивима за реалности духовног света, то на више начина може да буде опасно, јер зли духови постоје подједнако као и они добри.

СУЗЕ И РАДОСТ

Као четврто, морамо имати на уму да време Великог поста, ма како то парадоксално изгледало, није време потиштености, него време радости. Истина је да нас пост води ка покајању и жалости због грехова које смо починили, али овај покајнички бол је, да употребимо изражајну фразу св. Јована Лествичника, „радостотворна жалост“.[19] Триод намерно помиње и сузе и радост у једној истој реченици:

Подари ми сузе које падају као киша небеска, Христе, док се подвизавам у овом радосном дану поста.[20]

Значајно је да су теме радости и светлости веома честе у текстовима посвећеним првом дану Великог поста:

Радосно ступимо у почетак поста,

Нека наша лица не буду тужна,

Радосно започнимо свесвето време уздржања

И заблистајмо светлим сјајем светих заповети.

Речено је да пролазни живот није ништа друго до један дан

А за оне који се с љубављу труде постоји четрдесет дана поста

И с радошћу га се придржавајмо.[21]

Требало би да приметимо да време Великог поста не пада у зимском периоду, када је земља залеђена и мртва, него у пролеће, када се све враћа у живот. На пример, енглеска реч за пост, „lent“, првобитно је означавала пролеће и у једном тексту од темељног значаја Триод исто тако означава Велики пост као „пролеће“:

Освануло је пролеће поста,

И цветови покајања почињу да се отварају,

О, браћо, очистимо се од сваке нечистоте

И запевајмо Дародавцу Светла

Слава Теби, једини Човекољупче![22]

Пост, дакле, не значи зиму, него пролеће – не таму, него светлост, не смрт, него обновљену животну силу. Он, наравно, има и своју суморну страну, која укључује свакодневне земне поклоне током служби, тамне одежде свештенослужитеља, химне које се певају пригушеним гласом и изражавају осећање кајања. У хришћанском Византијском царству, током Великог поста била су затворена сва позоришта и биле су забрањене јавне представе[23]; чак и данас, током седам недеља Великог поста забрањена су венчања.[24] Ови елементи строгости не би, међутим, требало да нас заслепе за чињеницу да пост није бреме, да он није казна, него дар благодати Божије.

Приђите, народе, и прихватимо данас благодат поста и дар Божији.[25]

Пето и коначно, наше уздржање током поста не значи одбацивање творевине Божије. Као што тврди св. апостол Павле, ништа није нечисто по себи (Римљ. 14,14). Све што је Бог створио, добро је веома (1. Мојс. 1,31). Пост, дакле, не значи порицање ове доброте, него њено поновно потврђивање. Чистима је све чисто (Тит 1,15), тако да на месијанској гозби у Царству небеском неће бити потребе за постом и за подвижничким самоодрицањем. Међутим, како живимо у палом свету и страдамо због последица греха, како првородног, тако и свог сопственог, ми нисмо чисти и потребно је да постимо. Зло не постоји у створеним стварима као таквима, него у нашем ставу према њима, односно, у нашој вољи. Према томе, сврха поста није да одбацимо божанску творевину, него да очистимо своју вољу. Током поста, ми поричемо своје телесне побуде – на пример, наш природни нагон за храном и пићем – не зато што су те побуде саме по себи лоше, него зато што су оне поремећене грехом и захтевају да буду очишћене посредством самодисциплине. Отуда следи да подвижништво или аскетизам није борба против тела, него за тело, и циљ поста је да очистимо тело од нечистоте (скверне) која му је страна и да га учинимо духовним. Одричући се онога што је грешно у нашој вољи, ми не уништавамо богостворено тело, него га васпостављамо у његовој истинској уравнотежености и слободи. Према речима оца Сергеја Булгакова, ми „убијамо“ плот да бисмо задобили тело.

То што тело чинимо духовним не значи, међутим, да га дематеријализујемо, лишавајући га његовог карактера као физичке чињенице. Појам „духовно“ не треба изједначавати са појмом „нематеријално“, као што ни „плотско“ или „чулно“ не можемо изједначити са „телесним“. Када појам „плот“ користи св. апостол Павле, он означава човекову свеукупност, и душу и тело, али у њиховом палом стању и у стању одвојености од Бога; на исти начин, и „дух“ означава човекову свеукупност, и душу и тело, али у смислу њиховог избављења и обожења благодаћу Божијом.[26] Према томе, и душа, исто као и тело, може да постане „плотска“ и „чулна“, као што и тело, подједнако као и душа, може да постане „духовно“. Када св. апостол Павле набраја телесна дела (Гал. 5,19-21), он укључује и такве појмове као што су раздори, јереси и пакост, тј. дела која се много више везују за душу, него за тело. Чинећи наше тело духовним, Велики пост не потискује физичку страну човечије природе, него чини да наша материјалност (наша вештаственост) буде онаква каквом ју је Бог замислио.

Ово је начин на који ми тумачимо наше уздржавање од хране. Хлеб, вино и други земаљски плодови представљају дарове Божије које окушамо с поштовањем и благодарношћу. Уколико се православни хришћани у извесним периодима уздржавају од једења меса, и ако то, у извесним случајевима, чине непрестано, то не значи да Православна Црква начелно заговара вегетаријанство и да чин једења меса сматра за грех; уколико се повремено уздржавамо од вина, то не значи да се у потпуности одричемо његове употребе. Када постимо, не чинимо то стога што сматрамо да је сам чин једења сраман, него да бисмо своје једење учинили духовним, светотајинским и евхаристијским – оно у том случају више није уступак нашој грамзивости, него начин за заједништво са Богом Дародавцем. Будући далеко од тога да нас наводи да храну сматрамо за нешто нечисто, пост има сасвим супротну последицу: само они који су посредством уздржања научили како да контролишу свој апетит могу да цене потпуну славу и лепоту коју нам је Бог дао. Ономе који ништа није окусио током 24 часа и једна маслина учиниће се веома хранљивом. Кришчица обичног сира или тврдо кувано јаје никада нису тако укусни као на васкршње јутро, после седам недеља поста.

УЗДРЖАВАЊА ОД ПОЛНИХ ОДНОСА

Овакав приступ можемо да применимо и на питање уздржавања од полних односа. Црква од давнина учи да брачни парови, током периода поста, треба да покушају да живе као браћа и сестре, што никако не значи да су полни односи у браку сами по себи грешни. Напротив, Велики канон Андрије Критског – у којем, више него игде у Триоду, налазимо указивања на смисао поста – без икакве двосмислености каже: „Брак је частан, а брачна постеља неоскрнављена, јер Христос и једно и друго благослови, телесно једући и у Кани на свадби воду у вино претворивши показа Своје прво чудо.[27]

Уздржавање брачних парова нема, дакле, за свој циљ потискивање, него очишћење полности. Такво уздржавање, које ће се упражњавати по договору привремено, увек има позитивну сврху, да би се предали посту и молитви (1. Кор. 7,5). Самоограничавање, које је далеко од тога да укаже на дуалистичко омаловажавање тела, служи, напротив, да полној димензији брака придружи и ону духовну, које би, иначе, он могао да буде лишен.

Чувајући нас од дуалистичких, погрешних тумачења поста, Триод више пута понавља речи о добру које је својствено вештаственој (материјалној) творевини. У последњој служби која се у њему налази, у вечерњој на Велику суботу, одељак са петнаест читања из Старог Завета почиње првим речима из Књиге Постања: У почетку створи Бог небо и земљу… Све што је створено дело је руку Божијих, и као такво, оно је „добро веома“. Сваки део ове божанске творевине, како тврди Триод, придружује се у узношењу похвале Створитељу.

Мноштва на небесима узносе Му славу,

Пред Њим дрхте херувими и серафими,

Нека Му све што дише и нека Му свака твар

Узноси хвалу, благосиља Га и велича изнад свега.

Ти, Који си висине прекрио водом,

Који си поставио песак као границу мору и Који све ствари подржаваш,

Теби сунце пева похвалу и месец Те прославља, и свака твар приноси

химну Теби, свом Творцу и Створитељу заувек.

Нека све дрвеће у шуми ликује и пева,

Нека горе и брда поскоче у великој радости због милости Божије,

И нека дрвеће у шуми запљеска рукама.[28]

ХРИСТОВА ЧОВЕЧАНСКА ПРИРОДА

Овако позитиван став према материјалном свету не налази се само у учењу о творевини, него и у учењу о Христу. У Триоду се опет и опет наглашава истинска физичка реалност Христове човечанске природе. Како онда људско тело може да буде зло, кад је Сам Бог у Својој сопственој личности прихватио и обожио тело? Као што кажемо на јутрењу у првој недељи поста, у Недељи Православља:

Ти нам се, љубављу преиспуњени Господе, ниси јавио само у спољашњем подобију, као што кажу Манијеви следбеници, непријатељи Божији, него у пуној и истинској стварности тела.[29]

Пошто је Христос прихватио истинско материјално тело, а што химне за Недељу Православља јасно кажу, постало је могуће да се Његов лик изобрази на светим иконама, где се као материјал користе дрво и боје.

Неописива Реч Божија постала је изобразива;

Узевши тело од Тебе, Богородице,

Он је оскрнављени образ васпоставио у његовој негдашњој слави,

украсивши га божанском лепотом.

Зато своје спасење исповедамо делима и речима

И изображавамо Га на светим иконама.[30]

Ова тврдња о духоносним могућностима материјалне творевине стална је тема током периода Великог поста. Прве недеље Великог поста подсећамо се на физичку природу Христовог оваплоћења, на материјалну реалност светих икона и на видљиву, естетичку лепоту Цркве. Друге недеље поста подсећамо се на св. Григорија Паламу (1296-1359), који је учио да је васцела творевин проникнута Божијим енергијама и да човек још у овом животу и својим телесним очима може да созерцава ову божанску славу, да је благодаћу Божијом његово тело постало духовно. Треће недеље прослављамо вештаство дрвета Крста, а шесте недеље благосиљамо вештаство палминих гранчица; у среду Страсне седмице бивамо помазани вештаством уља у Светој тајни миропомазања, на Велики четвртак опомињемо се како је на Тајној вечери Христос благословио вештаство хлеба и вина, преобразивши их у Своје Тело и Крв.

Они који посте далеко су од одбацивања материјалне творевине; напротив, они потпомажу њено избављење. Они одговарају на призив који је св. Павле упутио „синовима Божијим“: Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… И сама твар ће се ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Римљ. 8,19-21). Посредством уздржавања током Великог поста ми, уз помоћ Божију, покушавамо да одговоримо на овај призив као свештеници творевине, васпостављајући све ствари у њиховој првобитној слави. Ако подвижничка самодисциплина означава одбацивање света, онда је то само у оном смислу у којем је он искварен падом; ако, пак, одбацује тело, онда је то само у оној мери у којој су њиме овладале грешне страсти. Жудња искључује љубав: све док жудимо за другим особама или за стварима, нисмо у стању истински да их волимо. Ослобађајући нас жудње, пост нас чини способнима за истинску љубав. У оном тренутку када нама престане да влада себична жеља да приграбимо и употребимо, ми почињемо да гледамо свет очима Адама у рају. Наше самоодрицање је пут који води ка нашем самопотврђивању, то је наш начин да ступимо у космичку литургију, где све ствари, видљиве и невидљиве, прослављају свога Творца.

Извор: Манастир Ваведење