Св. Никодим Светогорац: душекорисна књига о честом причешћивању светим Христовим тајнама

О томе да је православним хришћанима неопходно често причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа 

Свим хришћанима се заповеда да се често причешћују, и то као прво према Владичанским заповестима Господа нашега Исуса Христа, а као друго у Делима и Правилима светих Апостола, светих Сабора, а такође и сведочанствима божанских Отаца, а треће самим речима, чином и свештенослужењем Свете Литургије, и коначно четврто самим Светим Причешћем. 

1. Господ наш Исус Христос нам је пре свега оставио Тајну Причешћа, рекавши: “Хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета” (Јн.6, 51). То јест храна коју Ја желим да вам дам, - то је Тело Моје, које Ја желим да дам за живот целог света. То значи да је Божанско Причешће за вернике неопходан саставни део духовног живота по Христу. и пошто тај духовни живот у Христу не треба да се гаси и прекида (како каже Апостол, духа не гасите (1Тес. 5, 19)), већ треба да буде одлучан и непрекидан, да живи не би живели за себе, већ за Онога Који је за њих Умро и Васкрсао (по том истом Апостолу1), то јест да живи верници више не би живели сопстевним и телесним животом, већ животом Христа, Који је за нас умро и васкрсао – уз неопходност се захтева да буде непрекидно и то што њега чини, то јест Божанско Причешће. 

И на другом месту Господ заповеда: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи” (Јн.6, 53). Из ових речи следи да је Божанско Причешће неопходно за хришћане исто толико колико им је потребно и свето Крштење, пошто је ту исту двоструку заповест коју је рекао за Крштење рекао и за Божанско Причешће. Он је о светом Крштењу рекао: “Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије” (Јн. 3, 5). И о Божанском Причешћу говори слично: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи”. Дакле, како нико без Крштења не може живети духовним животом нити се спасти, тако нико не може да живи ни без Божанског Причешћа. Међутим, пошто се те две Тајне разликују по томе што се Крштење врши само једном, а Божанско Причешће непрекидно и свакодневно, одатле произилази да за Божанско Причешће постоје две неопходне ствари: прво, треба се пришешћивати, а друго, треба се непрекидно причешћивати. 

Поред тога, када је Господ предавао ту Тајну Својим ученицима, Он им није рекао у облику савета: “Ко хоће нека једе Моје Тело, и ко хоће нека пије Моју Крв”, већ је Он рекао: “Ако неко хоће да иде за Мном” (Мт. 16:24) и “ако хоћеш да будеш савршен” (Мт. 19, 21). Али је заповеднички узвикнуо: “Узмите, једите, ово је Тијело Моје”, и “пијте из ње сви, ово је Крв Моја” (погл. Мт.26, 26-2). То јест ви непрекидно треба да једете Моје Тело и обавезни сте да пијете Моју Крв. и поново говори: “Ово чините у Мој спомен” (Лк.22:19). То јест ту Тајну. Ја вам је предајем и то не да се она врши само једном, двапут, или трипут, већ свакодневно (како то објашњава божанствени Златоуст) у спомен на Моја Страдања, Моју Смрт и цео Мој домострој спасења. Те Господње Речи јасно одређују два неопходна [момента] у Причешћивању: један је садржан у обавезној заповести, а други – у постојаности, на коју указује реч “чините”, што разумљиво означава да нам се не заповеда да се просто само причешћујемо, већ и да то чинимо непрестано. Дакле свако сада види да православном хришћанину није дозвољено да наруши ту заповест, без обзира који чин поседује, већ то представља његов дуг и обавезу коју треба непрекидно да испуњава као Владикине заповести и поставке. 

2. Божанствени апостоли су се следећи ту непрекидну заповест нашег Господа, у почетку проповеди Јеванђеља, при првом погодном тренутку, скупљали са свима вернима на тајном месту ради заштите од Јудеја (Јн.20:19), поучавали хришћане, молили се, и вршећи Тајну, и сами се причешћивали, како о томе сведочи св.Лука у “Делима Апостолским”, где каже да су се три хиљаде људи који су поверовали у Христа на дан Педесетнице и крстили, били са апостолима, како би слушали њихово учење и имали користи молећи се са њима и причешћујући Пречистим Тајнама, да би се освећивали и боље утврдили у Христовој вери. 

“И остаће једнако у науци Апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама” (Дела 2:42). 

И да би се сачувало то неопходно предање Господа од стране будућих хришћана и да се временом не би заборавило то што су апостоли тада радили, они су и написали у својим 8-ом и 9-ом Правилу заповедајући са строгим проверавањем и казном одлучења да нико не остане без Причешћа Божанским Тајнама, када се служи Света Литургија. 

“Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, или неко од свештенства при вршењу приношења не Причести онда је то требало да образложи, и ако је тај разлог благословен, бивало би му опроштено. А ако не образложи узрок нека буде одлучен од општења са Црквом, наносећи тако својом кривицом штету народу, који би са подозрењем гледао на онога који врши приношење, а притом то чини неправилно”2. То јест ако се неко не причешћује када се служи Света Литургија, нека каже разлог због чега се не причешћује, и ако се он може уважити, онда му је опроштено, а ако он не каже разлог онда треба да буде одлучен. 

А у 9-ом правилу они кажу: “Сви верни који улазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају до краја на молитви и Светом Причешћу, чине саблазан и треба их одлучити од општења са Црквом”3. То јест ти верујући који долазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају на молитви и Светом Причешћу треба да буду одлучени од Цркве, јер чине саблазан. 

Објашњавајући ово правило, Валсамон каже: “Назначење овог правила је веома строго, јер оно одлучује оне који долазе у Цркву и не остају до краја и не причешћују се”. И други канони на слицчан начин заповедају да сви људи буду спремни и достојни Причешћа. 

Антиохијски сабор је следећи светим апостолима, прво потврдио њихово горенаведено правило, а затим додао: “Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али због неког избегавања реда не учествују у молитви с народом или се одвраћају од Причешћа Светом Евхаристијом, да буду одлучени од Цркве дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и замоле за опроштај, и на тај начин добију могућност поновног причешћивања”4. То јест сви ти који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али се не моле са осталим народом или одбијају Божанско Причешће, треба да се одлуче дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и док не замоле за опроштај, после чега им може бити опроштено. 

Дакле, видите браћо моја, да сви хришћани подлежу безусловном одлучењу и треба да се често пручешћују и то на свакој Литургији, да не би били одлучени ни од стране Апостола ни од стране Светог Сабора. 

3. Ако пажљиво размотримо Божанствену и Свету Литургију, увидећемо да од почетка до краја она има циљ који указује на Причешће окупљених верујућих хришћана, јер на то указују и молитве које свештеник чита тајно, и возгласи, и све речи и свештенодејства, и чин који се дешава на њој. У молитви која се назива молитва верних је написано: “Дај им (то јест верним), који Ти увек служе са љубављу и страхом, да се неосужено причешћују Светим Твојим Тајнама”. У молитви која затим следи после вршења Тајни5, је написано: “Нека им Причешће буде на трезвеност душе и остављење грехова” то јест да ти Свети Дарови буду оним вернима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова. У молитви која се чита пред Причешће се каже: “И удостој дати нам Твојом руком Пречисто Тело Твоје и часну Крв, и нама свим људима” то јест удостој нас Господе дати нам Својом крепком Руком Твоје Свето Тело и часну Крв и преко нас предај Га и свом народу Твоме. 

То се види и из возгласа када свештеник позива народ као од Самог Господа: “Примите, једите ово је Тело Моје” и “пијте из ње сви ово је Крв Моја”. И када држећи у својим рукама свету Чашу са животворним Телом и Крвљу, излази из олтара и показује је народу, тада га позива на Божанско Причешће и гласно изговара: “Са страхом Божијим, вером и љубављу6 приступите”. То јест приђите са страхом Божијим, вером и љубављу да се Причестите Божанским Тајнама. После Причешћа свештеник и народ захваљује Богу за ту велику благодат, које су се удостојили. Народ захваљује: “Нека се наша уста испуне хвалом Твојом Господе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим, Твојим, Божнаским, бесмртним и животворним Тајнама”, што значи: “О Господе, нека се наша уста испуне славословљем Тебе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим и бесмртним Твојим Тајнама”. А свесштеник говори: “Примивши Божанске, Свете, Пречисте и животворне Тајне достојно захвалимо Господу”, што значи: “Браћо, уколико смо се са чистом савешћу Причестили Светим и животворним Тајнама, хајде да заједно захвалимо Господу”. 

Али и Херувимска песма, коју пева народ, ако се неко замисли, је припрема за Причешће, јер она каже: “Сви ми који тајно представљамо многооке херувиме и певамо Трисвету песму Животворној Тројици, очистимо наш ум од сваке бриге и невоља овога света, јер треба да примимо у нашу душу и сјединимо се са Царем свега што постоји, Кога невидљиво окружују чинови небеских Ангела”. Исто означава и молитва Господња, која се изговара после предложених Тајни, јер у њој хришћани моле Бога и Оца да им да насушни хлеб, који је у ствари Свето Причешће. 

Па и сам назив Литургије – “Општење” и “Саборовање” како се она првенствено назива, побуђује у неком смислу на неопходност честог Причешћивања. Јер “Општење” и “Саборовање” значи да се посредством Причешћа Телом и Крвљу Христовом сви верни окупљају, опште и сједињују са Христом, и чине са Њим једно тело и један дух. 

Дакле, на основу светог чина Божанске Литургије молим вас браћо моја речите ми са страхом Божијим и ослушкујући савест ваше душе, није ли очигледно да они хришћани који долазе на Литургију треба често да се причешћују? Немају ли они обавезу да то чине да би Литургија заиста била сабор и трпеза, и да они не би преступили оно у шта верују и шта исповедају? А ако се они не причешћују, како сами признају, бојим се да онда нису преступници? И зато не знам је ли то њихов истински чин и да ли је умесно то што их позива свештеник, и друге речи и свештенодејства и устав, који се одвија на Литургији? Зато што сви као један одступају, и нема ниједног хришћанина, који би их испуњавао и послушао позив свештеника или боље речено Бога, али [свако] одлази од Светиње без ичега, не узевши је и не пришавши ради Причешћа. 

Зато и божанствени Златоуст следећи света Правила светих Апостола и светих Сабора, о којима смо раније говорили, посебно размишљајући о свим тим свестенодејствима Божанске Литургије и увидевши да она имају за циљ Причешће верних, износи закључак да они који долазе на Литургију и не причешћују се нису достојни ни самог уласка у Цркву. Он каже: “Видим да се многи причешћују Телом [и Крвљу] Христовом покренути пре обичајем и законским односима, него разумним расуђивањем. Јер када дође време свете Четрдесетнице, свако, без обзира какав он био, то јест достојан или недостојан, се причешћује Тајнама. Такође свако то ради и на празник Богојављења чак и ако му није време да се причешћује. 

Али ни Богојављење ни Четрдесетница не чине људе достојним Причешћа, већ их таквим чине искреност и чистота душе. С том чистом душом ти можеш да се причешћујеш сваки пут [када присуствујеш на Литургији], а без ње се никада не причешћуј, јер, каже Павле, сваки пут када то чините објављујете смрт Господа, то јест сећате се вашег сопственог спасења и доброчинства које вам је учињено. 

Размисли само са колико брижљивости су људи јели од приношених жртава у Старом Завету. Јер шта све само они нису радили! И шта све нису употребљавали! Они су се непрекидно чистили. А ти, имајући намеру да се Причестиш том Жртвом, пред Којом дрхте Ангели, ограничаваш очишћење временским интервалима. И како ћеш стати на Христов Суд, ако се усуђујеш да се причешћујеш скверним рукама и устима? 

Видим да постоји велика нерегуларност у томе: јер се у неко друго време не причешћујете чак иако сте се делимично очистили, а када дође Васкрс ви се усуђујете да се причешћујете чак иако сте учинили неко зло. О лошег обичаја! О злих предрасуда! Узалуд се свакодневно служи Литургија, узалуд ми стојимо у олтару – нико не прилази да се Причести. Не говорим то да бисте се ви тек тако причешћивали, већ да бисте се учинили достојним. 

О човече! Ти си недостојан Причешћа? Тада си недостојан и да слушаш молитве на Литургији. Ти чујеш ђакона који стоји и позива: “Ви који сте у покајању сви молите Бога да вам опрости”. Они људи који се не причешћују су још увек у стању кајања. Дакле зашто ти стојиш? Ако си ти у стању кајања, ти не можеш да се Причестиш, јер они који се не причешћују се налазе међу онима који се кају. Ради чега ђакон позива: “Нека изађу они који не могу да се моле Богу”, а ти стојиш бестидно? Ако не припадаш онима који се кају, већ онима који имају могућност да се Причесте, како се онда не бринеш о томе да се Причестиш? Или Причешће не сматрас великим даром па Га пренебрегаваш? Замисли се, молим те! Овде је Царска трпеза, Ангели служе на тој трпези, Сам Цар је овде присутан а ти стојиш као беспосличар. Тебе не брине то што је одећа твоје душе нечиста? Али [можда] је чиста? Тада седи и једи од трпезе. Христос на свакој Литургији мора да гледа оне који седе за трпезом, са свима разговара и сада говори свакоме по савести: “Пријатељи, како ви стојите овде, [у Цркви], немајући брачну одећу?” Зар Он није питао: “Зашто си ти сео за трпезу?” јер пре него што је и сео Он му каже да је недостојан да уђе јер Он није рекао “зашто си ти поред?”, већ “како си ушао?” (погл. Мт.22, 2-14). 

Исто и данас Христос поручује свима нама, који стојимо бестидно, јер свако ко се не причешћује Тајнама стоји бестидно. Из тог разлога [ђакони] удаљују прво оне који пребивају у гресима. 

Јер када Господ треба да седне за трпезу, тамо не треба да буду оне слуге које су криве за нешто, већ треба да побегну од његовог лица. То се безусловно дешава и овде када се служи Литургија и када се Агнец, Јагње, приноси на жртву. Када чујеш: “Помолимо се сви заједно”, и када видиш да се отварају врата олтара, тада сматрај да се отвара небо и да силазе Ангели. И као што овде не треба да буде ниједан некрштен, тако не треба да буде ниједан [иако и крштен] нечист и порочан. 

Речи ми молим те, ако је неко позван на гозбу, и оде тамо, опере своје руке, седне и спреми се за гозбу, а затим не једе – зар не би растужио онога који га је позвао? Не би ли било боље да уопште није долазио? Тако и ти: дошао си на гозбу, певао песме са осталима, исповедао се да си достојан (пошто се ниси удаљио са недостојнима), како можеш [после свега тога] да остајеш [на Литургији] и да се не Причестиш са те Трпезе? 

Али ти кажеш: “Ја сам недостојан”. Тада си недостојан и да учествујеш на молитвама, јер Свети Дух не силази само на Свете Дарове већ и на те песме. Зар ниси видео како слуге своје господе прво чисте трпезарију и сређују кућу, а затим већ предлажу јело? То се код нас ради посредством молитве, посредством ђаконовог возгласа: ми чистимо Цркву као сунђером, да би Тајне биле принесене у чистој Цркви, и да се не би нашло ниједне мрље, и никаквог порока. Нечисте очи су недостојне да виде тај призор, оскверњене уши су недостојне да слушају [те песме]. Јер тако заповеда закон: ако је чак животиња желела да се приближи Синајској гори, она је требало да буде гађања камењем. Тако су они били недостојни чак да се налазе у подножју горе, иако су се на крају приближили и видели место на коме се налазио Бог. Требало је приближити се и видети после. А када је Бог присуствовао, требало се удаљити”. 

Тако и ти хришћанине, ако си недостојан на крају Литургије да се приближиш и видиш Бога, изађи заједно са оглашенима, јер [наставља Златоуст] “немаш ништа више од њих. Јер то није једно те исто: никада се не причешћивати [будући некрштен] и [после Крштења] удостојивши се Причешћа, сагрешити и бити недостојан Причешћа. 

Желео бих да вам кажем још нешто више и страшније, али да не би преоптерећивао ваш ум, довољно је и ово. Јер они који се овим не уразуме не могу се уразумити ни већим. Дакле, да наше речи не би биле још већи разлог ваше осуде, молимо вас не да не долазите, већ да учинте себе достојнима присуствујући [на Литургији], и Причешћа. 

Речи ми молим те, ако би неки цар наредио: “Ти који чиниш такво зло, не приближуј се мојој трпези”, зар ради те части ви не бисте пожелели да уложите све могуће напоре да бисте се сачували од тог зла? [Када нас свештеник позива да се Причестимо, тада нас] Господ призива да се успнемо на небеса, на трпезу великог и чудног Цара, а ми одбијамо и одуговлачимо, и не журимо, не тежимо томе. И каква нам тада остаје нада на спасење? Не можемо да кажемо да нас спречава болест или природа, већ нас недостојним чини само наша лењост”7. 

Чујеш, брате мој, шта каже тај велики учитељ Цркве? Да су недостојни да дођу на Литургију они који немајући разлога нису спремни да се Причесте? Али шта ти одговараш? Да ако тако и даље буде више уопште нећеш ићи на Литургију. 

Не, брате мој, не. Ни то ти није дозвољено да радиш, зато што тада подлежеш одлучењу, како одређује свети и Васељенски V-VI Сабор, говорећи: “Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или било ко ко се убраја у свештенство, или мирјанин, немајући никакве безусловне потребе или препреке, због које би задуго био одстрањен из своје Цркве, већ живећи у граду не дође на Литургију три недеље (као дана) у току три седмице тада клирик да буде избачен из клира, а мирјанин да буде удаљен од општења”8. То јест, ко се налази у граду и не оде у Цркву три недеље (као дана) заредом, ако је он свештеник треба да буде лишен свог чина, а ако је мирјанин да буде одлучен. То исто одређује и Сардикијски свети Помесни сабор у свом 11-ом Правилу9. 

Дакле, ти подлежеш казни одлучења, љубљени, ако не радиш и једно и друго, то јест ако не идеш на Литургију и ако се не спремаш колико можеш за Причешће, уколико немаш никаквих препрека. Не смеш да нарушиш ни једно ни друго. 

Јер ако не нарушаваш све то, онда у потпуности шуваш сва свештенодејства Божанске Литургије, како смо раније рекли, и не преступаш чин који је Црква добила од Самог Господа нашег, од Апостола, од Сабора, а такође и од Светих. А чин је следећи: Свети Хлеб треба да се раздели на свакој Литургији, и ти верни који немају препрека треба да приђу да се Причесте. 

Како каже Симеон Солунски, “Божанска Литургија је – служба, чији је циљ свештени чин освећења Самог Пресветог Тела и Крви Христове, како би ти Дарови били дати свим вернима као Причешће. Дакле њен циљ је само Причешће”. 

Св. Николај Кавасила, епископ Дирахијски пише: “Дело свете службе Светих Тајни – је претварање Божанских Дарова у Божанско Тело и Крв. Њен циљ је да верни буду њима освећени”10. 

Мудри Јов, о коме сведочи св.Фотије у својој “Библиотеци”, у књизи “О тајинствима” овако каже: “Цела света служба се схвата као Причешће Светињама, јер је њен циљ, назначење и дело – Причешће животворним и страшним Тајнама и Светињама”. 

Гаврило Филаделфијски у књизи “О Тајнама” говори да се Божанска Литургија служи из три разлога. Прво, у славу и похвалу Бога и Спаситеља нашег и у сећање на Његову Смрт и Васкрсење, како је Сам Он рекао: “Ово чините у Мој спомен”. Друго, ради упокојења и освећења душа умрлих благочестивих православних хришћана. И треће, ради живих. Тако да када се служи Божанска Литургија у славу и похвалу и сећање на Смрт и Васкрсење Господа нашег, наша браћа упокојена у вери добијају од Бога упокојење и освећење, колико је то могуће. 

Не знам како могу да се освете живи верни који се не причешћују Божанским Тајнама на Литургији. Свети Кавасила каже да се они не освећују. И послушај га опет шта каже: “Ако су душе спремне да се Причесте, а Господ Који све освећује и све чини, и Који увек жели да освећује и воли да Себе даје свакоме, шта онда може да представља препреку за Причешће? Наравно, ништа. Али неко ће упитати: “Ако неко од живих, имајући у души врлине о којима се говорило, не приступи Тајнама, хоће ли он и поред свега добити освећење [од Литургије која се служи]?” [На такво питање одговарамо да] то не може да добије свако, већ само онај ко не може да приђе телесно, како то бива са душама умрлих. Ако неко може, а не приступа Трпези, да би се удостојио освећења од ње, такав не добија освећење – не само зато што није приступио, већ и зато што није приступио будући у стању да то учини”11. То јест, будући у стању да пође, пренебрегао је то и зато није пошао. 

Сагласно томе, не само то што смо досад говорили, и што обавезује сваког хришћанина који нема никаквих препрека да се непрестано причешћује, већ и то што Божанско Причешће и Присаједињење само по себи, ако размислимо, привлачи свакога да се њиме непрекидно наслађује, јер то просто-напросто представља саставни део душевног живота. Погледајмо сада шта то значи. 

Схоластички богослови саставним делом називају тај предмет без кога је немогуће бити то што бива. Тако је на пример дисање саставни део човековог живота, јер човек без њега не може да преживи. Такође је и храна неопходна за огранизам. И како је често дисање неопходно за живот, а храна за организам, тако је и често Причешће неопходно за живот душе и за њену суштину. Или, боље речено, Причешће је неопходно много и неупоредиво више. 

Позовимо сада као сведока Василија Великог – основе праведних догмата Цркве, да би нам он рекао: “За вечни живот је неопходно Присаједињење Телом и Крвљу Христовом”12. И даље: “Онај ко се поново родио Крштењем треба да се храни Причешћем Божанских Тајни, јер нам је неопходно да се и надаље хранимо храном вечног живота, коју нам је предао Син Бога Живога”13. И будући да је био упитан од неке жене по имену Кесарија Патриција, он одговара у једном од својих писама: “Присаједињавати се и причешћивати се сваки дан Светим Телом и Крвљу Христовом је добро и корисно, тако како Сам Господ јасно каже: “Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни”. Ко сумња да непрекидно причешћивање животом није ништа друго него као живети разнолико?”14. То јест живети свим душевним и телесним снагама и осећањима. 

Монах Јов Исповедник каже: “Ако се говори о Светом Причешћу, онда је праведном и редовном хришћанину добро и природно да се често освећује и да прибегава тој Светињи, и да је жели више него што желимо да дишемо. И зато свако има разрешење да се непрекидно причешћује, тако да достојни ако је то могуће, немају препрека да се причешћују чак и сваки дан”. 

Генадије, патријарх Константинопољски, веома мудро излаже, колико је за хришћанина неопходно Свето Причешће, говорећи: “И сада Тајна доноси својим причасницима напредовање живота по Христу. То што чини телесно видљиви део Тајне [то јест хлеб и вино за тело] исто то тајанствено и невидљиво делује и у души. Јер Тело Христово храни и испуњава нашу душу, слично као што то чини хлеб за тело. Како се ми поново рађамо примајући Крштење и добијамо благодатно биће уместо бића греховног, тако и када се хранимо Тајном Причешћа, добијамо пребивање у благодати и напредујемо у духовном животу. Слично томе како природна телесна топлота одстрањује њему својствену влажност, ако тело не добија помоћ од хране (и зато се храном добро чува телесни састав и надокнађује влага, коју је тело изгубило због температуре, и људски живот не може да се одржи на други начин ни на кратко време), тако и зар злобе, који изједа душу изнутра, исушује страхопоштовање и истиснуло би га у потпуности, када душа не би примала ту духовну храну, која се противи отровној сили злобе и обнавља и враћа у нас духовне дарове Божије. 

Тело Христово нас с једне стране храни сагласно својој телесној природи, а с друге стране, сагласно својој чистоти, очишћује и освећује, будући сједињено са Божанском природом, дајући нам у изобиљу духовну храну, и ми на тај начин хранећи се добро том храном, поново задобијамо духовно здравље и чистоту, којих смо лишени од тренутка кушања са забрањеног дрвета у рају. 

Изгубишви кушањем телесне хране ту првобитну чистоту и здравље, неопходно би нам било задобити их поново телесном храном. И логично је слично ишћељивати сличним, а супротно – супротним. Јер су обе те хране телесне – једна која нас је у почетку упропастила, а друга која нам сада чува здравље и обезбеђује духовни живот. Међутим ту храну коју нам је Бог забранио сада нам дозвољава и даје. Прву нам је дао лукави сатана, а овом другу нам Син Божији не само препоручује већ и даје. Прва је добијена крађом, а на другу смо јавно позвани. У првој је био скривен отров преступа, а друга скрива у себи ризницу небројених блага”15. 

Дакле, браћо моја, као што је за хришћане који немају никаквих пререка неопходно често Причешће, како је доказано на основу чињеница које смо досад навели, тако је и за нас веома важно да се често причешћујемо како би имали живот у себи, који је Исус Христос, и да не би умрли душевном смрћу. Јер они који се често не хране том духовном храном, наравно умиру, иако живе телесно. Међутим, они су душевно мртви јер су се удаљили од духовног и истинског живота, који доноси Свето Причешће. 

И као што новорођенче плаче и моли с великом жељом за храну и млеко, а када не једе нема апетита, те је то знак да је болесно и да се налази у опасности да умре, тако и ми треба да имамо жељу да једемо Свето Причешће, духовну храну која оживотворава. А у супротном се налазимо у опасности да душевно умремо. Зато божанствени Златоуст каже: “Дакле, не будимо лењи удостојивши се такве љубави и части. Не видите ли ви с каквом жељом деца стреме мајчинским грудима, и с каквом жустрином њихове усне хватају груди? С таквом жустрином и ми да прилазимо тој Трпези, тим духовним грудима, опростите чак и са већом жељом. Ухватимо се за Благодат Духа као деца за мајчину кошуљу. и нека имамо само један проблем – проблем када се из неког разлога не причешћујемо том Храном”16. 

ГЛАВА 2 

О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим Тајнама 

Хришћанин и пре него што се Причести, и када се причешћује, и после Причешћа добија велику корист од Божанских Тајни и за душу и за тело. Онај ко се причешћује, пре Причешћа треба да се припреми, то јест да се исповеди духовном оцу, да се скруши, исправља, омекша, да обрати пазњу на свој духовни живот, да се чува од страшних помисли, колико је то могуће и од сваког другог зла. 

Он се на тај начин уздржава, моли, бди, има више страхопоштовања и чини свако друго добро дело размишљајући каквог страшног Цара треба да прими у себе, а посебно када се замисли над тим да у зависности од тога какву припрему има пред Причешће, такву ће Благодат и добити од њега. Очигледно је да што се чешће неко припрема за Причешће, тиме ће имати већу корист. 

Ко може да схвати какви се дарови дају хришћанину Божанским Причешћем? Или како наш слаби језик може то да пренесе? Зато ћемо поново навести божанствене и свете учитеље Цркве, да би нам они рекли све по реду својим красноречивим и богонадахнутим устима. 

Григорије Богослов каже: “Свето Тело Христово, када се добро прима, представља војујуће оружје за оне који се причешћују са чистом савешћу, за оне који се удаљују од Бога – повратак, слабе укрепљује, здраве весели, болесне лечи, чува здравље, захваљујући њему ми се лакше исправљамо, лакше подносимо рад и невоље, у љубави смо пламенији, у знању пречизнији, у послушању – спремнији, и боље примамо благодатно дејство. А за оне који се не причешћују добро, последице су сасвим супротне, јер они нису запечаћени часном Крвљу нашег Господа. Како каже сам Григорије Богослов: “Од тада се Агнец учвршћује, и запечаћују се часном Крвљу дело и реч, то јест навика и дело – стубови наших врата (под вратима подразумевам кретања и мисли ума), која се лако отварају и затварају од созерцања”17. Другим речима, лако се отварају за созерцање и поново затварају од созерцања вишег и непостижног смисла. 

Преподобни Јефрем Сирин пише: “Браћо, будимо ревноснији у ћутању, посту, молитви, сузама, црквеном саборовању, рукодељи, општењу са светим Оцима, послушању истини, слушању Божанског Писма, како наш разум не би пресушио, а највише од свега се постарајмо да се учинимо достојним Причешћа Божанских и Пречистих Тајни, како би се наша душа очистила од помисли неверја и нечистоте и да би нас Господ Који се уселио у нас избавио од нечастивог”. 

Божанствени Кирило Александријски каже да захваљујући Божанском Причешћу, мисаони лопови – зли духови – немају могућност да посредством осећања улазе у нашу дусу: “Под вратима савршеног дома [душе] се подразумевају наша осећања, преко којих улазе у срца свих људи облици свих ствари и изливају у њима безмерно велики број жеља. А пророк Јоил назива осећања прозорима: “Улазе кроз прозор, као крадљивци” (Јоил.2, 9), јер они нису били помазани Крвљу Христовом. И Писмо поново каже, да после заклања агнеца “нека узму од крви његове и помажу на оба довратка и на попречну греду на вратима у кући” (Исх.12, 7), указујући на то да часном Крвљу Христовом ми чувамо тај наш земаљски храм, то јест наше тело, и изгонимо стару непослушањем умртвљену природу наслађујући се Причешћем живота, удаљујући тиме од нас и непријатеља помазањем Крви Христове”. 

Божанствени Кирил и на другом месту каже да се захваљујући Причешћу ми чистимо од сваке душевне нечистоте и добијамо спремност и ревност ка добру: “Часна Крв Христова не само да нас избавља од трулења, већ и од сваке нечистоте, скривене унутра, и не оставља нас лење, него нас чини пламенијим у Духу”. 

Свети Теодор Студит чудесно описује корист коју свако добија од часног Причешћа: “Велику снагу имају сузе, умиљење, а пре свега и највише од свега – Причешће Светињама, и ја се чудим због чега се ви према њима односите са немарношћу. Ако је Недеља ви ћете и приступити Тајни, а ако се Литургија служи неког другог дана – нико се не причешћује. Иако би у манастиру онај који то жели могао да се причешћује сваки дан. Сада се Литургија служи ређе, али се ви и даље не причешћујете. Говорећи све ово, ја немам у виду да пожелите да се тек тако причешћујете, јер је написано: “Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега” (1Кор.11, 28-29). Не говорим ради тога, никако! Већ ради тога да бисмо се са жељом за Присаједињење колико је год то могуће очистили и учинили себе достојним тога дара, јер је принесен Хлеб који је сишао са Неба Причешће живота. Ако неко буде јео од тог Хлеба, живеће вавек: “Хлеб који вам Ја дајем је Тилејо Моје, коју ја дајем за живот свијета”. И опет: “Онај који једе Моје Тијело и пије Моју Крв, пребива у Мени и Ја у њему” (Јн.6, 56). 

Видиш ли какав је то несхватљиви дар? Он није само умро за нас, већ је и Самог Себе принео нама за храну. Шта може бити већи знак праве љубави? Шта може бити спасоносније за душу? Поред тога обичну храну и пиће нико не одбија да једе сваки дан, а ако и не поједе – страшно се залости. Што се тиче не обичног хлеба, већ Хлеба живота, и не обичног пица, већ Чаше бесмртности, ми се према њима односимо као према неважној ствари и не апсолутно потребној. Шта може бити безумније од тога? Уосталом, без обзира како сте досад радили, молим вас за убудуће да се пазите знајући силу дара, и колико је могуће очишћенији да се причешћујете Светињама. И ако се деси да се бавимо неким другим послом, чим чујемо звоно да оставимо тај посао и да идемо да се Причестимо Даровима са великом зељом. И то (како ја мислим или тачније како је заиста у ствари) ће нам веома много помагати, јер ће нас припрема за Причешће чувати у чистоти. Ако будемо равнодушни према Присаједињењу, то је као да избегавамо борбу са страстима. Нека нам Причешће буде проводник у живот вечни18”19. 

Дакле, браћо моја, ако будемо радили тако како нам заповедају божанствени Оци, и ако се будемо често причешћивали, не само да ћемо имати Божију благодат за помоћника и сарадника у овом кратком животу, већ ће нам помагати и Ангели Божији, и сам Владика Ангела, а поред тога одбацићемо далеко од себе своје противнике – зле духове, како каже божанствени Златоуст: “Као лавови, који дишу огњем, тако ми одлазимо од те [Свете Трпезе], поставши страшни за ђавола, имајући у себи нашу Главу Христа, и љубав коју нам је Он указао. Та Крв чини да сија царски лик наше душе, рађа неисказану лепоту, не дозвољава да благородност увене у души, непрестано је оросавајући и хранећи. Та Крв, достојно примљена, одгони од нас зле духове, привлачи Ангеле, заједно са Владиком свих Ангела. Јер зли духови беже када виде Владикину Крв, а Ангели се скупљају. Она је – спасење наших душа, Њом се душа радује, Њом украшава, Њом загрејава. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини нашу душу чистијом од злата. Они који се причешћују том Крвљу стоје заједно са Ангелима и вишњим силама, будући одевени као и они у ту исту царску одећу, и имајући духовно оружје. Али нисам рекао оно највеће: они који се причешћују су одевени у Самог Цара”20. 

Видиш, љубљени мој брате, колико чудесних дарова ти добијаш, ако се често причешћујеш, видиш како се при честом Причешћивању просвећује ум, осветљава разум, чисте све душевне силе? А ако хоћеш да умртвиш и телесне страсти, причешћуј се често и наслађуј се тиме. У то нас уверава Кирило Александријски: “Онај који верује у благослов од Причешћа не само да се избавља од смрти већ и од болести које су у нама. Јер Христос Који улази у нас умирује у нашим чланцима необуздани закон телесни и оживљује страхопоштовање према Богу, умртвљујући страсти”. 

На тај начин, без честог Причешћивања ми не можемо да се ослободимо од страсти и успнемо се на висину бестрашћа. Тако и Израиљци: да нису хтели да једу пасху у Египту не би се могли ослободити из њега. 

Египат означава живот у страстима. И ако се ми не причешћујемо непрестано Часним Телом и Крвљу нашег Господа (чак и сваки дан ако је то могуће), ми нисмо у стању да се ослободимо од мисаоних фараона. Божанствени Кирил Александријски управо тако и каже: “То што су Израиљци, будући робови и радећи под управом Египћана, учинили [то јест заклали агнеца и појели пасху], то значи да људска душа не може наћи слободу и избеци ђаволску тиранију, сем Причешћем Христовим Телом и Крвљу. Јер је Он Сам рекао: “Ако вас дакле Син избави, заиста ћете бити избављени” (Јн.8, 36). И поново тај Светитељ каже: “Приневши на жртву јагње учинили су то по праузору на Христа, јер се другачије нису могли ослободити”, јер се слобода добија само Христовом силом. 

Дакле, ако и ми хоћемо да напустимо Египат, то јест мрачни грех који нас прати, и фараона, то јест мисаоног тиранина, како каже Григорије Богослов, и желимо да наследимо земљу срца и обећања, тада треба да слично Израиљцима, који су имали за вођу Исуса Навина, имамо Господа нашега Исуса Христа посредством честог причешћивања, како би победили Хананејце и друге народе (безбројне телесне страсти) и Гаваоничане (помисли које нас обмањују), да бисмо доспели у град Јерусалим, који значи свети мир (за разлику од светског мира). По речима нашег Господа: “Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје” (Јн.14, 27). То јест: “Ученици Моји, Ја вам дајем мир свети, и не такав као мир светски који често за циљ има зло”. Пребивајући у том светом миру, ми се удостојавамо да у нашем срцу задобијемо Духа, као и апостоли, остајући у Јерусалиму по заповести Господњој, када су добили савршенство и благодат Духа на дан Педесетнице. Јер мир је – дар који у себе укључује и све остале божанске дарове, у миру живи Господ, јер како каже пророк Илија, Бог није био у великом и снажном ветру, нити у земљотресу, нити у огњу, већ у струјању тихог и мирног ветра – тамо је био Господ (погл.3Цар. 19, 11-12). 

Међутим нико не може задобити тај мир немајући других врлина, јер се врлина не задобија без испуњења заповести, а заповест се у потпуности не може испуњавати без љубави, а љубав се не обнавља (јача) без Божанског Причешћа. Дакле, ми се без Божанског Причешћа узалуд трудимо. 

Јер многи често изискују сами од себе разне врлине, надајући се да ће се спасти сами и без честог Причешћа. Али то је скоро немогуће, јер они не желе да се потчине Божијој Вољи, која се састоји у томе да се често причешћују, сагласно црквеном чину, то јест свакој служеној Литургији, када се они скупљају у храму. Таквим људима Бог говори преко пророка Јеремије: “Оставише Мене извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде” (Јер.2, 13). Другим речима, оставили су извор врлина и дарова Светога Духа и ископали су у себи студенце, који су пробушени на дну и не могу да задржавају воду. И поново Бог говори преко пророка Исаије: “Премда Ме сваки дан траже и ради су знати путеве Моје, као народ који твори правду и не оставља суда Бога својега; исту од Мене судове праведне, желе приближити се к Богу. Зашто постисмо, веле, а Ти не погледа, мучисмо душе своје, а Ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. Таки ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? Да ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?” (Ис. 58, 2-5). Другим речима, они Мене траже сваки дан и желе да спознају премудрост Мојег Промисла, као народ који је тобоже био праведан и сачувао заповести Божије, и говоре: “Зашто Ти не видиш Господе да смо ми постили? Зашто Ти не желиш да знаш да смо ми толико страдали?” И одговара Бог: “Не чујем вас, зато што када постите поново остварујете своје зле жеље. Такав пост и такво страдање Ја не желим. Али чак и ако ти распростреш уместо кревета тканину за вреће и пепео, ни такав пост Ја не примам”. 

Трудови се прихватају и врлине доносе корист само онда када се врше по Вољи Божијој. Воља Божија се састоји у томе да радимо онако како нам заповеда наш Господ, Који нам каже: “Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вечни” (Јн. 6, 54). То није само заповест, већ заповест над свим заповестима, јер она представља потпуну снагу и неодвојиви саставни део осталих заповести. 

Дакле, љубљени мој, ако желиш да у свом срцу разгориш божански пламен, и да задобијеш љубав према Христу, а са њом и све остале врлине (добродетељи), често приступај Светом Причешћу – и тада се наслађуј тиме чиме желиш. Јер је немогуће било коме да не љуби Христа и да не буде љубљен од стране Њега, ако се он непрестано причешћује Његовим Светим Телом и Крвљу. То се дешава природно. И послушај како се то дешава. 

Неки не разумеју зашто родитељи воле своју децу, као и зашто деца такође воле своје родитеље. Одговарамо: нико никада није омрзнуо самог себе и своје тело. Пошто деца добијају своје тело од тела својих родитеља и посебно зато што се хране мајчинском крвљу у мајчиној утроби, тако и после рођења (јер млеко, природно, није ништа друго него крв која је постала бела), зато ја и кажем да је за њих (децу) природни закон да љубе своје родитеље, као и за родитеље да воле своју децу. Јер су деца и зачета од тела својих родитеља. На тај начин ти људи који се често причешћују Телом и Крвљу нашега Господа, ће природно разгорети у себи стремљење и љубав према Њему – с једне стране, јер то живоносно и животворно Тело и Крв толико загревају љубав код оних који се причешћују (чак и код оних најтврђа срца), уколико се често причешћују; а с друге стране, зато што наша љубав према Богу није нешто страно за нас, већ је природно посејана унутар нашег срца, чим се родимо у телу и у духу светим Крштењем. 

При најмањем погодном случају, те природне искре се тренутно разгоревају у пламен, како говори премудри Божанствени Василије: “Истовремено са појавом живота (то јест човека) уграђује се у нас и неки семени логос, који на природан начин рађа у нама способност да љубимо [Бога]. Ту силу (то јест логос) рађа брижљиво испуњавање Божијих заповести, храни познање [Бога] и благодат Божија нас приводи савршенству. Треба знати, да је подвиг љубави један, али он испуњава и укључује у себе и све остале заповести”21. 

Дакле, ту природну силу – да љубимо Бога – укрепљује, и употпуњује често Причешћивање Телом и Крвљу нашега Господа. Зато и свети Кипријан пише да су се мученици када су ишли на страдања пре свега причешћивали Пречистим Тајнама и укрепивши се Светим Присаједињењем, тако разгоревали Божијом љубављу, да су одлазили на поприште као овце на заклање, и уместо Тела и Крви Христове, којима су се причешћивали, проливали своју сопствену крв и предавали своје тело на различите муке. 

Шта још добро би ти хришћанине желео да добијеш, а да ниси добио Светим Причешћем? Хоћеш да славиш сваки дан? Хоћеш да славиш Светли Васкрс када пожелиш и да се радујеш неизреченом радошћу у овом тешком животу? Тада непрестано прибегавај Тајни и Причешћуј се са дужном припремом, и тада ћеш се насладити тиме чиме желиш да се наслађујеш. Јер је истинита Пасха и истинити празник душе – Христос, Који се приноси на жртву у Тајни, како каже Апостол, а за њим и Божанствени Златоуст: “Четрдесетница је само једном годишње, Пасха – трипут недељно, а некада и четири пута, тачније толико пута колико ми пожелимо, јер Пасха – то није пост, већ Приношење (Просфора) и Жртва, која се приноси на сваком сабору22. А то да је то заиста тако чујемо од Павла: “Пасха наша је Христос заклан за нас” (1Кор.5, 7). Тако да сваки пут када са цистом савешћу приступас Тајни, ти врсис Пасху. Не тада када постиш, већ када се причешћујеш том Жртвом. Јер оглашени никада не врше Пасху, иако посте сваке године, зато што се не сједињују са Приносом (Просфора), то јест не причешћују се”. И супротно томе: “И онај који не пости, када се присаједињује Причешћем, ако прилази са чистом савешћу Тајни, извршиће Пасху – било то данас, сутра, или било који дан. Јер се припрема не оцењује бројем дана већ чистотом савести”23. То јест најбоља припрема за Причешће се не састоји у томе да одбројиш осам или петнаест или четрдесет дана и да се тада Причестиш, већ у томе да очистиш савест. Дакле, они који иако посте пред Пасху (Васкрс), али се не причешћују на Пасху, такви људи не славе како каже тај Божанствени Отац. Ти који нису спремни да се на сваки празник Причесте Телом и Крвљу Господњом, не могу да славе ни недељу, ни друге празнике у години, јер ти људи немају у себи узрок и повод за славље, који је Најслађи Исус Христос, и немају ту духовну радост која се рађа од Божанског Причешћа. 

Прелешћени су ти који сматрају да се Пасха и празници састоје у богатим трпезама, у многобројним свећама, мирисном тамјану, сребрним и златним украсима, којима украшавају Цркву. Јер то Бог од нас не тражи, јер то није прворазредно и главно, како Он то каже и преко пророка Мојсеја: “Шта иште од тебе Господ Бог твој, осим да се бојиш Господа Бога својега, да ходиш по свијем путовима његовијем и да га љубиш и служиш Господу Богу својему из свег срца својега и из све душе своје, држећи заповијести Господње и уредбе Његове, које ти ја данас заповиједам, да би ти било добро? (Пета Књига 10, 12-13). Наравно, није реч о томе да ми сада судимо да ли су добри или не ти дарови које приносимо у Цркву из страхопоштовања. Међутим са добрим даровима смо дужни пре свега да приносимо и послушање светим заповестима нашег Господа и да то послушање ставимо испред свих других приноса, како каже и пророк и цар Давид: “Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Пс.50, 19). 

Апостол Павле у Посланици Јеврејима говори то исто само на други начин: “Жртава и дарова нијеси хтио, али си ми тијело приправио” (Јевр. 10, 5), сто знаци: “Господе! Ти не желиш да Ти приносим све друге зртве и приносе, Ти само хоћеш да ја приступам Божанским Тајнама и да се причешћујем Свесветим Телом Твога Сина, Које си Ти уготовио на Светом Престолу, јер је таква Твоја Воља”. Зато желећи да ти покажеш да си спреман на послушање, Апостол каже: “Ево дођох да учиним вољу Твоју, Боже мој, и закон је Твој у мом срцу” (Јевр.10, 9; Пс.39, 8-9). То јест идем да чиним вољу Твоју потпуно спреман и да испуњавам закон Твој од свег срца мојег. Зато ако желимо да се спасемо, онда треба са радошћу и љубављу, као синови Божији, да испуњавамо вољу Божију, и заповести Његове, а не са страхом као слуге. Јер страх чува испуњење старих заповести, а љубав – јеванђељских. Другим речима, они који су били под законом су испуњавали заповести и законске поставке из страха, како не би били кажњени и подвргнути мукама. Ми хришћани пошто се више не налазимо под законом треба да испуњавамо заповести из Јеванђеља не из страха, већ из љубави, као синови треба да вршимо вољу Божију. 

Воља Бога и Оца, по Његовој Благој Вољи од самог почетка се састојала у томе да створи Тело за Јединородног Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, како каже Апостол, то јест да се Његов Син оваплоти и пролије Крв Своју ради спасења света. И да би се ми сви хришћани причешћивали Његовим Телом и Његовом Крвљу, и да би посредством честог Причешћа и у овом животу били сачувани од ђаволових замки, и да када дође до изласка наше душе она узлети као голуб, у слободи и радости на небеса, и да је уошпте не муче духови поднебесја. 

И то потврђује и Божанствени Златуост говорећи: “И неко други ми је причао о неком виђењу, кога се он сам удостојио, а није знао од кога. Ако ти, којима предстоји да буду узети са овога света, буду Причешћени Тајнама са чистом савешћу, тада њих када умиру узносе на небо сами Ангели, захваљујући Причешћу”24. Зато и ти брате мој, пошто не знаш када ће смрт доћи – или данас, или сутра, или овог часа, - треба увек да будеш Причешћен Пречистим Тајнама и да будеш спреман. И ако је воља Божија да још останеш у овом животу, онда ћеш уз благодат Светог Причешћа проводити живот пун радости, пун мира, пун љубави праћен свим осталим врлинама. А ако је воља Божија да умреш, онда ћеш захваљујући Светом Причешћу слободно проћи митарства злих духова, која се налазе у ваздуху, и населићеш се у небеским обитељима са неизречивом радошћу. Јер ако си увек сједињен са Најслађим Исусом Христом, свемогућим Царем, онда ћеш и овде живети блаженим животом, и када умреш зли духови ће побећи од тебе, као муња, а Ангели ће ти отворити небеска врата и свечано ће те отпратити до самог Престола Блажене Тројице. О величанства, којим се наслађују хришћани од честог Причешћа у и у овом, и у будућем животу! 

Хоћеш ли ти хришћанине да се очистиш и од тих најмањих прегрешења које ти као човек допушташ или очима или својим ушима? Тада приступај Тајни са страхом и скрушеним срцем – и очистићеш се и биће ти опроштено. У то нас уверава и свети Анастасије Александријски: “Ако чинимо неке мале, људске, и опростиве грехе, будући скривени или језиком, или слухом, или очима, или бригом, или тугом, или гневом, или нечем сличном, укоравајући се и исповедајући се Богу, причешћујући се Светим Тајнама и верујући да нас Причешће чисти од свега тога” – међутим не и од тешких или злих и нечистих греха, које смо учинили25. 

О томе сведоче и многи други Светитељи. Свети Климент каже: “Причестивши се Часним Телом и Часном Крвљу Христовом, заблагодаримо Ономе Који нас је Удостојио да се Причестимо Његовим Светим Тајнама и замолимо Га да нам оне не буду на осуду, већ на спасење и остављење грехова”26. 

Василије Велики каже: “И удостој нас да се неосуђено Причестимо Пречистим и Животворним Твојим Тајнама на остављење грехова”27. 

А Божанствени Златоуст каже: “Нека нам Причешће буде на трезвеност душе и остављење грехова”28 то јест да те Тајне послуже онима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова. 

Иако и исповест и испуњење епитимије могу да донесу опроштај грехова, међутим за ослобођење од греха је потребно Божанско Причешће. При лечењу смрдљиве ране најпре одстрањују срж, затим одстрањују труле делове и затим стављају мелем за исцељење, јер ако рану оставе без њега она може да дође у претходно стање. Тако бива и са грехом: исповест удаљује срж, испуњење епитимије одсеца труле делове, а затим Божанско Причешће бива као мелем и исцељује од греха. Јер ако не прими Божанско Причешће несрећни грешник се враћа у претходно стање, и човеку после тога бива горе него раније (Мт.12, 45). 

Чујеш ли мој хришћанине колико дарова добијаш од честог причешћивања? И најмањи греси ти се опраштају, и твоје ране се исцељују, и ти цео постајеш здрав. Шта друго може бити блаженије него увек се припремати за Причешће и причешћивати се, и захваљујући припреми и уз помоћ Божанског Причешћа, будеш увек слободан од грехова, и него да ти земаљски, будеш чист на земљи као што су чисти Ангели на небу? И каква друга срећа може бити већа од те? 

И међутим рећићу ти још нешто више. Ако ти брате мој приступаш Тајнама често и достојно причешћујући се тим већним, препрослављеним Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, и постајеш сателесник и сакрвник Христу, животворна сила и дејство тог Пресветог Тела и Крви у васкрсење праведних оживотворава и твоје сопствено тело прослављено Христовим Телом и оно ће васкрснути као нетрулежно, како у Посланици Филипљанима пише Божанствени Апостол: “Који ће преобразити наше понижено тијело да буде једнако тијелу славе Његове, по сили да може све себи покорити” (Флп.3, 21). 

Сву ту славу и дарове, та велика и натприродна добра, о којима смо досад говорили, добија сваки хришћанин, када се са чшистом савешћу причешћује Божнаским Тајнама Најслађег нашег Исуса Христа, - и друге, још веће о којима ми ради малог простора нећемо говорити. 

Коначно, када се хришћанин причешћује, тада размишљајући о томе каквим се страшним и небеским Тајнама присајединио, он пази на себе, да не обесчасти благодат, боји се својих помисли, скупља их и чува, поставља почетак строжијег и врлинског живота и удаљује се колико је то могуће од сваког зла. Када се опет замисли да му предстоји да се кроз неколико дана Причести, удвостручава пажњу, додаје спремност на спремност, уздржање на уздржање, бденије на бденије, труд на трудове, и подвизава се колико је то могуће. Јер је он буквално притешњен са две стране: прво тиме што се тек Причестио, а друго тиме што ће се ускоро опет Причестити. 

ГЛАВА 3 

О томе да ако неко дуго чека да се Причести чини себи велику штету 

Све супротно оном претходно реченом подразумева ретко причешћивање хришћана, јер онај ко одлаже Причешће нема никакву припрему, није пажљив и нема брижљиво чување од злих помисли. Узрок одлагања Причешћа је тај што онда такав човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожости у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узмању хране, изговарању појединих речи, гледању нерпикладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси. 

Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Бознаксих Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу? 

Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божнаствени Златоуст? 

Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара? 

Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност. 

Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили. 

Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”. 

И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, биже уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити. 

Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31. 

На сличан начин је и божнаствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплазеним језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божнаственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревносан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, - рекао је он, - непријатељ те више никада неће мучити, и нећес бити уловљен у његове мреже”. 

Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати. 

А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Да ли ће они моћи слободно да прођу ваздушна митарства злих духова? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима! 

Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизречиве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега. 

Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе. 

Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење. 

Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа. 

Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност. 

Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо. 

ПРИГОВОР 1 

Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти кажу постани свештеник. 

Таквим људима не одговарамо нашим сопственим речима, већ речима Светог Писма, светих Сабора, Светих и учитеља Цркве. Ми кажемо да се свештеничко служење састоји у томе да они приносе Божанствене Дарове и да се њиховим посредством, као органима Светог Духа, Његовим силаском врши освећење тих Дарова. А они такође заступају народ пред Богом и испуњавају друга свештенодејства, које не може да врши неко ко није посвећен у свештенички чин. Када дође време за Причешће и они сами се спремају да се Причесте, и тада се ни у цему не разликују од мирјана или монаха, сем тога што свештеници предају [Тајне], а мирјани их примају, а разлика је и у томе што се свештеници причешћују у олтару и то непосредно, без свете кашичице, а мирајни и монаси - ван олтара и то светом кашичицом. 

Да је то заиста тако и да се приликом Причешћа свештеници нимало не разликују од мирјана, сведочи и Божанствени Златоуст говорећи: "Један Отац нас је родио. Сви смо ми Његова страдална деца”. То јест сви смо рођени од једне мајке - светог Крштења. "Једна те иста Храна се свима даје". То јест Крв Господња је дата свима: и свештеницима, и мирјанима. "И чак не само да нам се даје једна те иста [Храна], већ нам се даје и из исте Чаше. Јер Отац је, желећи да нас приведе нежној љубави смислио то да ми сви пијемо из једне Чаше, која представља симбол безграничне љубави"32. И на другом месту Златоуст каже: "Свештеник се у неким стварима ни по чему не разликује од мирјанина. Када например следи причешћивање Светим Тајнама, ми се сви удостојавамо једног те истог, а не као у Старом Завету: једно је јео свештеник, а друго - непосвећено лице. Закон није дозвољавао народу да једе то што је јео свештеник. Данас већ није тако већ се једно Тело и једна Чаша нуди свима"33. Другим речима, данас се под благодаћу Јеванђеља за све налази спремно на Светом Престолу једно те исто Тело и једна те иста Чаша. Симеон Солунски пише: "Сви верни треба да се причешћују. То није само служење архијереја, већ је служење у томе да се свештенодејствује то Свешвето Тело Христово и Крв и да се даје свима вернима на Причешће, јер су једино ради тога они и предодређени"34. 

Јов Амартол пише у књизи "О Тајнама": "Сво саврштенство и циљ и дело [Литургије] се састоји у Причешћивању животворним и страшним Тајнама и Светињама. Зато се они најпре дају свештеницима у олтару, а затим народу који се припремио и који се налази ван олтара". 

Из овога безусловно следи да принесеним Даровима први треба да се Причесте свештеници, а затим - сав народ, сагласно свештеномученику Клименту који каже: "Да се Причести епископ, а затим - презвитери и ђакони и ипођакони, и чтеци и појци, и подвижници, а од жена - ђаконисе, девице, удовице, затим - деца и тада већ сав остали народ по чину, са страхопоштовањем и без буке&qu

Претходно споменути Јов каже још да онај човек који је достојан може да се причешћује сваки дан и то на исти начин како то раде свештеници, и то без разлике – оно што важи за свештенике важи и за мирјане, мушкарце и жене, децу и старце - или простије речено за све хришћане без обзира на узраст и чин. 

Ти свештеници, који не причешћују хришћане који приступају Божанаском Причешћу са страхопоштовањем и вером Бог осуђује као убице, сагласно написаном код пророка Осије: " А дружина је свестеничка као чета која дочекује људе, убијају на путу у Сихем, чине грдило" (?с.6,9). Другим речима, свештеници који су сакрили пут и вољу, и заповест Божију, и нису је објавили су убили Сихема и починили беззакоње у народу Мојем. 

Ја се само чудим и не знам да ли постоје такви свештеници који удаљују оне који приступају Тајнама. Јер они се чак нису ни замислили о томе да су речи које они сами говоре - лаж. Јер они сами на крају Литургије гласно призивају све верне, говорећи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". То јест приђите Тајнама и Причешћујте се; а затим се опет сами одричу својих речи и удаљују оне који приступају. Ја не знам како би се могло назвати овако лоше дело. 

ПРИГОВОР 2 

Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тога 

Ти који покрећу овај приговор, наводе ради сопственог оправдања сведочење божанственог Златоуста, који каже: "Из ког разлога ми постимо тих четрдесет дана? У прошлости су многи приступали Тајнама тек тако. И то је првенствено било у то време када нам је Христос предао ту Тајну. Свети Оци су се спознавши штету која настаје од нередовног причешћивања окупили и одредили четрдесет дана поста, молитве, слушања Писма и посете Цркви, да би се у тим данима и сви ми очистили захваљујући пажњи и молитвама, и милостињи и посту, и свеноћним бдењима, и сузама и исповести, и свим другим врлинама (добродетељима), колико је то у нашој моћи, и на тај начин са чистом савешћу приступили Тајни"36. 

На овај приговор ми одговарамо да они који желе да докажу своје мишљење имају обичај да наводе себи у помоћ или изреке из Светог Писма, или изреке неког Светитеља, да не би сви увидели кукицу на мамцу. "Јер, - каже Божанствени Златоуст, - лаж, када жели да се у њу поверује, ако не стави у своју основу прикривену, али не и трајну истину, не може бити прихваћена и не може се у њу поверовати"37. Тако раде и ови благословени. 

Међутим не треба исецати и издвајати изреке Божнаског Писма одвојено од осталих његових делова и насилно их примењивати ради сопствених циљева, зато што поново исти Златоуст каже: "Ми не треба само да истражујемо ту изреку саму по себи, већ треба да размотримо и све што за њом следи, и о чему се говори, и ко говори, и коме, и зашто, и када, и како. Недовољно је рећи да је тако написано у Писму, издвајајући изреке и расецајући делове тела богонадахнутог Писма, одвојено и огољено од њима својственог окружења, узимајући на себе право и дозвољавајући себи да их погрешно тумачите. Јер су тако многи изврнути догмати ушли у наш живот под дејством ђавола, који је убеђивао непажљиве људе да говоре текстове из Светог Писма одвојено једне од других, додајући им или одузимајући понешто, и на тај начин помрачујући истину"38. 

И зато они не треба да говоре само то што је Златоуст рекао да су божнаствени Оци одредили пост од 40 дана, у које ми постимо и причешћујемо се, већ треба размотрити и то што претходи овим речима, као и то што следи за њима, и шта у тој истој беседи наводи тај Божанствени отац, и којим поводом као и коме је упућена беседа. Они који нам приговарају тврде и доказују да је Божанствени Златоуст ограничио употребу Божанског Причешћа само на дане Пасхе. Ако присталице причешћивања само једанпут у току четрдесет дана то заиста желе и да докажу онда су они дужни или да се сагласно свом мишљењу причешћују само једном годишње на Пасху, и да постану као ти људи, којима се тада обраћао Златоуст, или треба да имају десет Великих постова годишње односно толико постова колико пута они сматрају да је могуће Причестити се. 

Ако им се прво не свиђа, а друго не могу да испуне, нека заћуте, и нека не криве друге и божанственог Златоуста и нека га по том питању не представљају као противника не само Апостола и Васељенских и Помесних Сабора и многих других богоносних отаца који говоре о непрестаном Причешћивању, већ и противником самих себе јер он више од других пише о непрекидном Причешћивању и у многим другим беседама, као и у овој, говорећи: “Не предлажи ми то, већ ми докази да је Христос наредио да се тако ради, јер ја ти указујем на то да је Он наредио да се ради супротно, јер нам Он није само заповедио да се проучавају дани, већ нас је и ослободио од те потребе. 

Послушај, шта каже Павле, - када спомињем Павла, онда говорим о Самом Христу, јер је Христос био тај Ко је покретао Павлову душу. Дакле, шта он каже? “Гледате на дане и мјесеце, и времена и године. Бојим се за вас да се не будем узалуд трудио око вас (Гал.4, 10-11) и проповедао вам Јеванђеље”. 

И поново он каже: “Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође” (1Кор.11, 26). Рекавши “кад год” учинио је господином онога ко жели да се Причести, ослободивши га сваког посматрања дана. Јер Пасха и Четрдесетница нису једно те исто, већ је Пасха – једно, а Четрдесетница – друго. Јер Четрдесетница је само једном годишње, а Пасха трипут недељно, а понекад и четири пута, тачније толико пута колико ми зажелимо, јер Пасха – није пост, већ Приношење и Жртва, која се приноси на сваком сабору” то јест Света Литургија и Божнаско Причешће, које се врши на њој. А да је то заиста тако, послушај Павла који каже: “Пасха је наша Христос, заклан за нас” (1Кор.5, 7). Тако да сваки пут када са чистом савешћу приступаш Тајни, ти вршиш Пасху. Не тада када постиш, већ када се причешћујеш том Жртвом. 

Јер оглашени никада не врсше Пасху, јер се не причешћују, иако посте сваке године. А она који не пости, када прима Причешће, ако са чистом савешћу приступа Тајни, врши Пасху – било то данас, сутра или било ког другог дана. Јер се припрема не оцењује временским периодом, већ чистом савешћу. 

Ми поступамо супротно: разум не чистимо, а када се окупимо да празнујемо Пасху приступамо тог дана Тајни иако имамо хиљаде грехова. Тако се не сме радити, не! Јер ако ти и на Велику Суботу приступиш Тајни са неискреном савешћу, ти отпадаш од Присаједињења, и одлазиш не извршивши Пасху. А ако се данас очистиш од грехова, присаједињујеш се као да и саму Пасху вршиш. 

Треба ту вашу брижљивост и приљезност да примените у односу на Тајну, а не у посматрању времена. И како сте ви сада спремни да све претрпите само да не мењате обичај, требало би њега да пренебрегнете и да учините све како би Тајни приступили без грехова. Јер је срамно не постајати бољи, већ пребивати у неумесном изговарању речи. То је погубило и Јудеје, који су желећи да остану при старом обичају, скренули у непоштење”39. 

И поново он каже: “Знам да многи од вас по навици, ради празника, приступају тој Светој Трпези. Требало би међутим, како сам много пута раније говорио, не пратити празнике, када се спремате да се Причестите, већ чистити савест и после тога приступати Светој Трпези. Јер порочан и нечист човек, неће бити достојан чак и ако се на празник причешћује тим Светим и страшним Телом. А онај ко се очистио захваљујући брижном покајању и омивши своја прегрешења је достојан да се Причести Божанским Тајнама и на празник и увек и да се наслађује Божанским Даровима. Али пошто неки то не знам зашто пренебрегавају, многи се, чак будући пуни хиљадама зала, када виде да је празник и буквално будући побуђени самим даном, причешћују Светим Тајнама, које по закону нису достојни чак ни да виде”40. 

Дакле, ево како Божанствени Златоуст не само отворено уверава у својим намерама и мишљењима оне, који воле да чују истину, већ и пророчки оповргава тај обичај четрдесетодневног поста, који су многи приметили. 

Што се тиче четрдесет дана, о којима говори као о данима које су установили свети Оци, онда ће ово објашњење бити једноставно за онога ко о томе жели да разговара. Ми ћемо међутим сада још да наведемо неке ствари за оне који још увек сумњају. 

Асијски хришћани су у то време празновали Пасху заједно са Јудејима под предлогом да су они то тако тобоже примили од Јована Богослова и Апостола Филипа и неких других. Иако су Божанствени Оци, скупљајући се на помесним саборима, писали против тога много пута, они свој обичај нису напуштали све дотле док није био сазван Први свети и Васељенски Сбаор, који је поред осталог установио да се Пасха убудуће не празнује заједно са Јудејима, већ да се празнује у недељу после пролећне равнодневнице, како не би падала у исти дан са јудејском пасхом. Међутим без обзира на то многи су и даље наставили да држе тај лош обичај. Божанствени Златоуст њима и упућује ту своју беседу, разобличавајући их да пренебрегавају одлуке толико великог броја Божанствених Отаца само ради једног лошег обичаја. 

Из тог разлога он толико хвали достојанство Божанствених Отаца Првог Сабора и приписујући им правило Четрдесетнице говори да су је они установили желећи да на тај начин убеде те асијске хришћане и да их привуку на послушање. Јер ко не зна да је пост свете Четрдесетнице установљен од стране светих Апостола, који кажу у 69-ом Правилу: “Ако епископ, или презвитер, или ђакон, или чтец, или појац не пости у свету Четрдесетницу пред Пасху, или у среду или петак, сем ако је телесно слаб – нека буде избачен из свештенства. А ако је мирјанин нека буде одлучен”. 

Или је могуће, каже он, да су је установили Оци Првог Сабора, јер су јој додали и Велику Страсну Седмицу, како он сам говори о томе на другом месту: “Зато су оци предложили поприште поста, да би имали времена за покјање и да би очишћени и омивени приступили Тајнама”41. 

А најистинитији узрок због кога, каже Златоуст је Први Сабор установио Четрдесетницу је чини се следећи. Пошто су тадашњи хришћани били немарни и нису постили целу ту свету Четрдесетницу – тако што су једни постили само три недеље, други – шест, а трећи – још некако другачије, свако сагласно свом локалном обичају, како о томе сведочи Сократ у “Црквеној историји”, Оци Првог Сабора су поново прогласили Правило светих Апостола и установили да се цела Четрдесетница пости безусловно. И божнаствени Златоуст каже да су ти Оци установили Четрдесетницу имајући у виду обнављање Правила, које су они тада урадили. 

Пошто неки наводе божанственог Златоуста у својству заштитника четрдесетодневља, а он сам распршује као паучину њихове закључке, ми их ућуткујемо и прелазимо на друге приговоре. 

ПРИГОВОР 3 

Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује 

Ми бисмо желели да упитамо оне који ово говоре да нам покажу одакле и на основу којих доказа су они знали намеру Христа и Светих? Можда су се они узнели на небо, као Павле, и тамо то чули? Али Павле је чуо неизречиве речи, које човек не може да изговори. А како су они то могли да кажу? А ако је то нешто друго, зашто то онда није записано у књигама наших Божанствених Отаца? А ако је написано, а ми нисмо нашли, онда их молимо да нам покажу где су нашли. 

Само страх, с којим они приступају Тајни није по Богу, како каже пророк: “Дрхтаће од страха, где страха нема” (Пс.52, 6). Јер страх треба да постоји тамо где се преступају заповести, али не и тамо где постоји покорност и послушање. И страхопоштовање таквих није истинско, већ извештачено и лицемерно, јер истинито страхопоштовање поштује Господње речи и заповести и не пренебрегава их. То што говоре људи који ово приговарају нема за циљ да хришћане учини пажљивијим и са више страхопоштовања у односу на Свето Причешће, већ да их лиши одважности и потпуно одвоји од њега, па самим тим приведе духовној погибији. 

Зато и Божанствени Кирил Александријски одговара тим тобоже пуним страхопоштовања: “Ако желимо вечни живот, молимо се да у нама обитава Давалац бесмртности, да се не удаљујемо од благослова [то јест Причешћа], како то раде неки немарни. И да нам лукави ђаво не сместио мамац и мреже у виду штетног страхопоштовања [у односу на Божанске Тајне. Али шта ти мени говориш: “Ево Павле пише да] ко једе Хлеб и пије Чашу Господњу недостојно, једе и пије себи на осуду. Дакле, ја испитујући себе, видим се недостојним Причешћа”. Али ја ти одговарам: “Када ћеш бити достојан? Када ћеш стати пред Христа? Ако се увек будеш бојао својих најситнијих прегрешења, онда [знај да будући човек] никада нећеш престати да их чиниш (“Ко ће знати све своје погрешке?”(Пс.18, 13), према светом Псалмопојцу), и тако ћеш заувек остати потпуно не Причешћен спасоносним Светињама. 

Зато је разумније и благочестиво – живети сагласно закону Божијем, верујући да се благословеним Причешћем избављамо не само од смрти, већ и од болести” – душевних и телесних, које се налазе у нама, “јер Христос Који улази у нас и умирује у нашим чланцима закон плоти и оживљује страхопоштовање према Богу, умртвљујући страсти, не опомињући се наших прегрешења у којима смо, већ нас исцељује као болесне, ослобађа од уза скрушеног, подиже палог, као Пастир добри Који и душу своју полаже за овце”. 

И он поново каже: “Свето Тело Христово оживотворава оне у којима се налази, и чини их вечним, сјединивши се са нашим телима. Под телом се не подразумева неко друго тело, већ оно које одговара природи Живота”, то јест Бога. “Оно има у себи сву [Божанску] силу с њим сједињене Речи и бива испуњено Његовом [Божанском] енергијом, посредством које се све оживотворава и одржава у животу. И пошто ствари стоје баш тако, то нека знају ти крштени [хришћани], који немарно одлазе у Цркву да се причешћују и који се на дуго време одлучују од Причешћа тиме изражавајући извештачено и штетно страхопоштовање. Нека знају да се непричешћивањем лишавају вечног живота, одбијајући да буду оживотворени. То постаје мамац и саблазан, иако се то удаљавање од Причешћа прикрива плодом страхопоштовања. И зато они треба да се труде свим својим снагама да се очисте од греха, да почну да живе богољубивим животом, и да храбро и с љубављу приступају Причешћу Живота. Јер чемо тако победити ђаволске обмане, и постаћемо причасници Божанске природе (Пет. 1, 4) и ућићемо у живот и у вечност”42. 

А Јован Зонара у објашњењу 2-ог Правила Антиохијског сабора43 каже: “Одвраћањем од Причешћа Оци овде нису назвали то да се не воли Божанско Причешће и да зато не постоји жеља за причешћивањем, већ удаљавање од Њега ради страхопоштовања или смирења. Јер ако би се неко удаљавао од Причешћа ради тога што не воли и гнуша га се, онда би он био осуђен не само на одлучење, већ на потпуну анатему”. 

Довољно Божанствени Кирил и Јован Зонара су разобличили прикривено страхопоштовање немарних, које не доноси плод користи и спасења, већ рађа душевну смрт и потпуно лишавање вечног живота, који се задобија честим причешћивањем Божанским Тајнама. Јер онај ко заиста има страхопоштовања не само да не пренебрегава Господње речи и толика света правила – Апостолска, саборна и светоотачка, већ то не прихвата ни у својим мислима бојећи се суда и осуде ради немарности. О тим људима који имају истинско страхопоштовање говори Дух Свети преко пророка Исаије: “Али на кога ћу погледати? На невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхти од Моје речи” (Ис. 66, 2). 

ПРИГОВОР 4 

Неки кажу да су се преподобна Марија и многи други пустињаци и подвижници Причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану свети 

Ми им одговарамо да пустињаци не управљају Црквом и да Црква није одредила правила за пустињаке44. Како каже Апостол: “Закон није постављен за праведника” (1Тим.1, 9). А Божанствени Златоуст додаје: “Сви који су ревновали за мудрошћу Новог Завета, нису то урадили из страха од казне нити због претње, већ по божанској љубави и пламеним стремљењем ка Богу. Јер они нису имали потребе ни за заповестима нити за законима да би заволели врлину и удаљили се од зла, већ су као благородни и слободни синови, спознавши сопствену вредност [то јест благородство своје природе], они су без икаквог страха од казне стремили врлини (добродетељи)”45. Али и ти пустињаци, да су имали могућност, а нису се причешћивали, били би осуђени као нарушиоци светих правила и они који презиру Божанске Тајне. А ако нису имали такву могућност – они нису криви. Тако свети Кавасила каже: “ Ако су душе спремне да се Причесте, а Господ који све освећује и све чинии воли да даје Себе свакоме, шта онда може бити препрека за Причешће? Наравно, ништа. Али неко ће упитати: “Ако неко од живих, имајући врлине душе, о којима се говорило, не приступи Тајнама, неће ли он и поред свега добити освећење [од Литургије која се служи]?” [На то питање ми одговарамо, да] то не може да добије свако, већ само онај ко не може да приђе телесно, како то бива са душама упокојених, и они који су по пустињама и планинама, по пећинама и клисурама (погл.Јевр.11, 3), који нису у могућности да виде Жртвеник и свештеника”, зато што нису у близини Цркве. “Такве је Сам Христос невидљиво освећивао Својим освећењем. Ако неко има могућност, а не приступа Трпези како би се њоме осветио, такав уопште не може добити освећење – не само зато што није приступио, већ и зато што није приступио будући у стању да то уради. И зато је очигледно да је душа таквог цчовека празна [врлинама], које су потребне за Причешће, јер како може неко имати љубав и жељу за Причешћем ако има могућност да се Причести, али то не жели? Или како може имати веру у Бога онај ко се не боји претње садржане у речима Господњим46, пренебрегавајужи ту Трпезу? И како веровати таквом човеку да он воли то што може да добије, али [по сопственом настројењу] не добија?” 

ПРИГОВОР 5 

Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски 

У то да је Тајна Божанског Причешћа велика и страшна и да захтева свети и чисти живот – не сумња нико. Сама реч “свети” има много значења. Свет је само Бог, јер поседује природну светост, а не задобијену. Људи, удостојивши се светог Крштења, добијају светост по Причести Светом Богу. И називају се светима, јер су добили освећење благодаћу Светог Духа рођењем Одозго. Поред свега тога они увек добијају освећење од Божанских Тајни, јер се причешћују Светим Телом и Крвљу нашег Господа. И што се више приближавају Богу захваљујући испуњавању Владикиних заповести, толико освећенији иду ка савршенству. Колико се напротив они удаљују од Бога због остављања заповести, толико више се лишавају освећења, постајући робови страсти, и зло у њима се повећава. Јер зло није ништа друго, него лишавање добра. 

Дакле, тај ко се удостојио рођења од Светог Духа, нема никакве препреке да се назове светим, а сагласно томе – света чеда Светог Бога по благодати су удостојена честог причешћивања Божанским Даровима. Зато и Божанствени Златоуст каже: “Свети Дарови треба да се дају светима, а не порочнима и нечистима”47. Желећи да покаже границу светости, он каже: “Да не приступи Причешћу нико од грешних. Иако, опростите нећу рећи “нико од грешних”, јер ћу прво себе удаљити од Божанске Трпезе, али ћу боље рећи овако: “Нико ко и даље продужава да чини грехе – нека не приступа”. Знам да смо сви ми достојни казне и да нико не може да се похвали чистим срцем. Али није невоља у томе што ми немамо чисто срце, већ у томе што немајући чисто срце не приступамо Ономе, Ко може да га учини чистим”48. 

А Теодорит каже: “Међу онима који се причешћују Божанским Тајнама, неки се причешћују Христом као Агнецом – ти, који су задобили савршену врлину, а други као испаштаоци туђих грехова – ти, који се покајањем очишћују од порока греха”49. Иако они који нам приговарају сматрају да само савршени могу да се причешћују, Божанствени Оци не захтевају савршенство од причасника, већ исправљање живота кроз покајање. Јер као што у овом видљивом свету нема човека једног те истог узраста, тако и у духовном свету Цркве постоје различита стања људи, сагласно Причи о семену (погл.Мт.13, ). И ако саврешни приносе Богу – стоструко, средњи – 60, а почетници – 30, то јест свако по својој моћи. И нико не бива одбачен од Бога јер није принео стоструко. 

Само ако добро поразмислимо, схватићемо зашто је некоме немогуће да постигне саврсенство без непрестаног причешћивања Светим Тајнама, јер без њега не може задобити љубав, а без љубави не може задобити послушање Владикиним заповестима, а без послушања се не може постићи савршенство. Како каже премудри Соломон: “Почетак премудрости је најискренија жеља за учењем, а брига за учење је – љубав, љубав је – чување њених закона, а поштовање закона је – залог бесмртности, а бесмртност приближава Богу, јер жеља за премудрошћу води ка Царству” (Прем.6, 17-20), Царству Небеском. Зато и свети ава Аполос, знајући да је Божанско Причешће сила која производи Божанску љубав, убрајајући га у заповест љубави, каже: “На те две заповести, то је јест на честом Причешћу и на љубави према ближњему, пише Закон и Пророци” (погл.Мт.22, 40). 

Али да ли постоји потреба да се много говори? Да ли они који нам приговарају сматрају да треба да се причешћујемо једном у четрдесет дана као савршени или као грешници или несавршени? Ако се причешћујемо као савршени, онда треба да се причешћујемо чешће, према њиховим речима, а ако се причешћујемо као несавршени – треба да се чешће причешћујемо како би постали савршени, како смо претходно рекли. 

Јер ако дете не може да израсте у одраслог човека без телесне хране, тим пре душа не може да постигне савршенство без духовне хране. Мудраци кажу да се на детету виде три ствари: прво, само дете које се храни, друго, чиме се храни, и треће, шта га храни. И то чиме се он храни је – хранљива срж;то што га храни је – душевно тело; а чиме се оно храни је – храна. Тако каже Гаврило Филаделфијски, бива и у духовном рађању: “Онај који се храни је - крштени, поново рођен човек; то чиме се он храни су –Пречисте Тајне; а онај који храни је – Божанска Благодат, која те Тајне претвара у Тело и Крв нашег Спаситеља”. Зато Василије Велики каже, да тај ко се поново родио Крштењем, треба убудуће да се храни Причешћем Божанским Тајнама50. Ако се они причешћују као грешници, онда не треба ниједном да се причешћују у току четрдесет дана, па ниједном у години, како каже златоглагољиви Јован: “Како онај који има чисту савест треба да се причешћује сваки дан, тако и ономе који пребива у гресима и притом се не каје није безопасно да се причешћује ни на празник. Али ако се причешћујемо и једном годишње, то нас не избавља од наших грехова ако недостојно приступамо. Напротив, то нас још и више осуђује, јер иако приступамо само једном, ми и тада приступамо нечисто. Зато вас све молим: не приступајте Божанским тајнама само због празника”51. 

И на другом месту он пише: “Пошто свештеници не могу да знају све грешнике и те који се недостојно причешћују Тајнама, Бог их често разобличује и предаје сатани. Због тога су они некад болесни, изложени сплеткама, невољама и несрећама, и томе сличном. И зато Павле указује, говорећи: “Зато су међу вама многи слаби и болесни и доста их умиру” (1Кор.11, 30). 

“Како, - кажете ви мени, - бива то ако се ми причешћујемо само једном годишње?” Невоља је у томе што ми одређујемо удостојенсот за Причешће не према чистим помислима, већ временским периодом, и по томе што ти сматраш благочешћем ретко приступање Тајнама, не знајући да чак иако једном приступиш Светињама чиниш себи штету, а ако се достојно причешћујес па чак и често – задобијаш спасење. 

Смелост се не састоји у томе да се приступа често, нити у томе да се приступа недостојно, - чак и ако се неко причешћује само једном годишње. Ми смо толико безумни и проклети, да чинећи хиљаде грехова у току године, не бринемо о томе да их исповедимо. И притом ми сматрамо, да нам је довољно да се не осмелимо да се често причешћујемо и да се самим тим не односимо понижавајуће према Телу Христовом. 

Тако расуђујући, ми не схватамо да су и они који су разапели Христа – разапели Га само једном. Али да ли је грех због само једног пута мањи? И Јуда је једном издао Господа. Зар га је то спасло? Због чега ми то дело меримо временом? Мерило времена за Причешће треба да нам буде чиста савест”52. 

И опет: “Кога да похвалимо? Оне који се само једном причешћују? Или оне који се често причешћују? Или оне који се ретко причешћују? Ни једне од поменутих. Већ оне који приступају са чистом савешћу, и чиста срца, и који воде беспрекоран живот. Такви нека увек приступају, а они који нису такви – никад. Јер приступају себи на суд и осуду, и муку и казну”53. 

Али ти благословени не знају зашто се од оних који се причешћују захтева ангелски живот. То да свако ко се крстио и поново родио светим Крштењем, даје обећање да ће живети Ангелским животом – то је јасно, јер он принуђава себе колико може, испуњавајући Владикине заповести, на шта је и призван. То и јесте особина Ангелских чинова – да увек испуњавају Божанске заповести. Јер крштени и они који испуњавају Божанске заповести нису далеко од Ангелског живота. И још и због тога што се они труде да сачувају ту телесну чистоту бесплотних Ангела, по речима Апостола који каже: “Јер је наше живљење на небесима” (Фил.3, 20). То јест наш хришћански живот је – небески и ангелски. Али и Божанствени Златоуст каже: “Привуцимо к себи непобедиву помоћ Светог Духа поштујући заповести. И тада ни у чему нећемо бити мањи од Ангела”54. И још једном: “Онај који се спасава задобија двоструку благодат: он и оживотворава своју душу и постаје као птица, која лети небеским сводом”55. 

ПРИГОВОР 6 

Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16). 

На овај софизам нас је срамота и да одговоримо. Јер се Божанске Тајне не могу поредити са узимањем меда, јер се под тим према Григорију Синаиту подразумева умно созерцање. Ако они сматрају да се ова изрека односи на Божанске Дарове, онда ја дајем првенство самом Приповедачу Који ми каже: “Сине мој, једи мед, јер је добар и слат, јер је сладак грлу твојему. Тако ће бити познање мудрости твојој, кад је нађеш; и биће плата и надање твоје неће се затрти” (Приче 24, 13-14). Међутим ти људи би требало да нам кажу како они схватају речи “колико ти је потребно”. Јер ми немамо ниједну другу меру сем светих Апостолских Правила и целе Цркве Христове, који говоре да би се ми причешћивали ако је могуће и свакодневно или четири пута недељно, како мисли свети Василије и Божанствени Златоуст, или у крајњој мери сваке суботе или недеље и у остале празничне дане. Тако Апостол заповеда мужу и жени да се уздржавају једно од другог у те дане, како би се причешћивали Божанским Тајнама, говорећи: “Не забрањујте се једно од другога, већ ако у договору за вријеме, да се постите и молите Богу” (1Кор.7, 5). А Божанствени Тимотеј Александријски каже: “Неопходно се треба уздржавати у дан суботни и недељни, јер се у те дане приноси духовна жртва Богу” (Одговор 13). 

Другим речима, нека се муж и жена чувају од супружничких односа у суботу и недељу, јер се у те дане узноси духовна Жртва, то јест служи се Божанствена Литургија, и они треба да се Причесте. 

И Божанствени Григорије Солунски говори о празницима: “Први дан недеље, је такозвани дан Господњи56, јер је он посвећен Господу, Који је у тај дан васкрсао из мртвих, и предсказао Опште Васкрсење, уверивши нас у Васкрсење, када че нестати свако земаљско дело – недељни дан поштуј и не ради ниједан овоземаљски посао, сем оног најопходнијег. И нека се теби потчињени као и твоја породица одморе у тај дан, да би сви заједно прослављали Онога Који нас је искупио од смрти и Својим Васкрсењем васкрсао и нашу природу; да би се сетио живота будућег века и изучавао све заповести Господње. И да би се ти испитивао да ли си прекршио или пропустио неку од њих, [и ако јеси] да би се исправљао у свему. И да би тога дана био у храму Божијем, учествовао у богослужбеном скупу и Причешћу Светим Телом и Крвљу Христовом са искреном вером и неосуђеном савешћу. И да би започео строжији живот, и изменио се, припремајући се за примање будућих вечних добара. И на тај начин ћеш поштовати суботу не чинећи зло. А недељи додај и установљене велике празнике, чинећи тих дана исто што и недељом и уздржавајући се од истих ствари”57. 

ПРИГОВОР 7 

Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћују 

Ми искрено говорећи не знамо ни сшта да одговоримо на ове дрске речи. Зар су према њиховом мишљењу јеретици не само сви Свети који су подстицали вернике да приступе Божанском Причешћу, већ и они који прихватају њихове речи. А такође – о хуле! – и сви свештеници који свакодневно служе Литургију и причешћују се. А највише од свега свети Аполос, који је нашироко био познат по својој светости и имао пет хиљада ученика у послушању. О њему пиже Божанствени Јероним, који је сам дошао и видео га: “После завршене молитве, они су оправши нам ноге и поставивши трпезу, целивали душевно и телесно – то јест ми смо се заједно са њима Причестили Божанским Тајнама, што они иначе раде сваки дан. 

Затим смо се после трпезе одмарали, а они су удаљивши се у пустињу, молили коленопреклоно до јутра, док није дошло време за Литургију. И после деветог часа и вечерње они су се причешћивали, а после Причешћа неки су седали за трпезу да нешто поједу, а неки ревноснији су се удаљавали на тиховање, живећи само силом Светог Причешћа. Старац, кога увек спомињемо, нам је дао много душекорисних поука, а нарочито за то да се сваки дан причешћујемо Божанским Тајнама и примамо странце као Ангеле Божије, слично Аврааму, Лоту и другима, јер на те две заповести виси сав Закон и Пророци58. 

Дакле, пошто цео лик Божанствених Отаца, по свеопштем признању, представљају Свети и слуге Христове које му непрестано служе, онда одатле следи да они који приговарају на овакав начин, супротан горенаведеном, противурече и апостолима, и Васељенским и Помесним Светим Саборима, а такође и Светим Оцима. И не само њима, већ и Самом Господу, Који каже: “Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни”, а такође и: “Ово чините у мој спомен” (Јн.6, 54; Лк. 22, 19); то јест сваки дан и увек, како то тумачи Божанствени Златоуст, о чему смо раније говорили. 

Свети Тимотеј Александријски чак дозвољава поседнутима да се причешћују сваке недеље, ако они не хуле Божанстевене Дарове. Он каже: “Верни поседнути ако не нарушава Тајне, нити хули на Њих на било који други начин, нека се причешћује али не сваки дан: њему је довољно да то чини у недељни дан”59. 

И тада када Божанствени Оци позивају не само здраве него и поседнуте на непрестано причешћивање Божанским Тајнама, ти благословени при здравој памети то не прихватају већ захтевају да они буду изнад закона. 

ПРИГОВОР 8 

Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?” 

Тим људима одговара свети Александар Антиохијски: “Дешава се да се неки предају греху чак иако се ретко причешћују. Други пак причешћујући се чешће, чувају себе по правилу од многих зла бојећи се суда Причешћа. Дакле ако ми упадамо као сви људи у неке људске и опростиве грехе, или језиком, или слухом, или видом, или сујетом, или тугом, или гневом или било чиме сличним, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се Светим Тајнама, верујући да ће нам Причешће Божнаским Тајнама бити на очишћење од тих грехова. Ако ми чинимо неке тешке, лукаве и телесне, и нечисте грехе и злопамтила смо у односу на ближњег, онда не треба уопште да приступамо Божанским Тајнама док се не покајемо на достојан начин. 

Пошто ми као људи телесни и слаби, упадамо у многе грехе, Бог нам је дао различите жртве за остављање грехова, које нас када их приносимо очишћују како бисмо приступили Светом Причешћу. Тако је и милостиња жртва која очишћује грехе. Постоје и друге спасоносне жртве за отпуштање грехова, како каже пророк Давид: “Жртва Богу је дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети”60. 

Ако ми приносимо Богу те жртве, онда чак иако имамо неке људске мане можемо приступити Светим Тајнама са страхом и трепетом, и умиљењем, и исповешћу, као што је то урадила крвоточива жена, плачуши и дрхтећи. Јер постоји грех на смрт, и грех на покајање, и постоји грех који захтева додавање пластера. Непрекидно покајање може све да исцели. Онај који приступа Светим Тајнама са страхом и трепетом, и исповешћу, и умиљењем добија опроштај, а онај који приступа без страха и с пренебрегавањем – добија казну. Такви не само да не добијају опроштај грехова, већ ђаво према њима има још већи приступ. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају отпуштање грехова, већ одгоне и ђавола од себе”. 

Међутим без обзира на сва та неоспорна сведочења светих учитеља Цркве, неки се и даље не смирују и предлажу следећи приговор, говорећи: 

ПРИГОВОР 9 

У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили 

Они који ово говоре би требало да знају шта значи “саблазан” и “изгред”, и тада да приговарају. Јер саблазан је оно што човека удаљује од Бога и приближава га ђаволу. Тако Василије Велики каже: “Чињење греха отуђује [човека] од Бога, и присваја [га] ђаволу”61. Он такође каже: “Саблазан је све оно што је супротно вољи Божијој”62. И да бисмо рекли јасније – саблазан је свака препрека постављена на путу ради спотицања путника. Тако Пророк моли Бога да га избави од тога, говорећи: “Сачувај ме Боже од руку безбожничких, од насилника сахрани ме, који мисле да поткину ноге моје. Охоли ми намјестише замке и пругла, метнуше ми мрежу на пут, пређу разапеше ми”63. То јест, сачувај ме Господе од руку грешника, избави ме од неправедних људи, који су смислили да ставе под моје ноге нешто, како би ме оборили; горди људи или злодуси су ми поставили замку, како би ме ухватили, и конопцима и мрежама свезали моје ноге, постависвши на мом путу саблазни и препреке како би се спотакао. 

Дакле, тада су малобројни саблажњавали многе на тај начин, увлачећи их у немар и преступање заповести Божије, а сада многи саблажњавају малобројне, увлачећи их на одступање од заповести – како поступити? Како су тада малобројни одсекли своју вољу и следили многе у испуњавању Божије воље, тако су и данас многи треба да одеску своју вољу следећи малобројне у испуњавању воље Божије. Али не тако да би малобројни престали да испуњавају Божије заповести само зато што су мањина, и ради већине почели да преступају заповести. Јер да су ствари тако стајале, тада су и пророк Илија, и апостоли, и толики други Оци, који су се подвизавали за истину требало да сакрију истину и крену за већином пошто је њих самих било мало. 

Зато Василије Велики каже: “Ти који испуњавају вољу Господњу, треба да пројављују непрестану одважност, чак иако се неки саблажњавају”64. Иако неки и говоре да ти се ти који немају снаге причешћују, саблажњавајући их, нека они сами схвате да то бива [код тих људи] последица или зависти или мржње према брату. 

Дакле, ми не треба да пренебрегавамо Божије заповести ради тога да не би саблазнили људе, како каже Златоуст: “Ми треба толико да се бринемо о томе да не саблазнимо људе колико је то потребно, како им не би давали повод да нас окривљују. Ако им не дајемо повода, а они нас и даље осуђују – просто ни због чега, - онда нама остаје да се смејемо и плачемо због њихове неразумности. Ти се труди да се понашаш лепо пред Богом и људима. Ако ти поступаш добро, а неко те осуђује, не брини се нимало због тога. Тако је и Христос говорио о онима који се саблажњавају: “Оставите их: они су слепи који воде слепе” (Мт.15, 14). Јер ако смо ми сами узрок саблазни онда тешко нама. А ако нисмо, онда греха немамо. Такође је написано: “Јер се име Божије због вас хули у незнабошцима” (Рим.2, 24). Како поступити? Ако ти радиш то што треба да радиш, а неко због тога хули, онда ти не чиниш грех, већ је грех на њима, јер они хуле Име Божије. 

Ми не треба да обраћамо пажњу када неком богоугодном делу претходи то да оно за некога постаје саблазан. Ми треба да се узнемиримо када нас други не приморавају да се противимо Божијој вољи. Јер реци ми молим те ако сад док ми разговарамо, ја желим да разобличим пијанице и неко од њих се саблазни, зар ја треба да престанем да говорим о њима? Не, у свему треба знати меру. Када једна лепа девојка није хтела да се уда, већ је заволела девственост и постала монахиња, многи су богохулили и бранили оне који су је томе привели. Зар су ти људи онда требало да одбију да је пострижу? Наравно да не. Јер они нису урадили ништа противно Богу. Напротив, они су учинили богоугодно дело. 

Дакле, ми смо у сваком делу дужни да следујући Божијим законима не дамо никакав повод за саблазан, како не бисмо били окривљени и како бисмо од Бога добили дар човекољубља”65. 

Ево шта можемо да кажемо о саблазни. Што се тиче изгреда, то је дело које се врши ван сваког чина. Ако се чин и закон Цркве састоји у томе да се хришћани који се налазе на Божанственој Литургији а који нису под епитимијом - причешћују, онда како смо раније рекли, очигледно је да изгреде чине они који се не причешћују, преступајући самим тим законе Цркве. Зато и пророк Авакум каже: “Сунце и мјесец стадоше у стану свом” (Песма 4)66. Другим речима, Сунце правде – Христос Бог наш – се узнео у висину на Крсту, а месец – Црква – се утврдила у свом чину, то јест у вољи и заповестима Божијим, од којих је претходно отпала. 

Дакле они који не поштују заповести Божије, чине саблазни и изгреде, а не они који се подвизавају по мери својих снага ради чувања Владикиних заповести. 

ПРИГОВОР 10 

Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишње 

Реците ми молим вас, ако су ти благословени поставили правило које је непрекидно (иако је у ствари изопачено), да ли би било праведно да оно буде снажније од толиких многобројних труба Светог Духа, сведочанстава које смо ми наводили? Царски закони пишу, да ако је неко од њих такође Цар, тако и ако се закон показује противуречан светим канонима Божанствених Отаца, није дејствујући. 

Божанствени Златоуст каже да обичај који се противи Божанственим законима треба искоренити. Тако он каже: “Обичај је ствар, коју је неугодно заобићи и од које је тешко сачувати се. Дакле, колико је снажан обичај, толико и снаге улази да би се избавио од тог бесмисленог обичаја и да би стекао добри обичај”67. 

Зашто онда ти људи желе да установе овај по душу штетан обичај? Али пошто они желе да сакрију истину помоћу тог правила, показацемо укратко о цему у ствари говори то правило, како би била пројављена сама истина и како нико више не би био обмањен. 

То правило је прихваћено из следећег разлога. Лав Мудри68 је био одлучен од Цркве од стране патријарха Николаја пошто је склопио четврти брак, а цар је због тога скинуо Николаја са патријаршијског престола, пошто овај није желео да му опрости четири брака. Уместо Николаја је довео патријарха Јефтимија, који је и разрешио цара од одлучења. Дакле, из тог разлога су се поделили на два табора како архијереји тако и сав остали народ: једни су били за патријарха Николаја, а други за – Јефтимија. Када је цар Лав умро, после њега се зацарио његов брат Александар, који је скинуо Јефтимија са престола и довео поново Николаја. А када је умро и Александар, и зацарио се његов рођак, то јест Лавов син, Константин Багрјанородни, његов таст Роман је имао титулу “Отац-Цар”. Ти који су организовали Сабор 992 године од Христовог Рођења, не само да су забранили четврти брак, већ су и против трећег брака установили следеће правило које каже: “Ако је неко напунио четрдесет година и притом се не стиди свог узраста, нити брине о хришћанском благочестивом животу, већ само ради страсне жеље улази у трећи брак, тај нека се брижљиво проматра у току пет година да се не Причести Светим Тајнама, и тај временски период не може никако бити скраћен69. Али и после тога када се удостоји Пречистог Причешћа, да му не буде дозвољено причешћивање у неко друго време сем на спасоносни Васкрс Христа Бога нашег, ради очишћења, колико је то могуће, захваљујући претходном уздржању у току Великог Поста70. Ако је неко тридесетогодишњак и има децу из претходних бракова, а састаје се са трећом женом, тај да се безусловно не причешћује Светињама у току четири године. И после тога када се удостоји причешћивања да се наслађује само три пута годишње: први пут – на спасоносно Васкрсење Христа Бога нашега, други – на Успеније Пречисте Владичице наше Богородице и трећи пут – на дан Рођења Христа Бога нашега, ради поста који претходи овим празницима и користи која се њиме задобија”. 

То Дело Сабора је било названо Томосом Јединства, јер су се на њему поново објединили архијереји и сав народ, који је пре тога био разједињен ради Лавова четири брака. 

Међутим ја не знам који благословени је – или због необразованости или с намером да хришћанима направи препреку ка вечном животу – скратио то правило и ставио га у Часослов у тако скраћеном облику. А наши благословени духовници, схвативши га, раструбили су то правило по целој васељени, полажући епитимију и правило о три брака за све хришћане: оне у другом браку, првом браку, девственике и уопште на сваки узраст. 

Али ја се не чудим толико духовницима, колико се чудим што добри архијереји и пастири нису одмах разгласили богонадахнутим трубама истине, да би осрамотили злог сејача те плеве и искрчили те труле биљке из Цркве. Јер они имају власт од благодати Светог Духа да подржавају свако добро и исправљају то што треба да се исправи. 

Истина, архејереји наводе то оправдање, да уколико се они налазе у ропству под Турцима и свезани многим бригама, поверавају решавање тих питања учитељима и проповедника. Али самим тим ти благословени – један не желећи да изгуби свој мир, други наводећи друга оправдања – се сви заједно склањају и пребацују терет с једног на другог, скривајући као у гробу реч Божију, и истину, и прећутно показују да су они сагласни са тим што се дешава, како говори Божанствени Мелетије Исповедник: 

Када је неко достигао знања 

И верно истину спознао 

Покушава да је сакрије, 

Изопачујући неке односе 

И смело не оглашава 

Отворено, гласно говорећи; 

Ко не брине о части 

Ни о Божанственим Канонима 

Не штити правила дата 

Светим славним Оцима, 

Тај не подлеже мањој казни 

Него онај ко их је нарушио. 

“Тај ко ћути о истини 

Васкрслог Христа у гробу скрива”,- 

Тако каже један отац, 

И с њим је сагласна реч другог: 

“Заиста је веома опасно 

ћутати о благочестивости 

И равно погибељи, и мука 

У векове векова”. 

Неправедно, недозвољено, 

Није добро благочестивим 

Да ћуте тада када се Господњи 

Закони дрско нарушавају, 

Када се труде да преварама 

Остваре прелест злу. 

Како је један великан рекао: 

“Када благочестиви види 

опасност раздвајања с Богом 

зар ће он тада ћутати?” 

хоће ли бити потпуно миран? 

Јер прећутати то је исто 

што и сагласити се и одобрити71. 

Пример нам даје 

Свети Претеча Спаситељев Јован 

А заједно с њим- 

Света браћа Макавеји. 

Јер и за мале уставе 

Закона Божијег они су 

Презревши смртну опасност, 

Стајали чврсто, до краја, 

Не издавши ни најмању јоту 

Светог Закона. 

Често се похвалним признаје 

И праведни рат, 

И битка – несравњено боља, 

Него душепогубни, мутни свет. 

Зар није боље ступити у бој с таквима 

Који су зли 

Него их следити и вољно 

Се сагласити с њима у неправди, 

Вечно се раздвојивши од Бога, 

А с њима сједнити72. 

А Божанствени Златоуст каже: “Ако човеку није безопасно да ћути када га вређају, зар неће бити достојан казне тај који ћути и не обазире се на то када се наноси штета Божанским законима?”73. 

ПРИГОВОР 11 

Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштовати 

Иако често причешћивање није догмат вере, већ Владикина заповест, која се налази у многим порукама нашег Господа, нарочито у следећем: “Ово чините у мој спомен” (Лк.22, 19), то јест непрестано и сваки дан, док постоји овај свет. И зато се она као Владикина заповест мора поштовати непрекидно, о чему смо говорили у првом делу књиге. 

Међутим, ти који приговарају на овај начин, самим тим показују да желе да оголе догмате и оставе их опустошеноме од сваког црквеног опредељења и установљења. Али ми их питамо: на чему ти догмати могу да буду засновани? Зар нам Божанствени Златоуст није рекао, да људски живот захтева правилне догмате, а догмати захтевају чист живот; а чист живот се рађа и достиже захваљујући божнаским заповестима, светим законима Цркве и честим предањима и опредељењима Божанских Отаца? Дакле ако напустимо света правила, Владикине заповести и остало, нестаће и чистог живота. А када нестане чистог живота, тада ћемо изгубити и правилне догмате, и остаћемо опустошени и у мраку. 

Немам времена да набрајам хиљаде примера светих, који су претрпели муке и умрли за црквене поставке и правила. И међутим постоје неки толико бестидни људи, који не само да не страдају за истину већ јој се и противе и дрско одбацују Владикине заповести, стављајући препреке пред оне који се причешћују, без икакве кривице или повода. То је веома дрско понашање, ако се само сетимо да Господ чак ни самог Јуду није одбио од Причешћа, иако је знао да је порочни сасуд зла. 

Сваки дан Христос прима све оне који се причешћују и оне који су достојни очишћује, просвећује и освећује, а недостојне одмах на почетку предаје грижи савести, а затим их милосрдно прима уколико се исправе. А ако се не исправе, онда их предаје различитим болестима, по речима Апостола: “Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире” (1Кор.11, 30). 

Ти благословени, и не знајући стање оних који се причешћују, већ само ради тога да би очували бесмислен обичај, који је установљен на штету души, праве препреке православним хришћанима за Божанско Причешће. 

Међутим упитајмо Великог Василија да нам он каже истину: “Следи ли о божанствена и света главо или није ли опасно напустити било коју Божију заповест? Да ли је дозвољено спречавати онога коме је дата та заповест да је испуњава или треба послушати оне који то спречавају, посебно уколико је тај неко ко забрањује дугогодишње Божије чедо? Или се та помисао чини само пријемчивом, а у ствари је противна Божијој заповести?” На то свети одговара: “Господ је рекао: “Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем” (Мт.11, 29), очигледно је да се и у свему другом треба учити од Њега. Тако се и у датом случају сетимо Самог Господа нашег Исуса Христа Јединородног Сина Бога Живог. Када Му је Јован Крститељ рекао: “Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш к мени?” – Он је одговорио: “Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мт.3, 14-15). [То јест неопходно је да Ја испуним свако дело које оправдава човека]. И како је Он с негодовањем одговорио Петру, када је овај покушао да одговори Господа од страдања, које је Он пророчки предсказао својим ученицима на путу у Јерусалим: “Иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско” (Мт.16, 23). И опет када је Петар одајући част Владици Христу, одбио да му Он опере ноге, Господ му је опет рекао: “Ако те не оперем немаш дијела са Мном” (Јн.13, ).

Ако треба више помоћи души примерима нама блиских људи, сетимо се Апостола који каже: “Шта чините те плачете и цијепате ми срце? Јер ја не само свезан бити хоћу, него и умријети у Јерусалиму готов сам за Име Господа Исуса” (Дела 21, 13). Ко може бити славнији од Јована? Или ко може бити искренији од Петра? Или ко други може да има помисли са страхопоштовањем више од њих? [Јер су они обојица били покренути осећањем стархопоштовања, тако што један није хтео да крсти Господа, а други није хтео да му Господ опере ноге. Међутим без обзира на то они нису могли да наговоре Христа]. 

Знам да ни свети Мојсеј ни пророк Јона нису избегли Божију казну јер су Му одбили послушања, следујући својим расуђивањима. Нека нам сви ти свети буду пример да не треба ни противуречити вољи Божијој, нити спречавати друге да испуњавају Божију заповест, нити слушати оне који спречавају њено испуњење. Ако нас је Божија Реч из ових примера научила шта не треба да допустимо, онда тим пре треба у свему осталом да подражавамо свете, који су једном рекли: “Треба се више повиновати Богу него људима” (Дела 5, 29), И на другом месту: “Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што виђесмо и чусмо” (Дела 4, 19-20). 

И поново каже Василије: “Не треба спречавати онога који испуњава вољу Божију, уколико он то ради по Божијој заповести или са циљем, сагласно заповести Божијој. Такође онај који испуњава заповест не треба да слуша оне који га спречавају, чак и ако су они прави Божији пријатељи, већ треба да остане при својој одлуци”74. 

Такође: “Ако неко испуњава заповест Божију, али не по здравом настројењу [то јест не с правилним циљем и без истинског расуђивања] међутим по свему видљивом следује у потпуности учењу Господњем, таквога човека не треба спречавати. Јер тај човек тако поступајући неће нанети себи штету. Понекад се дешава да људи од тога имају користи. Међутим добро је таквог човека поучити, како би и његово расуђивање одговарало достојности подвига”75, како би он испуњавао заповест са богоугодним циљем. И још: “Не треба следити људска предања, када се нарушава Божија заповест”76. И још: “Не треба дати првенство својој вољи у односу на вољу Господњу, већ у свакој ствари треба тражити и творити вољу Божију”77. 

А Божанствени Златоуст каже: “Који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан” (Мт.10, 37). Дакле, када чинимо неко богоугодно дело, сваки који нас у њему спречава нека нам буде непријатељ и противник, чак иако је то отац или мајка или било ко други”78. Игњатије Богоносац каже: “Свако ко ти говори нешто супротно ономе што ти је Бог заповедио, чак иако можеш да му верујеш, чак и ако пости, и чини чуда, чак и ако пророкује, нека буде у твојим очима као вук у овчијој кожи, који убија овце”79. А Божанствени Мелетије Исповедник каже: 

Не треба слушати монахе 

Као ни презвитере 

Када су њихове речи - безаконе 

Када су њихови савети - на зло. 

И не само “пезвитерима”, “монасима”! 

Не уступајте ни пред самим епископима, 

Ако раде нешто некорисно за душу 

И говоре, и мисле 

Јер ће одједном почети подмукло да вас убеђују80. 

ПРИГОВОР 12 

Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17). 

На ова три дела приговора ми нећемо ништа сами коментарисати, како не бисмо изазвали неку забуну и смутњу. Али сматрамо да је по душу штетно и ако потпуно прећутимо. Да се нико не жали хајде да размотримо шта [у вези са тим] кажу свети. 

На прву примедбу одговара Василије Велики говорећи: “Ако Сам Господ, Кога Отац љуби, и у Коме су све ризнице премудрости и тајне, Који има сваку власт, и Који је добио сваки суд од Оца, - ако Он Сам каже: “Он ми даде заповијест шта ћу казати и шта ћу говорити” (Јн.12, 49), као и: “Што Ја дакле говорим онако говорим као што ми рече Отац” (Јн.12, 50), и ако ни Свети Дух не говори од Себе, већ говори само оно што чује од Њега81, - колико више је за нас благочестиво и безопасно тако мислити и поступати!”82. Другим речима, ми не треба да преступамо Божије заповести, већ да их покорно слушамо. 

А Божанствени Златоуст на примеру саме архијерејске хиротоније показује да су архијереји потчињени Божанским канонима и заповестима. Он каже: “Тако како је архијереј – [првосвештеник у Старом Завету] – био вођа народа, било је неопходно да он на својој глави има знак власти, којој се потчињавао (јер ако власт није ничим ограничена онда је она неподношљива, а када има симбол неке друге власти над собом, то показује својим потчињавањем закону); зато Закон наређује да глава архијереја не буде откривена, већ да би била покривена и да би вођа народа знао да има другу Главу. Зато се и у Цркви на хиротонији јереја – [овде светитељ има у виду архијереје, говорећи о свештенству уопште, јер само архијереји носе на глави богопредане симболе, према Дионисију Ареопагиту] – на његову главу ставља Христово Јеванђеље, да би спознао онај који се рукополаже да добија истинску јеванђељску тиару, и да би спознао да иако је он вођа свих, дужан је да делује по јеванђељским законима, све држећи у својој власти, али и сам под влашћу закона, бивајући за све законодавац, али имајући и законодавца над собом – јеванђељски закон. 

Зато један одважан древни муж (његово име је Игњатије), просијавши у свештенству и мучеништву, у посланици неком архијереју каже: “Ништа да се не ради без твоје воље, али ни ти ништа не ради без воље Божије. Зато архијереј има на глави Јеванђеље – као знак да се налази под његовом влашћу”83. 

Што се тиче другог, то јест тога да ми не треба да испитујемо архијереје, учитеље и духовнике, већ да их у свему слушамо, на то одговара Василије Велики: “Руководећи у речи – [био то учитељ или архијереј] – треба увек уз много размишљања и испитивања, а са циљем да угоди Богу, и да ради, и да говори, јер он треба да буде испитан и посведочен и од стране оних којима је поверен84”85. 

Такође: “Они који слушају познајући Божанско Писмо, треба да испитују то што говоре учитељи. И то што је у складу са Писмом треба да прихватају. а то што им је страно – да одбаце. А тих учитеља који инсистирају на таквом учењу се треба одвраћати”86. Такође: “Они који не познају много Писмо, треба да спознају карактеристичне особине светих по плодовима Духа [Светог]87. И треба прихватати те који их имају [у својству светих], а одвраћати се оних који их немају”88. Такође: “Не треба се тек тако и без испитивања бавити онима који се само претварају да говоре истину. Треба на основу сведочења Писма препознавати свакога, [предаје ли тај учитељ истину или лаж]”89. И такође: “Неопходно је сваку реч или дело проверити на основу сведочанства Богонадахнутог Писма, како би добри учитељи били признати, а лукави – посрамљени”90. 

На трећи део приговора одговара Божанствени Златоуст: “Анархија је увек зло, она је – корен многих невоља и узрок нереда и пометње. А ништа мање зло није ни непотчињавање руководиоцима. Али можда ће неко рећи да постоји и треће зло – када је сам руководилац зао. То и ја знам. То зло није мало, већ је много горе од анархије. Јер је боље не бити ни под каквом влашћу него се потчинити злу. Јер се у првом случају цчовек често спасава и често се налази у опасности, а у другом је увек у опасности јер га воде у пропаст. 

Али како је Павле рекао: “Повинујте се учитељима вашим и будите им покорни”? претходно рекавши: “Гледајте на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову” (Јевр.13, 7), а затим је рекао и: “Повинујте се учитељима вашим и будите им покорни”. [То јест Павле се у почетку осведочио да су ти учитељи верни у свему, и већ после тога каже: “Гледајте добар плод њиховог добродетељног (врлинског) живота и проповеди, и угледајте се на њихову веру”]. 

А шта рећићете ми ако је руководилац зао (овде и надаље – лукав), да ли се њему треба потчињавати? У ком смислу ти кажеш “зао”? Ако се то односи на веру – остави га и бежи – не само од човека, него и од ангела који је сишао с неба. А ако се то односи на његов живот онда не буди радознао. Послушај шта каже Христос: “На Мојсијеву столицу – [на учитељску катедру Закона] – седоше књижевници и фарисеји”. Рекавши претходно много тога страшног о њима, Он нам затим говори: “На Мојсијеву столицу седоше…Дакле, што вам они заповедају да поштујете, поштујте и радите; али што они чине не чините” (Мт.23, 2-3). Другим речима, они се користе почашћу, [имају право да уче], каже Он, али им је живот нечист; али ви не обраћајте пажњу на њихов живот већ на њихове речи. 

Јер нико неће имати штете од њихове нарави. Зашто? Зато што је она свима очигледна и зато што сам учитељ, чак и ако је хиљаду пута зао, никада неће учити злу. Што се тиче вере, ту зло није свима уочљиво да и учитељ не одбија да тако и учи. Зато “не судите, да не будете осуђени” (Мт.7, 1) се односи на начин живота, а не на веру. 

Зато је и Павле у почетку представио [пастире као истинске у свему], а затим рекао: “Повинујте се учитељима вашим”91. 

И на другом месту: “Ти кажеш да је тај човек кротак и имајући свештенички чин веома благоразуман, а ради то и то. Не говори ми о томе да је он кротак, разуман, благочестив, свештеник. Ако хоћеш нека то буде чак и Петар или Павле, или ангео који је сишао с небеса, - чак ни тада нећу обратити пажњу на значај особе. Јер ја не читам закон слуга, већ Царски закон. Када се читају Царске речи, сва значајност слуга треба да нестане. 

Зашто ми наводиш примере овог или оног? Бог ти неће судити за немарност таквих слугу, већ за неиспуњење Његових закона. Ја сам ти заповедио, рећиће [Он теби у судњи дан], и ти си требало да се потчиниш, а не да наводиш пример другога или да будеш радознао у погледу злих дела другог. 

Јер је и велики Давид сагрешио страшним грехом, али да ли то значи реци ми да нама већ сада није опасно да грешимо? Зато ми треба да будемо опрезни и да ревнујемо само за подвиге светих, а немарност и нарушавање закона – [који и њима као људима могу да се десе] – треба с трудом избегавати. Јер нам неће судити исте такве слуге као и ми сами, већ Сам Владика, - Њему ћемо дати одговор за све што смо у животу урадили”92. 

Ето како кажу свети. Ми браћо моја, уколико нас је Господ позвао на мир треба да се покоравамо архијерејима, и духовницима, и учитељима ради њиховог чина који они имају од Бога. Ако неко од њих ради нешто неразумно или нас спречава у богоугодном делу, онда не престајмо да га молимо за то да се испуни воља Божија, да би мир, једномислије и сагласност царовали међу нама, да би постојала љубав између пастира и оваца, између архијереја и хришћана, између свештеника и мирјана, између руководиоца и потчињених како не би било саблазни, постреса, раскола, подела. Јер све то разара насше душе, и наше куће,и наше Цркве, и свако друштво и нацију. Краће речено: да би сви ми били једно тело и један Дух, сви – с једном надом, на шта смо и призвани, и да би Бог мира био с нама. 

ПРИГОВОР 13 

Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]” 

Таквим људима одговарамо да је и то добро и корисно, али да је много боље причешћивати се чешће. Јер што се неко више приближава светлости, тим се више и просвећује, и што се више приближава огњу, тим се више загрева, и што је ближи светињи, тим се више освећује. Тако да ако неко чешће притупа Богу у Причешћу, тим се више и просвећује, и загрева, и освећује. Брате мој ако си достојан да се Причестиш два или три пута годишње, онда си достојан да се причешћујеш и чешће, како каже Божанствени Златоуст, само се пажљиво припремај и не губи ту достојност. Дакле шта нас спречава да се причешћујемо? Наша немарност и лењост, који нас савладавају. И зато се не припремо колико је у нашој моћи да се Причестимо. 

Одговарајући на други начин, ми смо дужни да кажемо, да ти људи не испуњавају заповест Божију, упркос томе што они сматрају да је испуњавају. Јер где је Бог или било ко од светих заповедио да се причешћујемо два или три пута годишње? Тако нешто се нигде не може наћи. И зато треба да знамо да када испуњавамо неку заповест треба да је и испуњавамо сагласно заповести. То јест треба поштовати и место, и време, и циљ, и начин деловања, и све околности под којим она треба да се испуњава, како би то добро које чинимо на тај начин било савршено у свему и Богу угодно. 

Све то се односи и на Божанско Причешће. Непрестано причешћивање је и – неопходно, и душекорисно, и сагласно Божијој заповести, и савршено и добро-угодно. А причешћивати се само три пута годишње - није сагласно ни са заповешћу, и није саврешно добро, јер није добро то што се не чини на добар начин. 

Зато, као и све друге заповести Божије захтевају за себе неопходно време, према Еклесијасу: “Време за сваку ствар” (Екл.3, 17), тако се и за испуњавање заповести о Причешћу треба одвојити одређено време. Другим речима, одговарајуће време за Причешће је – тај тренутак, када свештеник возглашава: “Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите”. 

Али зар се то може чути само три пута годишње? О несреће и невоље! Да би материјално тело живело оно мора свакодневно да једе два или три пута дневно. А несрећна душа, да би живела духовним животом, једе ту своју животворну храну само три пута или чак једном годишње? Није ли то велика неразумност? 

У противном случају, бојим се, бојим се да нам није бескорисно испуњавање заповести – јер их ми кваримо и изопачујемо и зато не да нисмо извршиоци закона, већ његови противници. Ми често постећи сматрамо да испуњавамо заповест Божију, а у ствари грешимо како каже Божанствени Златоуст: “Не говори ми да они посте, већ ми докажи да они то раде у сагласности са вољом Божијом. А такав пост уколико није у сагласности са вољом Божијом је веће беззакоње него пијанство. Јер ми не треба да гледамо само то шта они раде, већ и да тражимо узрок због чега они то раде. Јер оно што се ради по Божијој вољи, чак иако се чини бесмисленим, је заиста најбоље. А оно што се ради против Божије воље, иако се чини најбољим, је у ствари најгоре и најпротивзаконитије. Јер дела нису добра или зла сама по себи, већ их Божија воља чини добрим или злим”93. 

ЕПИЛОГ 

Ево, љубљена моја браћо, уз Божију помоћ је завршена ова књига, и сасвим очигледно је доказано на основу сведочења и Светог Писма, и светих Отаца, да је непрестано причешћивање Пречистим Тајнама – неопходно и душекорисно, јер се без тога не може узрастати у љубави нашег Господа, Који нас је створио из небића, а када смо погинули поново обновио. 

Дакле, сада се не захтева ништа друго сем тога да са дужном припремом – скрушеношћу, исповешћу и испуњавањем епитимија – приступимо Тајни, са страхом и трепетом и да се Причестимо. Свако од нас ко жели живот и воли да види добре дане94, према Псалмопојцу, нека приступа нашем Господу, најслађем Исусу Христу, Који нас сваки дан позива са Светог Престола и говори: “Придите, једите Мој Хлеб и пијте Вино које сам Ја растворио у светој Чаши, да бисте се просветили душевно и телесно, да бисте били нахрањени бесмртном храном и напојени нетрулежним пићем, да се у потребни час не постиде лица ваша”95. 

Дотле докле имамо времена чинимо добро, како каже Апостол96. “Ево сад је вријеме најбоље, ево сад је дан спасенија” (2Кор.6, 2). Да тежимо и следимо за Господом – и тада ћемо Га пронаћи као зору, која ће нас просветити, како каже Осија, и Он ће нам прићи као што рана и позна киша пада на земљу”97. Послушајмо Јеремију који каже: “Станите на путевима и погледајте, и питајте за старе стазе, који је пут добар, па идите по њему, и наћи ћете мир души својој” (Јер.6, 16). Да се покајемо од све душе и свег срца за наш пређашњи немар и да се исправимо, како не бисмо чули речи којима би нас кривио пророк Јеремија: “Господе! Не гледају ли очи Твоје на истину? Бијеш их, али их не боли; сатиреш их али неће да приме науке, тврђе им је лице од камена, неће да се обрате…Пророци пророкују лажно, и свештеници господују преко њих, и народу је Мојему то мило. 

Коме ћу говорити и свједочити да чују? Гле, ухо им је необрезано, те не могу чути, …Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство, и пророк и свештеник, сви су варалице” (Јер.5, 3, 31; 6, 10-13). 

Дајте да слушамо речи које доносе корист души, и да не истражујемо ко их изговара – мудри или немудри, угледан или смирени. Јер какву ће нам корист донети што је такав и такав – важан и велики човек? Или какву ћемо штету имати ако је тај човек незначајан и неприметан? Ми не купујемо ни једног ни другог. Нама требају само речи Писма, а не тиче нас се да ли их изговара мудри или немудри. И то што нам говори ми треба да поредимо са оним што је написано у Светом Писму, и ако је то сагласно са Писмом, да прихватимо, а ако није сагласно – нама то није потребно ни од једног ни од другог. Јер тај који иде на пијацу да купи пшеницу или нешто друго, не размишља о томе ко је продаје – добар или лош човек, већ само гледа да ли је роба добра. 

Тако и ми треба пажљиво да разматрамо речи и да не преступамо то што су нам предали Божанствени Оци, уколико не желимо да изгубимо прави пут. 

Када би савремени секташи изучавали Божанско Писмо, они не би следили те првобитне јеретике да би с њима заједно погинули. И тада је лукави ђаво међу њима сејао разне јереси, лишивши их поред свега осталог и светог Крштења. А нас православне се стара да погуби, удаљујући нас од непрестаног причешћивања. Пошто није успео да поколеба наш однос према светом Крштењу, он покушава да нас умртви на неки други начин. 

И не мислите да једно у односу на друго има неке разлике, јер је одлука нашег Господа била подједнака у односу на оба чина, како смо претходно рекли. Јер не родити се потпуно, и родивши се умрети од глади – између та два случаја нема никакве разлике. 

Тако се и ми наравно обнављамо светим Крштењем. Међутим ако се затим не хранимо Причешћем, како би живели духовним животом, тада поново умиремо од глади – недостатка благодати – и упадамо у још горе страсти него некрстени. 

Зато вас молим да се уплашимо Господњих речи сада, док смо још живи, да би се спасли и да не би дрхтали тада на предстојећем Суду, не добивши никакве утехе. Да не постанемо као они којима је Господ говорио: “Јер остависте заповијести Божије, а држите обичаје људске” (Мк.7, ). 

Да се не обањујемо сујеверјем и предрасудама, којих сада има превише, већ да пазимо на написано. Јер Василије Велики каже: “Тачно је да нас је лош обицај обмануо, тачно је да је узрок великих зала постало изопачено људско предање”98. Као и: “Ако неко од оних који су на светом Крштењу обећали Богу да више неће живети за себе, већ за Оног Који је Умро и Васкрсао за њега тражи праведност од [испуњења] Закона, он за то треба да буде осуђен као за прељубу. [Дакле, ако се хришћанину тако суди за такав однос према Закону], шта се онда може рећи о људским предањима? 

Што се тиче људских предања, следовање њима повлачи за собом казну што се види из Господњих речи. А што се тиче наших сопствених помисли, које су плод људске премудрости, Апостол нас је научио да их подвижнички одбацујемо: “Јер оружије нашега војевања није тјелесно, него силно од Бога на раскопавање градова да кваримо помисли и своју висину која се подиже на познање Божије” (2Кор.10, 4). [То што је Апостол рекао се односи како на људске помисли], тако и на сваку очигледну [људску] праведност, чак иако се трудимо да је достигнемо Бога ради. Из свега тога постаје очигледно, каква осуда следи онима, који својим мудровањима изопачују Божије заповести. Јер је написано: “Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни!” (Ис.5, 21). И зато је неопходно одбацити све то заједно: и ђаволске похоте, и светске бриге, и људска предања, и сопствене жеље чак иако нам се оне чине добронамерне"99. 

Не преступајмо Божије заповести да не будемо гори од бесловесних животиња и неразумнији од риба који не противурече Божијем закону, како каже Василије Велики: "Риба не противуречи закону Божијем, а ми људи одбијамо да прихватимо спасоносно учење"100. 

Дајте да оставимо оне који желе да живе немарно, или боље замолимо Бога да им да ревност. Пробудимо се од сна лењости и примимо топлину и љубав у срце, да би чули духовни призив свештеника101, и да би скрушена срца приступили Тајни. Велико пренебрегавање Божије заповести је и то што велики број хришћана долази на Литургију, на крају које нас Господ преко свештеника позива да приђемо и Причестимо се, и нема никога од тог великог броја позваних ко би испунио Божански призив - и то не због неког греха или предлога, већ због бесмисленог обичаја. 

Ах, браћо моја, бојим се да Господ није рекао за нас:"Јер вам кажем да ниједан од онијех званијех људи неће окусити моје вечере" (Лк.14,24)? А сем тога - неће ли нас Он казнити на најстрожији начин ако се не покајемо и не исправимо? 

Желим нешто да вас питам: да је за време Тајне Вечере неко од Апостола рекао: "Ја се данас не причешћујем", интересантно је шта би тада рекао Господ? Безусловно, чини ми се да би рекао то што је рекао и Петру у време светог прања ногу: "Ако те не оперем, немаш дијела са Мном" (Јн.13, ). Он би и на Тајној Вечери рекао онима који се не причешћују: "Ако не будеш јео Моје Тело и не будеш пио Моју Крв, немаш дијела са Мном". 

То исто нам Господ и сада говори љубљени, на свакој Литургији: "Ако не будете јели Тијело Сина Човјечијег и пили Његову Крв, немате живота у себи" (Јн.6, 53), уколико неко лишава себе такве небесне благодати не зато што има препреку због својих греха и што је одлучен од Причешћа од стране свог духовника, већ само због једног бесмисленог обичаја. 

О лукавог обичаја! Тај зао обичај се тако укоренио, да не само да се ми сами не причешћујемо, већ ако видимо неке друге људе да они често приступају Божанском Причешћу, ми их осуђујемо као да тобоже немају страхопоштовања и да не поштују Божанске Тајне, тако како би ми требало да следимо њихов пример. 

Дакле, заиста се на нама испунило Исаијино пророчанство: "Слушајте али нећете разумијети, гледајте али нећете познати. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори" (Ис.6,9-10). Јер заиста као да смо сви постали безосећајни и не схватамо ни то што говоримо, ни то што чујемо, ни то што видимо. 

И знам да ће само мали број ово чути због нашег таквог жалосног стања, без обзира колико ја говорио на ову тему. Јер је многима отежао слух тако да не могу да чују, како је рекао Исаија. 

А за те малобројне ћу навести још један пример и тиме ћу завршити. Замислите да неки цар седи на високом трону, који се налази ван дворца, на некој равници, а пред њим стоје сви кнезови, официри, и сви војни одреди са великим страхом и трепетом. И ако би тај цар заповедио некоме од њих да иступи и пође ка њему, како би му дао неко наређење, а неки други позавидевши му због његове близине цару, покушали да га одговоре од испуњења царске наредбе, реците ми да ли би их он послушао и изразио пренебрегавање у односу на цара? Мислим, да он не би обратио ни најмању пажњу на те људе, већ би са великом спремношћу потрчао ка цару, сматрајући за велику част и славу да испуни његову наредбу. 

Дакле, ако у односу на смртног цара желимо да покажемо да смо толико послушни, зашто се не би потрудили да будемо још послушнији у односу на Цара Небеског и нашег Владику? Земаљски цар може да нас лиши части, славе и имања - свега тога, што данас или сутра уништава смрт. А ко тада може да умоли Бога Који може да нас осуди на вечну смрт? 

Шта ћемо ми несрећни тада да радимо - ми који преступамо Владикине заповести, - када почне Велики Суд? Зар тада можемо да нађемо оправдање пред Богом, у односу на Кога сада изражавамо пренебрегавање, оправдавајући се да "нас је тамо неки човек спречавао, и ми зато нисмо испунили Твоју заповест"? Истина, многи од њих ће то рећи тада, али нам то неће донети никакву корист. 

И зато смо сада дужни да се покајемо, пре него што наступи тај час. Дужни смо да одбацимо ђаволске жеље и људске обичаје. Дужни смо да испуњавамно заповести Божије, и припремајући се неопходном припремом, често причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, како би се укрепили у Божијој благодати, захваљујући Божанском Причешћу. И тако укрепљени да сваки дан творимо на земљи вољу Божију, благу, и доброугодну, и саврешну, како је творе Ангели на Небу. А ако нас неко буде спречавао у томе, тада треба да га као и у односу са духовним оцем, дуго уверавамо са сузама у очима, дотле док га на било који начин не убедимо да нам дозволи да се удостојимо да задобијемо Духа у нашим срцима са савршеним осећајем и свешћу о томе. И овде и тамо нека се удостојимо да заједно са Ангелима и Светима славимо Оца, и Сина и Светога Духа - Јединицу у Тројици, и Тројицу у Јединици, безгранично саврешног Бога, у векове векова. Амин. 

Извор: Носталгија