Ево пете Недеље Великога Поста, Недеље великих бдења и великих подвига, Недеље великих вапаја и уздисаја, Недеље највеће Светитељке међу Светитељкама, Преподобне матере Марије Египћанке. Она до тридесете године своје живела је у разврату, у највећем разврату. Једнога дана појави се у њој жеља да се поклони Чесном и Животворном Крсту. Дође у Јерусалим, и кад хтеде да уђе у храм на сам дан Крстовдана, да се поклони Чесном и Животворном Крсту, њу нека невидљива сила задржа и не даде јој да уђе. Поред ње је пролазила маса људи, народ се тискао, улазио слободно и излазио. Само је она стајала као прикована за земљу. Покушавала је, али никако да успе. Тада подиже очи своје и у паперти црквеној угледа икону Пресвете Богомајке, и помоли јој се од све душе. „О (Пресвета), допусти да целивам Крст Сина Твога, и да Му се поклоним, и онда ради са мном што ти желиш“. И тог тренутка нестаде силе која је спречавала да уђе у свети храм. Поклони се Светом Животворном Крсту, помоли се Богу, и опет се обрати икони Пресвете Богомајке: „Ево ме, Ти ме води и руководи“. И она чу глас: „Ако пређеш реку Јордан и одеш у пустињу, спашћеш се“. Она одмах крену ка Јордану, купи два хлеба од новца који јој даде неки пролазник, пређе Јордан, и оде.
Четрдесет седам година није видела људског лица ни животињу. Четрдесет седам година провела је у пустињи као на великом бојишту, али је очистила себе, победила све страсти, истерала из себе све грехе и све ђаволе, и постала равна Анђелима. По води је ишла као по суву, молила се Богу и за време молитве уздизала се у ваздух, лебдела у ваздуху. Такву је светост она постигла. А шта је одвело у пустињу? Ништа осим себе, само себе, душу, тело и грехе своје да очисти. Носећи икону Пресвете Богомајке запечаћену у њеној грешној души, какве је све страхоте она доживела у пустињи, какве борбе са нечистим дусима, какве муке од глади!… То само она и Анђели Божји знају.
Када је праведни Зосима пронашао њу у пустињи пред смрт, и питао је и молио да му каже како се сналазила у пустињи, како је живела, описала му је свој живот, живот врло мучан и тежак у почетку. – Седамнаест година, вели она, мене су раздирале моје страсти, сећање на мој живот раскошни и развратни. Пожелим да попијем чашу вина, а ни воде немам, а о јелу да не говорим. И када би у тим мукама вапијала и падала на земљу, молила се Пресветој Богородици: „Ти си ме довела, помози ми“. Пресвета Богомајка је увек помагала. Двадесет четири часа би пролазила, а она немоћна лежала на песку пустињском, и одједанпут би њу, молитвом Пресветој Богомајци, обасјала светлост и озарила њену душу, и велики мир силазио је у њено срце. Тако је она провела четрдесет седам година у пустињи, и Господ јој је дао оно што даје ретко коме од Светитеља. Она годинама није окушала хлеб, воду. На питања старца Зосиме, она је одговарала: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“[2].
Господ је на један посебан начин хранио и водио кроз њен пустињски живот, њену пустињску борбу. И шта се десило? Она је свој пакао претворила у Рај! Она је победила ђавола и сва узлетела Богу! Како, чиме? Постом и молитвом, постом и молитвом! Јер пост, пост са молитвом и јесте свепобедна сила. У једној дивној великопосној молитви вели се: „Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам је постом показао победу над ђаволом“. Постом нам показао победу над ђаволом… Нема другог оружја, нема другог средства.
Пост – ето средства да победиш ђавола, сваког ђавола. Пример: Света Марија Египћанка каква је божанска сила поста. Он и није друго него распињање тела, распињање тела, самораспињање себе. А кад је крст ту, победа је осигурана. Тело некадашње блуднице александријске, Марије, грехом је дато у ропство ђавола. Али, када је пригрлила Крст Христов, када је то оружје узела у руке, она је победила ђавола! Пост и јесте васкрсавање душе из мртвих. Пост и молитва отварају очи човеку да сагледа и истински угледа себе, и види себе. Он види да је сваки грех у његовој души гроб његов, гроб, смрт његова. Он види да грех у души ништа друго не ради, него у лешеве претвара све што припада души: њене мисли, њена осећања и њена расположења. Гроб до гроба. И тада, тада се разлегне вапај из душе: „Прежде даже до конца не погибну, спаси мја“![3] То је тај вапај ове велике недеље. Господе, пре но што сам пропао, спаси ме. Тако смо се ове Недеље молили Господу, такве нам је лелеке молитвене оставио велики Свети отац Андреј Критски, у Великом канону и око њега.
Господе, пре него што сам пропао потпуно, спаси ме! Овај вапај важи за свакога од нас, за свакога који има грехе. Ко је тај што је без греха? Не можеш погледати себе, а да негде, на неком окрајку своје душе, на некој окрајини угледаш неки, може бити заборављени грех. И сваки непокајани грех јесте твој гроб, јесте твоја смрт. И ти, да би се спасао и васкрсао себе из тог гроба, завапи вапајним молитвеним лелеком Великога Поста: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“.
Не варајмо себе, браћо, не обмањујмо себе. И један грех ако је остао у твојој души, и ти се не кајеш, и ти га не исповедаш, и ти га трпиш у себи, тај грех водиће те у царство пакла. Јер греху нема места у Рају Божјем. Греху нема места у Царству Небеском. А да би ти удостојио себе Небеског Царства, постарај се да сваки грех истераш из себе, да сваки грех ишчупаш са кореном из себе, кроз покајање. Јер, ништа се не може отети покајању човековом. Такву је силу дао Господ Светом Покајању.
Гле, када је покајање могло да спасе тако велику развратницу, каква је била некада Марија Египћанка, како да не спасе и другог грешника, и сваког грешника, и највећег грешника и зликовца? Да, Свети Велики Пост јесте то бојиште на коме ми хришћани постом и молитвом побеђујемо ђавола, побеђујемо све грехе, побеђујемо све страсти и осигуравамо себи бесмртност и Живот Вечни. Безброј је примера у животу Светих људи и истинских хришћана, примера који показују да заиста само молитвом и постом, ми хришћани, побеђујемо ђаволе[4], све њих који нас муче и који хоће да нас одвуку у царство зла, у пакао. Овај Свети Пост – пост је светих врлина наших. Свака света врлина васкрсава душу моју и твоју из мртвих.
Молитва, шта је молитва? То је велики васкрситељ твој и мој! Станеш на молитву, завапиш ка Господу да очисти душу твоју од греха, од свакога зла, од сваке страсти и тада се гробови твоји и моји отварају, а мртваци устају[5]. Све што је грешно бежи, све што вуче ка злу нестаје. Молитва света васкрсава свакога од нас, када је искрена, када понесе сву душу ка Небу, када ти у страху и трепету кажеш Господу: Гледај, гледај моја гробља! Бескрајна су моја гробља, Господе! У сваком од тих гробова ено душе моје, ено је мртва, далеко од Тебе. Господе, реци реч и васкрсни све моје мртваце![6] Јер Ти, Ти си нам, Господе, дао пуно Божанских сила да нас преко светог Васкрсења васкрсавају, да нас из гроба лењости васкрсавају.
Да, ми кроз грехе, кроз наше страсти душом умиремо, а душа умире кад се одваја од Бога. Грех јесте сила која одваја душу од Бога. И ми, када смо грехољубиви, када волимо грехе, када волимо сласти греховне, ми уствари волимо своју смрт, волимо гробове, смрдљиве гробове у којима се распада душа наша. А када се пренемо, када муњом покајања ударимо у срце своје, онда, онда наши мртваци васкрсавају. Онда душа наша побеђује све своје убице, побеђује главног творца свих грехова, ђавола, побеђује силом Васкрслог Господа Христа.
Зато за нас хришћане нема греха који је јачи од нас. Буди уверен, увек си јачи од сваког греха који те мучи, увек си јачи од сваке страсти која те мучи. Како, питаш ти? Покајањем! А шта је лакше од тога? Ти увек можеш у себи, у души својој завапити: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“. Помоћ Божја неће те мимоићи. Ти, ти ћеш васкрснути себе из мртвих, и живети у овоме свету као онај који је дошао из онога света, који је дошао из гроба и живи новим животом, животом Васкрслог Господа Христа, у Коме је пуно Божанске силе да те ниједан грех више не може убити. Можда ћеш поново падати у поноре падова, али ти знаш, ти знаш оружје, ти знаш силу којом васкрсаваш себе из мртвих. Ако чиниш педесет пута на дан грех, педесет пута срамиш себе, педесет гробова копаш данас, само завапи: „Господе, покај ме! Пре но што сам потпуно пропао, покај ме“.
Благи Господ, знајући слабости и немоћи људске душе и људске воље, рекао је: Брате, дођи! Ако грешиш на дан седамдесет пута, опет дођи и реци: Опрости ми[7]. То Господ наређује нама људима, слабим и немоћним. Он опрашта грешницима. Зато је и објавио да велика радост бива на Небу када се један грешник каје на земљи[8]. Сав Небески свет гледа у тебе, брате и сестро, како живиш на земљи. Падаш у грех и не кајеш се. Гле, Анђели плачу и туже на Небу због тебе. Чим кренеш у покајање, гле, Анђели се на Небу радују, и као браћа твоја Небеска ликују.
Сетите се шта се десило са блудним сином[9]. Чим се десило покајање и на крилима покајања он полетео Оцу (говорећи): „Оче, сагреших небу и земљи“[10], Отац није чекао да син стигне до Њега, него је Сам потрчао у сусрет сину покајаном, загрлио га, и наредио да се изнесу најлепше хаљине из небеских ризница, да обуку покајаног сина, да се спреми велика небеска гозба, јер: овај мој син мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се.[11] Ето, таква духовна гозба бива за свакога грешника који се каје.
Гле, пред тобом и преда мном, иако смо грешници, стоји таква небеска гозба. Само нам једно треба: покајање. Покајемо ли се, наш Небески Отац ће у жалостивости Својој полетети нама да нас загрли, нас мртваце покајањем оживеле да загрли и уведе у Небеско Царство. Пример и доказ: ево велике данашње Светитељке Марије Египћанке. Каква грешница! Од ње Господ начинио биће свето као Херувим. Покајањем је она постала равноангелна, покајањем разорила пакао у коме је била и сва узнесена у Рај Христових небеских милина.
Нема хришћанина немоћног у овоме свету, макар га нападали најстрашнији греси и искушења овога света, само ако хришћанин никада не заборави своје главно оружје: покајање, молитву, пост; ако је сав он у ма којем подвигу еванђелском, у ма којој врлини, или у молитви, или у посту, или у еванђелској љубави, или у милостивости. Сетимо се великих Светитеља Божјих, сетимо се данашње велике Светитељке, Преподобне матере наше Марије Египћанке, и будимо сигурни, притећи ће нам Господ одмах у помоћ. Она је доживела такву чудесну помоћ Пресвете Богомајке, и спасла себе од страшних паклова својих, од страшних демона својих. А Пресвета Богомајка је и данас, и увек, помагала нама у свима нашим врлинама еванђелским: у молитви, и у посту, и у бдењу, и у љубави, и милосрђу, и трпљењу, и у свакој другој врлини. Нека нас помаже увек, нека нас води.
И ми, покајањем васкрсавајмо себе непрекидно из мртвих, из свих гробова својих, васкрсавајмо душе своје из сваког смрада смртног и црвљивог, и припремајмо себи пут у Царство Небеско. А на том путу испред нас, ето Преподобне матере наше Марије Египћанке, и безброј Светитеља Божјих. Сви нас они са радошћу воде у Небески Христов свет. Сви нам они нуде своју помоћ, своје човекољубље.
Зато, никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти, ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост. У свима тешкоћама својим, и у највећим падовима сети се великог васкрситељског вапаја ове велике и свете седмице: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“!…[12]
