Дана 29. јануара 2018. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду парох трпињски јереј Марко Шукунда је одбранио докторску дисертацију из области Опште историје Цркве и стекао звање доктора теолошких наука.
Пре него што је рад прошао све седнице које процедура налаже, као и јавни увид, на седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета Универзитета у Београду одржаној 12. септембра 2017. године изабрани су чланови Стручне комисије за преглед и оцену докторске дисертације под насловом Верска политика Римског царства од 311-380. године, и то др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београди; и др Владислав Пузовић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
Отац Марко је рођен 2. септембра 1988. године у Вуковару од оца Љубана и мајке Драгице. Основну школу завршио је у Борову 2003. године, а Богословију Светог Јована Златоустог у Крагујевцу са одличним успехом окончао је 2007. године, после чега је на Православном богословском факултету Унивезитета у Београду дипломирао 2011. године. На истом факултету завршио је мастер студије са просечном оценом 10,00 одбранивши мастер рад Однос Цркве и државе у време цара Константина Великог под менторством професора Радомира Поповића. Наредне, 2012. године уписује докторске студије на истом факултету и наставља изучавање положаја хришћанске цркве у Римском царству током 4. века. Добитник је повеље Универзитета у Београду као најбољи студент генерације на мастер студијама академске 2011-2012. године, као и годишње награде фонда ,,Потпоручник Борко Никитовић,, као најбољи студент Православног богословског факултета 2013. године. Члан је Међународног центра за православне студије у Нишу. Главни је уредник радио-емисије Откривена икона Епархије Осечко-пољске и барањске. Учествовао је на 23. међународном конгресу византијских студија у Београду 2016. године, међународном симпосиону у Новом Саду под називом Контексти 2015. године, међународном скупу у Нишу Византија и Православље 2015. године. Узео је учешће на годишњим симпосионима Српска теологија данас од 2013-2016. године. Своје научне радове објављивао је у часописима Богословље, Црквене студије, Каленић и Преображење. Свештеник је у Трпињи и вероучитељ у Гимназији и Економској школи у Вуковару. Ожењен је Милицом са којом има сина Луку и ћерку Сару.
Предмет истраживања докторске дисертације јесте верска политика римских царева од тренутка стицања слободе хришћанске вере, односно почев од едикта цара Галерија 311. године па све до времена владавине цара Теодосија I Великог и његовог познатог закона 380. године којим Хришћанство постаје званична вера у Римском царству. Верска политика римских царева у овом раду се пажљиво прати кроз законодавну делатност током, скоро целог 4. века у трајању од око 70 година. Законодавство римских императора је евидентирано у познатом правном кодексу цара Теодосија II Млађег, под називом Codex Theodosianus, који је и примарни историјски извор за ово истраживање.
Циљеви истраживања су тројаки: први је да се детаљно проуче царске конституције које се тичу Цркве, а које су донешене у том периоду, тако да се посебна пажња посвећује времену настанка световних закона, јер су доношени у дужем временском периоду (69 година) и под различитим историјским околностима; други је анализа стања у Цркви које је настало у периоду од 311-380. године и осврт на феномен рецепције црквене јерархије новонасталог стања, у времену световне заштите. За анализу стања у Цркви овог периода важно је нагласити три чињенице: 1) спремност Цркве да се обрати цару за решавање унутар црквених проблема; 2) улога цара у животу Цркве и верска политика немешања у црквене проблеме; 3) активна верска политика цара и његова умешаност у црквене проблеме; трећи циљ истраживања јесте да се проуче световни закони који се тичу религије уопште, кроз које може бити праћена верска политика римских царева и у односу на друге религије, а који су донешени у периоду од 311-380. године. Закони о религијским питањима анализирани су на основу извора у Теодосијевом кодексу и они се углавном тичу јеретика, Јевреја и пагана, али у оквиру истог циља посебно се ставља акценат на степен хришћанске мотивације у законима царева у вези са другим религијама и одговора на питање, да ли је цареве у доношењу закона уопште водила хришћанска вера или само прагматична политика.
