На обронцима Гледићких планина у атару краљевачког села Годачице налази се манастир Згодачица. Заштитник ове обитељи је Свети Димитрије. Да појаснимо, манастир Згодачица је добио име по истоименом манастиру који је срушен и спаљен од Турака у 16. веку и који је удаљен од данашњег неких три километра. У недрима ове светиње налазе се мошти мученика из 16. века, откопане током обнављања старе цркве у селу Годачици. Милошћу Божјом њихово балагоуханије траје све ове године. Оно што манастир чини особеним не само у оквиру Српске Цркве већ и васцелог православља јесте начин његовог настанка.
Основан је на имању Николе (у монаштву Николај) и Ангелине (у монаштву Ангелина) Ћировић почетком седамдесетих година прошлог века. Наиме, овом благочестивом пару Бог је подарио петоро деце: оца Саву, дугогодишњег игумана овчарског-кабларског манастира Вазнесења (+20104.), оца Серафима (+2014., недавнопочившу мати Серафиму и мати Параскеву - још увек делатну на служби Господњој. Чедо Десанка, рођена као четврто дете по реду, одмах се по рођењу и крштењу упокојила.
Дакле, реч је породици коју с правом називају „мали Немањићи“, јер су све што имали даровали својој Цркви и отачаству.
У жељи да досегне оно о чему је учена и за чим је њена душа чезнула најпре је 1942. године у својој четрнаестој години родитељско гнездо напустила мати Серафима отишавши у манастир Љубостињу. Тих ратних година се и отац Сава упутио у манастир Жичу, а по бомбардовању Жиче у манастир Ралетинац. Мати Параскева је у манастир Жичу стигла 1948. године. Две године касније отац Серафим, по доласку из рата, следећи обрзац својих браће и сестара напушта свет и одлази у манастир Вољавчу на Руднику. Родитељи као изразито побожни људи су одлазак деце прихватили као вољу Божју. Остали су да живе на свом имању, ревнујући и подвизвајући у раду и молитви. Врата њиховог дома су била отворена за све добронамерне људе, међу којима су предњачила духована лица.
Приликом једне посете тадашњи Епископ жички др Василије Костић сагледавши велечину ове породице је рекао: -Овде ћемо да зидамо манастир. Услова има... Доста плодне земље и сваког обиља. Деца да вам се врате из матичних манастира и да овде наставе свој монашки завет, да се врате. Нису то крушке да падају куд која. Нека пригледају своје добре родитеље у старости...
На кућни праг су се вратили сви, осим оца Саве који је по благослову отишао у манастир Вазнесења због потреба те обитељи.
Огромним трудом и одрицањима у време јаке комунистичке диктатуре ова богољубива породица је успела да материјализује свој духовни сан. Засијале су се куполе манастира Светог Димитрија као потврда прегалаштва, тј. вредних руку побожних Ћировића. Удостојили су се да се 1981. године, за време Епископа жичког др Стефана Боце, црква освети и да се уврсти у збор манастира Српске Православне Цркве. Радост и благодарност Богу на овом дару је била неизрецива. Посебно су били ганути родоначелници ове обитељи Николај и Ангелина. Промислом Божјим крај свога живота ови боготражитељи су дочекали као монаси окружени својом децом, такође, носиоцима ангелског звања. Манастир је од тада кренуо да живи свој богослужбени живот и да приноси молитве Богу што чини и до данашњег дана.
У вечни покој и ка свом вољеном Христу отишао је најпре отац Николај 1984. године. Шест година касније, преминула је мати Ангелина. Отац Сава се преставио 2004. године, а отац Серафим 2014. године.
Недавно, на прелазу између празника Велике Госпојине и Нерукотвореног образа Господа Исуса Христа, упокојила се и монахиња Серафима. Ова 90-годишња слушкиња Божја завршила је свој земни пут и као сведок тешких искушења и патњи страдалне Србије.
Волела је да беседи о вермену проведеном у Љубостињи, о великим људима који су походили овај манастир, нарочито о владики Николају који је показивао изузетну нежност према монаштву. Умела је да каже: -Био нам је све. Пример врлинског живота, образац који се следи и огромна подршка! Када је био одведен из нашег манастира од стране Немаца за манастир Војиловицу, окренуо се према нама, љубостињским сестрама, и очинским тоном рекао: „Не плачите, златице, вратиће се ваш дека. Господ је са нама, кога да се бојимо?“
Ове речи су се снажно утиснуле у душу мати Серафиме и постале јој потпора и утеха у многим искушењима. Снажила се њима када год су бројне житејске скорби претиле да је духовно сколе и сломе. Велико поштовање је имала и према Јакову Арсовићу, сада већ канонизованом туманском светитељу - Светом Јакову Новом. Од њега је научила шта значи скромност и ревност. Говорила је да је имао широко образовање, да је говорио неколико светских језика, али да је изнад свега био ништи боготражитељ и анђелски небожитељ. Поглед му је био стално оборен. Јео је мало и одевао се у изношену и подерану ризу. Сматрао је себе за ништа, а био је духовни див. Била је поносна што га је познавала.
Напуштајући манастир Љубостињу много је патила, јер је тешко прихватила повратак кући и одлазак из те светиње. Сећајући се овог периода говорила је: -Данима сам неутешно плакала. Желела сам да останем у Љубостињи где сам уз игуманију и сестре ударила темељ мом монашком позиву.
У задужбини царице Милице научила је да дивно поје, да разуме црквени поредак и безпоговорно испуњава задата послушања. Објашњавала је да јој то није било тешко јер је још у родитељском дому нучила да мора да буде вредна и смерна. Захваљујући овим особинама успела да ратне четрдесете и језиве призоре убиства и мучења љубостињских сестара издржи и прекали се у искусну и храбру монахињу. Често је плакала када се сећала мука искушенице Милке, свирепо заклане и бачене у Мораву. По послушању, морала је да очисти крваве трагове и опере њену црнину. Те потресне слике носила је до последњег издисаја.
Издржала је осам тешких операција и често била здравствено веома угрожена. Међутим, увек је имала снаге и воље за молитву и рад. Никада се није жалила. Чак и кад је већ била веома времешна, настојала је да има врт који је сама окопавала и заливала. Знала је да остане у башти до сумрка, док све не уради како ваља. Говорила је да је рад на земљи благословен. Била је веома обазрива и педантана према свему, почев од књига, одржавања кандила и осталих црквених утвари, до чистоће кухиње и трпезе. Није волела расипање и немарност. Радовала се скромним, пристојним, богобојажљивим људима.
Последње дане је провела у јаким боловима, али није клонула јер њен јелеј вере ни тада није пресушио. Чак и тада када јој је напаћно тело отказало послушност, а жалац смрти стајао више њеног узглавља, благосиљала је присутне и говорила о значају молитве. На крају када је и говор престао, остао је само неми целив икони Господу и Његовој Мајци.
Испраћена је уз бројно монаштво, свештенство и духовне ауторитете наше Цркве. Отац Стефан Чкоњевић, игуман манастира, казао је да је на умору свакодневно примала причешће и трпељиво подносила муке с огромном љубављу и надом у Господа.
Боготржитељи и поклоници свете обитељи манастира Згодачице упамтиће мати Серафиму као непоколебљиву, ватрену монахињу из редова молитвених Ћировића и неуморну слушкињу на њиви Господњој.
Весна Васовић
Извор: Српска Православна Црква
