У манастиру Троноши свечано је 17. септембра 2018. године прослављен празник Светог Стефана Троношког који је прибројан сабору српских светитеља на Сабору Српске Православне Цркве маја 2017. године.
Литургију је служио архимандрит Николај уз саслужење неколико свештеника Епархије шабачке, игуманије Варваре, сестринства свете обитељи и присутног народа.
Мошти Светог Стефана свечано су положене у кивот и изложене у цркви на дан прославе славног јубилеја седам векова манастира Троноше 17. септембра 2017. године. Поштовање народа који долази да се поклони светим моштима, да моли исцелење духовних и телесних болести, да прослави вером и љубављу светога, само потврђује да мученички подвиг Светог Стефана за Цркву и народ није занемарен, него напротив, достојно прослављен како и доликује његовом побожном животу и смрти за васкрслог Христа.
Подсетићимо се његовог житија и подвига који је пред Богом учинио и који потврђује крсно-васкрсну љубав, ону љубав која живот свој жртвује за ближње, од које нема веће, по речи јеванђелској.
Стеван Јовановић (1759-1799) рођен је у Текеришу у Јадру од благочестивих и побожних родитеља. Писмености се учио у манастиру Троноша, где се млад замонашио и рано постао архимандрит, тако да је већ у тридесетим годинама свог живота играо значајну улогу духовног и народног вође у ослобађању поробљеног народа од Турака.
Поводом тридесетогодишњице од његове смрти, Вук Караџић је у часопису „Даница“ објавио три стране о његовом животу, чиме је исказао захвалност према своме учитељу, код кога се у Троноши једно време школовао. Вук описује Стевана као интелигентног, образованог и духовног човека, који је „висок и танак, лепог лика и дугуљастих образа, смеђе косе и радосног карактера“. Каже да је лепо појао, да је волео да поучава народ после Литургије и да их је учио не само вери и поштењу, него пре свега слози, јединству, достојанству, части и пробуђењу српског националног духа, са циљем ослобађања од ропског положаја, и духовно и физички.
Његов живот је, као сјајна звезда на духовном небу српском, горео за све богочовечанско у повереном му народу: за правду и слободу, за побожност и истину.
Све што је чинио сведочи о овоме: ватрена борба заједно са Аустријанцима којима је поверовао да ће помоћи српско ослобођење; издаја од истих која је уследила, где се неуморно залагао да не оставе Србе на немилост турском зулуму, и дипломатко-политичка мисија коју је преузео како би издејствовао правно-политички споразум о заштити српских интереса и у аустријској и у турској царевини. И на крају, смелост да оде зворничком паши и моли милост за свој народ, кад је наступила глад, да добију на зајам жито из силоса, које ће од следеће жетве вратити. Овом приликом паша је наредио да му се стави отров у кафу и тако је умро, напрасно, млад, у 40 години живота.
Племенита дела његова нису заборављена. У Патријаршији, на Православном народном универзитету, 22. октобра 1979. године, др Олга Срдановић Бараћ одржала је предавање о животу архимандрита Стефана, где је изнела старе и нове чињенице о његовом животу. Писали су и раније историчари и професори о духовном и народном вођи поробљеног народа који је дао живот за своја уверења: уочи стогодишњице (1898.) проф. Вујадиновић, затим Д. Пантелић, Д. Страњаковић, и други.
Написана је узвишена и красна Служба Светом Стефану Троношком (2018.) од младог богослова Лазара Љубића, Духом Светим надахнута, којом је достојно прославио живот и дела овог мученика љубави велике.
Христу Богу и Цркви служио је целог живота, и од Бога и Цркве и верног народа који је дочекао слободу, прослављен је као светитељ, торжествено и славно, и у небеској и у земаљској цркви.
И овим речима благосиљамо, хвалимо и прослављамо онога који је прославио вољеног Христа, Мајку Божију у чију је светињу живот свој уткао, и свој хришћански народ уздигао молитвено и жртвеном љубављу у Небеску Србију, која броји „душа милијарде“ како пева златоусти владика Николај, а међу њима и овај „човек Божији“, како су га његови савременици називали.
Свети Стефане Троношки, моли Бога за спасење рода нашег српског хришћанског православног који је данас свезан другим ропским ланцима, и од других непријатеља, да опет пронађе пут ка слободи „којом нас Христос ослободи“.
Извор: Српска Православна Црква
