Да би се дошло до теолошког значења ослобођења, прво морамо да дефинишемо термине. То ће чинити први део овог чланка. Омогућиће нам нагласак да смо на овим страницама нарочито осетљиви на критичку функцију теологије која се тиче присуства Цркве и њене активности у свету. Главна чињеница у вези са тим присуством данас, нарочито у неразвијеним земљама, јесте учествовање хришћана у борби за стварање праведног и братског друштва, у којем људи могу живети достојанствено и бити господари својих судбина. Мислимо да реч „развој“ не изражава добро ова дубока стремљења. „Ослобођење“ се чини егзактнијим и богатијим у призвуцима, отвара плодоносније поље за теолошка разматрања.
Ситуација у Латинској Америци, једином континенту где већину сиромашног и потлаченог становништва чине хришћани, нарочито је занимљива за нас. Покушај да опишемо и интерпретирамо начине на које је Црква тамо присутна омогућиће нам поставку фундаменталног питања на основу којег потом можемо да усмеримо наше теолошко разматрање. То ће сачињавати други део овог чланка.
Поменуто ће нам омогућити увид у то да се питајући о теолошком значењу ослобођења заправо питамо о значењу самог хришћанства и мисије Цркве. Некада је Црква одговарала на проблеме тако што се спокојно обраћала својим доктриналним и животним наслеђима. Данас, међутим, озбиљност и опсег процеса који називамо ослобођење је такав да су хришћанско веровање и сама Црква коренито доведени у питање. Хришћани су упитани какво право имају да се посвете великом задатку човечанства који је сада пред нама. Неколико параграфа дозволиће нам да укратко опишемо проблем, или, пак, да поставимо нова питања без покушаја да на њих одговоримо.
Дефиниције
Како би приступили овом питању на одговарајући начин, потребно је да објаснимо шта подразумевамо под „теологијом“ и „ослобођењем“.
Теологија
Теолошко разматрање је својствено животу вере и животу Цркве. Међутим, средиште теолошког проучавања варирало је током историје Цркве. Та еволуција је убрзана последњих година.
Кроз историју Цркве теологија је имала различите функције. Две се нарочито истичу. У првим вековима оно што данас називамо теологијом је било уско повезано са духовним животом. Теологија се првенствено бавила размишљањима о Библији, прилагођавала се духовном прогресу. Од XII века теологија је почела да бива науком. Аристотеловске категорије су учиниле могућим да се говори о теологији као подређеној науци. Ова идеја науке је двосмислена и не задовољава савремени ум; али оно битно у делу светог Томе Аквинског јесте то да је теологија плод сусрета вере и разума. Можда је боље говорити о рационалном знању. Сажето речено, теологија је неопходно духовно и рационално знање. Ова два елемента су трајне и нужне функције читавог теолошког разматрања.
Друга функција теологије се полако развијала и прихваћена је последњих година: теологија као критичко разматрање о црквеном пастирском деловању.
Поновни акценат на милосрђе као центар хришћанског живота учинио је да на веру гледамо библијски, као преданост Богу и ближњем. Из ове перспективе разумевање вере је такође виђено као разумевање преданости, гледишта, става према животу у светлу откривене Речи.
У исто време, сам живот Цркве постао је locus theologicus. Ово је постало јасно у такозваној новој теологији (Nouvelle Theologie) и често је од тада наглашавано. Божија реч, која нас окупља, отелотворена је у заједници вере у потпуности посвећене служењу свим људима.
Нешто слично се десило са оним што је још од Папе Јована и Другог ватиканског сабора названо теологијом знакова времена. Не заборавимо да знакови времена нису само позив на интелектуалну анализу. Они су, пре свега, позив на акцију, преданост, служење другима. „Проучавање“ знакова времена преузима оба елемента (Gaudium et spes, no. 44).
Сви ови фактори су нас довели до поновног открића и стварања експлитицне службе теологије као критичког разматрања о присуству и активности Цркве у свету, а у светлу откривења. Проповедањем јеванђелске поруке, својим светим тајнама, милосрђем својих чланова, Црква објављује и прихвата дар Царства Божијег у срцу људске историје. Црква је делотворно милосрђе, она је акција, преданост служењу људима.
Теологија је разматрање, критички став. На првом месту је преданост милосрђу, служби. Теологија долази касније. На другом је месту. До црквене пастирске активности се не стиже путем закључивања из теолошких премиса. Теологија не води до пастирске активности, већ је разматрање о њој. Теологија би требало да пронађе Дух присутан у њој, који надахњује деловања хришћанске заједнице. Живот Цркве биће за њу locus theologicus.
Разматрање о присуству Цркве и активностима у свету значи бити отворен према свету, слушати питања која су постављена, бити обазрив према узастопним фазама њеног историјског развоја.[1] Овај задатак је неизбежан. Разматрања у светлости вере би требало да увек прате Црквене пастирске напоре. Телогија, релативизирајући све њене подухвате, спречава Цркву да се усредсреди на оно што је само привремено. Теологија ће, ослушкујући изворе откривења, спроводити акцију, постављајући је у шири оквир и тиме ће је спречити да упадне у активизам и имедијатизам.
Као разматрање активности Цркве, теологија је прогресивно и у одређеном смислу променљиво схватање. Уколико је преданост хришћанске заједнице попримила другачије форме током историје, разумевање које прати ту преданост ће непрестано заузимати нови поглед на њу и тада можда преузети изненађујуће иницијативе.
Стога, теологија као критичко разматрање присуства Цркве и њеног деловања у свету у светлости вере, не само да допуњује две преостале службе теологије (мудрост и рационално знање), већ их и претпоставља.
Развој или ослобођење?
Данашњи свет пролази кроз дубоку социокултурну трансформацију. Савремени човек је постао у потпуности свестан економске основе ове трансформације. У сиромашним земљама, где огромна већина светске популације живи, борба за социјалну промену се припрема хитно и постаје насилна.
Термин „развој“ не изражава добро тежњу савременог човека за хуманијим условима живота. Основни проблем: идеја развоја није једногласна; дат је знатан број дефиниција. Уместо да их размотримо једну по једну, погледајмо перспективе од којих полазе.
Као прво, развој се може посматрати у чисто економском смислу, као синомим за економски развој; у том случају, мериће се развој земље, нпр. тако што ће се поредити њен БНП (приход по глави становника) са оном земљом за коју се претпоставља да је остварила висок ниво развоја. Ово мерило се може побољшати и учинити софистициранијим, али основна претпоставка биће да је развој најпре пораст богатства. Неколицина је оних који говоре на овај начин, бар експлицитно.[2]
Такво мерило се користи како би се упоредило са другим, интегралнијим нормама. Можемо се, међутим, упитати да ли све норме не задржавају нешто од капиталистичког концепта развоја.
Неподесност чисто економског мерила популаризовала је још једно, важније и данас чешће мерило, које гледа на развој као на глобални друштвени процес са економским, социјалним, политичким и културним аспектима. Ова стратегија развоја, имајући у виду све наведене аспекте, дозвољава људима да глобално напредују и такође избегавају одређене опасне замке.
Гледати на развој као на глобални друштвени процес неопходно укључује етичке вредности, а то коначно наговештава концепт о томе шта човек јесте. Детаљно објашњење такве хуманистичке перспективе развоја захтева време и проширује гледиште које је управо представљено, а да му не противречи.
Отац Л. Ј. Лебрет се непрестано борио за тај правац. Према њему је развојна економија „дисциплина која покрива пут од мање хумане до хуманије фазе“. Иста идеја је садржана у другој дефиницији развоја: „имати више да би се било нешто више“.[3] Ово хуманистичко гледиште поставља идеју развоја у шири контекст: историјска визија, у којој човечанство преузима одговорнот за своју судбину. Ипак, то укључује промену перспективе коју радије називамо „ослобођење“. То је оно што ћемо покушати да објаснимо у следећим параграфима.
Последњих деценија термин „развој“ коришћен је да би се изразиле тежње сиромашних народа. Међутим, односећи се на то, термин се чинио слабим. Заправо, данас тај термин има пежоративну конотацију, нарочито у Латинској Америци.
У последње време се много дискутовало о развоју, помоћи сиромашним земљама; постојао је чак и напор да се створи мистика у вези са овим речима. Покушаји да се дође до развоја педесетих година 20. века побудили су наде; али пошто нису ударили на темеље зла, нису успели у томе и довели су до обмане, конфузије и фрустрације.
Један од најважнијих узрока ове ситуације јесте чињеница да је развој у свом стриктно економском, модернизованом смислу, узнапредовао због међународних агенција које су подржане од стране група које контролишу светску економију.
Предложене промене упорно су избегаване, јер су евентуалном променом нападнути моћни међународни економски интереси и они интереси њихових савезника: националних олигархија. Штавише, у многим случајевима наводне промене су биле само нови и скривени начини да се повећа утицај моћних економских група.
Овде конфликт ступа на сцену. Развој би требало да напада узроке наших неприлика, а међу средишњим је економска, социјална, политичка и културна зависност неких народа од других. Стога, реч „ослобођење“ тачније и боље изражава људску страну проблема.
Када назовемо сиромашне земље потлаченим земљама над којима се доминира, реч „ослобођење“ је одговарајућа. Постоји и други, глобалнији и дубљи поглед на историјски напредак човечанства. Човек почиње да гледа на себе као на креативан субјекат; све више и више држећи контролу над сопственом судбином, усмеревајући је према друштву где ће бити слободан од какве било врсте ропства.[4] Гледање на историју као на процес еманципације човека поставља питање развоја у шири контекст, дубљи, чак и радикалнији. Овај приступ боље изражава тежњу сиромашних народа, који себе сматрају нарочито потлаченима. Зато се термин „развој“ чини прилично антисептичан, нетачно примењиван на трагичну, напету реалност. Оно што је под залогом је онда динамичан и историјски концепт човека који гледа према својој будућности, који ради данас да би обликовао своје сутра.[5] Ова тема и овај језик се појављују у одређеним деловањима учења Цркве. Један занемарени текст Развој народа, нпр., прича о „изградњи друштва где сваки човек, без обзира на расу, религију или националност, може живети потпуно човечним животом, ослобођен ропства које долази од других људи и од непотпуно овладаног света око њега.“ Идеја је снажније изражена у Поруци петнаест бискупа трећег света, објављеној као одговор на Развој народа. Тема ослобођења често се појављује, скоро као лајтмотив документа, у још једном тексту од веће важности због свог доктриналног ауторитета: у Меделинским Упутствима. Због тога се чини да ослобођење изражава боље и наде потлачених људи и пуноћу становишта по којем се на човека не гледа као на пасиван елемент, већ као на покретача историје. Што је још битније, посматрати историју као процес људског ослобођења смешта питање жељених друштвених промена у динамичан контекст. Такође нам дозвољава да боље схватимо доба у којем живимо. Коначно, термин „развој“ донекле замагљује теолошка питања која су скривена у том процесу. Говорити о ослобођењу, с друге стране, значи ослањати се на библијске изворе који осветљавају човеково присуство и деловање у историји: ослобођење од греха од стране Христа нашег Спаситеља и даривање новог живота.
Да резимирамо: постоје, дакле, три нивоа значења термина ослобођење. Политичко ослобођење потлачених народа и друштвених класа; човеково ослобођење током историје и ослобођење од греха као стања живота заједнице свих људи са Господом.
Опција с којом је суочена црква Латинске Америке
Видели смо да је једна од функција теологије критичко разматрање о Црквеној пастирској активности. Ток историје открива несумњиве аспекте откривења и улога хришћана у тој историји конституише, рекли смо, прави locus theologicus. Што се тога тиче, од помоћи је да се подсетимо у општим цртама опције или избора коју важни сектори Цркве доносе на једином континету где је већина становништва хришћанска. Пресудни и тешки проблеми у вези са ослобођењем стоје пред Црквом Латинске Америке.
Процес ослобођења у Латинској Америци
Након много година правог незнања о томе шта се догађа и након кратког момента индицираног и вештачког оптимизма, Латинска Америка сада стиче бар делимично, али глобалније и структуралније разумевање своје ситуације. Најважнија промена у схватању реалности Латинске Америке лежи у чињеници да се не ради о пуком опису који је одвојен од дубоких узрока, већ посвећује нарочиту пажњу тим узроцима и испитује их у историјској перспективи.
Деценију педесетих година 20. века у Латинској Америци обележио је велики оптимизам у могућностима остваривања економског развоја. Нада је заснивана на повољном историјском моменту и била је теоријски изражена у неколико изванредних економских студија. Моделе развоја који су били популарни тих година су предложиле међународне агенције.[6]
За њих, међутим, развити се значило је имитирати процесе које прате развијенија друштва. Имитирани идеал било је „модерно друштво“ или „индустријализовано друштво“. Овај приступ је требало да реши све проблеме кроз које су пролазиле неразвијене земље јер су представљале „традиционална друштва“. Стога се на неразвијене земље гледало као да су у некој „првој фази“ у односу на развијене земље и као да пролазе кроз, мање-више, исто историјско искуство као што су и оне на свом путу да постану модерна друштва. Резултат је био бојажљив и, као што смо касније видели, погрешно усмерен покушај промене који је само учврстио постојећи економски систем.[7]
Нови став се појавио шездесетих година 20. века. Развојни модел није произвео обећане плодове. Песимистична дијагноза је сада заменила ранију оптимистичну.[8] Данас јасно видимо да је предложени модел био неприличан. Био је то апстрактни модел, неисторијски, који нас је спречавао да видимо комплексност проблема и неизбежно контрадикторне аспекте предложеног решења. Процес недовољног развоја требало би проучавати из историјске перспективе, тј. контрастирати га са развојем великих капиталистичких земаља у чијим сферама се налази Латинска Америка.
На неразвијеност, као глобалну друштвену чињеницу, може се гледати као на историјски производ развоја других земаља.[9]Динамика капиталистичке економије води у исто време до стварања великог богатства за неколицину и великог сиромаштва за велики број људи. Наше националне олигархије као саучесници у тиму са овим центрима моћи продужавају, ради сопствене користи и разним изговорима, доминацију у оквиру сваке од тих земаља;[10] а неједнакост између развијених земаља и оних у развоју погоршава се уколико се окренемо културолошкој тачки гледишта. Сиромашне земље над којима се доминира све више и више заостају. Ако ствари наставе овим током, ускоро ћемо моћи да причамо о две људске групе, две врсте човека.[11]
Све ове студије воде нас до закључка да се Латинска Америка не може развити у оквиру капиталистичког система.
Обележити Латинску Америку као потлачени континент над којим се доминира природно доводи причу до ослобођења и почињемо да делујемо у вези са тим. Заиста, то је реч која открива ново убеђење Латиноамериканаца.
Неуспех покушаја да се дође до реформе нагласио је овај став. Данас се већина „освешћених група“ слаже да ће истинског развоја Латинске Америке бити само кроз ослобођење од доминације капиталистичких земаља. То подразумева, наравно, отварање карата својим природним савезницима: нашим националним олигархијама. Латинска Америка се никада неће извући из невоље осим кроз дубоки преображај, друштвену револуцију која ће радикално променити услове у којима сада живи. Данас мање или више марксистичка инспирација преовладава међу овим групама и појединцима који подижу заставу за ослобођење континента. И за многе на нашем континенту ово ослобођење ће морати, пре или касније, да прође кроз путеве насиља. Заиста препознајемо да је оружана борба почела пре неколико година. Тешко је измерити њене могућности у смислу политичке ефикасности. Претрпљени неуспеси су је натерали да поново размисли о свом програму, али било би наивно мислити да је оружана борба готова.
Морамо се, међутим, присетити да у процесу ослобођења постоји, експлицитно или имплицитно, додатни подстицај. Достизање ослобођења континента значи више од превазилажења економске, социјалне и политичке зависности. То исто тако значи видети човечанство како маршира према друштву у којем ће човек бити слободан од сваког ропства и бити господар своје сопствене судбине.[12]
Црква у процесу oслобођења
Црква Латинске Америке је живела и даље живи већинским делом у гето положају. Стога је Црква морала да тражи подршку од установљених центара моћи и економски моћних група како би спровела свој задатак и понекад се суочила са својим непријатељима. Но, већ неко време смо сведоци огромног напора да се оконча та гето ситуација и отресе ова двосмислена заштита коју су понудили подржаваоци неправедног поретка по којем наш континент живи.
Пастирски циљ установљења „новог хришћанства“ је многе хришћане навео да се политички обавежу у стварању праведнијег друштва. Лаички апостолски покрети, нарочито они основани од стране младих, дали су у протеклим годинама најбоље лидере политичким социјално-хришћански инспирисаним партијама. Данас, међутим, апостолски покрети младих су постали радикалнији у својим политичким ставовима. У већини земаља Латинске Америке милитантске групе више не нагињу ка социјално-хришћанским партијама, а уколико нагињу, постају њихово радикалније крило. Све револуционарнији политички ставови хришћанских група често доводе лаичке апостолске покрете у конфликт са хијерархијом, отварају питање њиховог уклапања у Цркви и проузрокују им озбиљне проблеме савести. У много случајева заинтересованост лаика за социјалну револуцију постепено замењује њихово интересовање за Царство Божије.
Јасније идеје о трагичним догађањима на континету, оштри прекиди који су проузроковани политичком поларизацијом, тренд све активнијег учешћа у животу Црве како је нагласио Други ватикански концил – све то је учинило свештенство (укључујући и монаштво) најдинамичнијим и најнемирнијим сегментом Цркве Латинске Америке. У многим земљама групе свештеника организовале су се како би водиле и наглашавале све већу узнемиреност. Они позивају на радикалне промене у активности и присуству Цркве. Ове активности и други фактори у неколико случајева су водили до трвења са локалним бискупима и нунцијима. Осим ако се радикалне промене ипак не догоде, вероватно је да ће се ови конфликти умножити и постати још гори у предстојећим годинама. Многи свештеници се такође осећају позваним да се активно укључе у политику. Често се дешава данас у Латинској Америци да су свештеници названи подривачима. Многе од њих прати или тражи полиција. Други су у затворима, протерани су или су их чак убили антикомунистички терористи.
Ови нови и озбиљни проблеми са којима се суочава Црква Латинске Америке проузрокују конфликте и многи бискупи нису добро припремљени да се изборе са њима. Ипак, постоји постепено буђење ка друштвеном присуству Цркве и поновном откривању њене пророчке улоге. Бискупи у осиромашеним и више експлоатисаним подручјима су жестоко осудили неправде којима су сведоци. Међутим, чим нагласе дубоке узроке ових зала, они су у сукобу са великим економским и политичким блоковима у земљи. Неизбежно су осуђивани због мешања у ствари које се не односе на њих и названи марксистима. Често су католички конзервативци спремни да их оптуже за то.
Наведене активности су довеле до манифеста који их изражавају и до развијања теолошко-пастирске основе за исте. У протекле две године видели смо налет јавних изјава: од лаичких покрета, група свештеника и бискупа и читавих епископата. Оно што се стално понавља у овим изјавама јесте прихватање солидарности Цркве са невољама Латинске Америке. Црква одбија да занемари те невоље, тражећи да прихвати одговорност за исправљање неправди.[13]
Сиромаштво, неправда и експлоатација људи од стране ближњих у Латинској Америци често се назива „институционализовано насиље“. Теолошки, тај феномен се именује као „стање греха“.[14] Реалност тако описана очигледно је све више резултат ситуације зависности, тј. центри где се одлуке доносе су смештени изван континента – чињеница која наше земље држи у стању неоколонијализма.[15]
У свим овим изјавама из различитих извора унутар Цркве Латинске Америке, термин „развој“ се постепено замењује термином „ослобођење“.[16]
Реч и идеја иза ње изражавају жељу да се реши стање зависности, али више од тога, оне наглашавају жељу потлачених људи да држе контролу над својим судбинама и да се ослободе од садашњег ропства, симболизујући слободу од греха коју је омогућио Христос.[17]
Ово ослобађање једино ће моћи да се досегне детаљном променом структура. Термин „социјална револуција“ све се чешће чује – и то све отвореније.[18]
Проблеми
Ова ситуација испитује, између осталог, Цркву Латинске Америке у вези са њеном стварном заједницом, у значењу њене мисије, социјалног статуса, верности Јеванђељу. Стога су створени нови проблеми и отворене неслућене перспективе.
Активно учешће у процесу ослобођења далеко од тога да је чињеница у свим хришћанским заједницама Латинске Америке. Већи део Цркве остаје везан на различите начине (свесно или несвесно) за установљени поредак. Најгоре је то што међу хришћанима Латинске Америке, не само да постоје различите политичке опције у оквиру слободне размене идеја, већ су и поларизација опција и све тежа ситуација сврстале неке хришћане међу потлачене, а друге међу прогонитеље; неке међу мученике, а друге међу мучитеље. Из овога излази озбиљан и радикалан сукоб. Унутар процеса ослобођења Црква Латинске Америке је строго подељена. У овим условима живот у средишту хришћанске заједнице постаје нарочито тежак и конфликтан. На учествовање у евхаристијском слављу, на пример, у садашњој форми многи гледају као на чин којем недостаје подршка у правој људској заједници; поприма фиктиван изглед.
Биће немогуће у будућности не суочити се са проблемима који произлазе из такве поделе међу хришћанима. Романтични позив за уједињење свих хришћана, без узимања у обзир дубоких узрока садашње ситуације и правих услова за заједничку изградњу друштва није ништа друго него одступање. На путу смо нове концепције јединства и заједничарења у Цркви. Ово не укључује чињеницу прихваћену једном и заувек, већ нешто увек у процесу, нешто остварено храброшћу и слободом духа, понекад по цени болних одвајања.
У свету Латинске Америке, где хришћанска заједница треба да живи и да се радује, њена есхатолошка нада јесте та о социјалној револуцији, где је насиље присутно на различите начине. Њена мисија претходи томе. Избори које (са већ означеним ограничењима) Црква доноси све више је стављају у дилему у којој се она тренутно налази на континету: реформа или револуција. Суочен са поларизацијом, може ли Црквени ауторитет остати на нивоу општих изјава? Може ли, пак, ићи даље без напуштања оног што се обично сматра њеном специфичним мисијом?
За Цркву Латинске Америке бити у свету, а не бити изван света значи конкретно и јасније бити у систему, али не од система. Очигледно је, заправо, да ће само прекид са неправедним садашњим поретком и искрена преданост новом друштву учинити да људи Латинске Америке верују у поруку љубави коју носи хришћанска заједница. Овај захтев би требало да доведе до дубоког поновног сагледавања начина на који се проповеда Реч Божија. Такозвана „политичка теологија“, која Цркви додељује социјално-критичку функцију са основом у њеној есхатолошкој нади, јесте занимљив начин размишљања, нарочито у Латинској Америци, где упражњавање ове функције (у пракси већ започето) има огромне последице.
Други проблем блиско повезан са претходним изазвао је жестоке расправе. Да ли би Црква требало да користи социјалну улогу коју има у корист друштвеног преображаја у Латинској Америци? Постоје они који су саблажњени када чују да је Црква посвећена неопходним и хитним променама. Плаше се да ће Црква након што је била повезана са једним владајућим поретком једноставно се посветити другом. Такође се плаше да се овај напор може завршити бучним неуспехом: епископи Латинске Америке немају једногласне ставове и немају неопходна средства да оријентишу све хришћане ка једној линији друштвеног напретка.
Не може се порећи реалност оваквог задатка. Но, друштвени утицај Цркве је чињеница; и не учинити ништа у корист потлачених људи у Латинској Америци значи деловати против њих. Са друге стране, најбољи начин да Црква прекине своје везе са садашњим поретком (и тиме изгуби тај двосмислени друштвени престиж) јесте да се одрекне фундаменталних неправди на којима је заснована. Да би се разазнало које је деловање одговарајуће за Цркву Латинске Америке, неопходно је да имамо на уму њене историјске и друштвене координате. Не урадити ово значило би прећи на ниво апстрактне и „историјске“ теологије – суптилније, теологије која је више обазрива да не понови претходне грешке, него да увиди јединственост садашње ситуације и да се обавеже будућности.
Хришћанска заједница Латинске Америке налази се на сиромашном континенту. Ипак, слика коју она нуди, узевши глобално, није слика сиромашне Цркве. Ово је прецизно приказано у последњем документу из Меделина и ко год је заинтересован може потврдити ту слику тако што ће се обратити Латиноамериканцу из средње класе. У пројекцији ове слике, без сумње, предрасуде и генерализације се мешају, али нико не може оповргнути њену основну валидност. Често мешамо оно што је „неопходно“ са удобним живљењем у овом свету, слободу да проповедамо Јеванђеље са заштитом моћних група, инструменте службе са средствима моћи.
Извор: Теологија.нет
